Цвећара II

Цвећара

у пет цртица и три годишња доба

II

            Трећег или четвртог јануара новогодишња еуфорија је већ замрла. Само је неки залутали ветар сумануто тумарао пустим поподневним улицама, ковитлао коју пластичну кесу која би се нашла на плочнику, или би шутирао разбацане опушке... Сумрак је завладао. Необично топли јануарски дан се припремао да покаже своје јануарске зубе у ноћи која је следила.

            Цело поподне нико није ушао у цвећару поред гробља. Девојка која је у цвећари радила кренула је да у локал уноси пластичне вазе са изложеним букетима. Једноставне, високе беле вазе стајале су на полицама унаоколо цвећаре. Полице су биле израђене од дрвених летвица зелено обојених, причвршћених за такође зелену металну конструкцију. Кад би се ветар изгубио, тишину празне улице реметило је само шкрипање тих летвица које су се растерећивале.

Продавачица није ни чула кораке; није ни претпоставила да би неко могао да дође. Били су то они дани када сви морају да одболују то новогодишње лудило којем су се били предавали неколико дана заредом. А она, та девојка, била је од ретке сорте људи који не полажу пуно на такве празнике, била је од оних који се иначе тешко препуштају општим емоцијама. Но, неко је ипак дошао. Закашљао се и девојка се у тренутку окренула. Био је то... старац?... средовечан човек? Можда – и највероватније – запуштени педесетогодишњак. Био је поседео, али опет не сасвим. Дуга, ућебана коса као да је била... или – боље рећи – као да је било покушаја да буде ако не очешљана, а оно бар колико–толико доведена у некакав ред. Брада му је била дуга и крила је некакву дубоку и велику флеку на јакни коју је носио. Његове ципеле биле су пред распадањем. Његове очи некако су се увукле у главу, уоквиривао их је таман тен његовог лица, а још тужнији и озбиљнији изглед давале су им обрве.

Човек се, дакле, накашљао. Продавачица и он су се неко време ћутке гледали. Свуд унаоколо у тишини се одмарао град од два милиона становника.

Он је некако беспомоћно подигао руку.

– Не знам које свеће да купим, не знам које најбоље горе... – рекао је.

Девојка је помислила да га упита коме на гробљу жели да упали свећу, али он је наставио.

– Купио сам био тамо – показао је руком негде уназад, неодређено – Али, нису добре, не горе добро.

– Па, не знам... – одврати девојка збуњено – Да добро горе?

– Треба да купим свеће – рече човек држећи две изгужване двадесетице у руци – Искључили су ми струју, а мрак ће...

            Продавачица је мислила да је до тада већ видела толико и толико и оваквих и онаквих људи и судбинâ стојећи испред те цвећаре крај гробља, да више ништа не може да је изненади, али... Можда због тог лажно–празничног духа Нове године који је, иако је чилио, још увек некако био присутан свуда око ње тог поподнева, можда због тога што је град тако глуво ћутао око овог човека... гутала је ваздух у малим залогајима и понудила муштерији четири свеће од десет динара, али од две различите врсте: две су биле дуже а тање, а друге две краће али већег обима.

– Ево – рекла је – Можда ће ове горети. Можда ће горети боље.

Човек је погледао своју поцрнелу, испуцалу шаку са новцем и предао новчанице. Када је узео свеће, окренуо се и пошао нечујно, како је и дошао до цвећаре.

– Иде мрак, па... – мрмљао је одлазећи.

Његов глас је угушио ненарушиви мук града. Ни ветар се није враћао до цвећаре; можда је отишао да збија новогодишње шале са човеком са свећама.

            Девојка је дуго гледала у правцу у ком је човек отишао, док се улица губила у сумраку. Гробље је добило нове димензије. На крају, девојка је дубоко уздахнула и наставила да уноси пластичне вазе са аранжираним цвећем.

III

            Дан по дан, зима је губила силину и полако пролазила. Кад се кошава распомами, не зна човек да ли су то последњи ударци зиме, или долази пролеће са својом ћудљивом страном. И у таквим данима, на мах кишовитим, па ветровитим, па за час сунчаним, цвећара испред гробља је радила уобичајено. Рекло би се да то тако промењиво време није спречавало људе да на гробље долазе.

Излизани зелени линолеум на поду цвећаре давио се у води. На једном великом столу, тако у страну просторије, шефица је плела венац. Вода је цурила из зелених сунђера у које су се забадали цветови, цурила је низ сто, са стола на под... Иза великих пластичних вазâ, пуних цвећа разврстаног по врстама и бојама, кашљао је и гушио се неки расклиматани стари радиончић. На малом, ниском столу девојка је правила букете. Због тако ниског стола, девојка је заузела незгодан положај: била је стално погнута, ноге су јој биле у води и повремено јој је цурео нос. Било је још рано да се појави неко ко би пошао на гробље. Зато се раније ујутру припремала роба. Цвећара је мирисала на воду помешану са соком цвећа из пластеника, цвећа које не мирише, цвећа које заиста лепо изгледа, али... оно у крајњој линији и није право цвеће.

Тако су њих две, шефица и радница, радиле ћутке, у тишини, осим што је радио повремено крчао и звиждао. Али, иако се не очекује да се неко појави тако рано, врата су се ипак отворила. У цвећару је ушао дечак – десетогодишњак или једанаестогодишњак, тако је изгледао. Брзо је очима испод риђих шишки прелетео преко изложеног цвећа и потом без речи оборио поглед.

– Изволи – рече му девојка.

– Треба ми... један цвет – рече дечак опрезно.

– Какав цвет? – уплете се шефица, која је иначе врло брзо говорила – Нешто посебно, или нешто онако?

            Дечак је ћутао. Девојци се учинило да не може да се одлучи, да нема шта да каже. Можда му је тешко падало што одлази на гробље. Ко зна на чији гроб жели да однесе цвет...

– Је л' то за гробље, или...? – упита девојка.

Дечак, коме су се очи једва могле назрети испод густе, немирне косе, само је одречно одмахнуо главом.

– Је л' то за неку наставницу, за маму? – настави девојка са питањима.

Дечак је опет само одмахнуо главом.

– За неку другарицу? – рече девојка значајно.

Дечак приђе уз полицу са цвећем.

– Хоћу једну ружу – рече једноставно.

– Црвену, белу, наранџасту? – упита девојка.

Дечак показа на вазу са црвеним ружама.

Девојка прихвати велику вазу пуну црвених ружâ и принесе је дечаку.

– Изабери – рече кроз осмех.

Дечак се пружи и извуче један чврсти, млади црвени пупољак. Девојка преузе изабрани цвет, мало га скрати и скину листове.

– Хоћеш да ставим само тракицу, или и још нешто?

Дечак је слегнуо раменима.

            Шефици се такве ствари нису допадале. Она није волела ћутљиве и неодлучне муштерије. А девојка је слутила да овај мали човек уопште није неодлучан. Сад јој се чинило да он вероватно врло добро зна шта жели, само је просто ћутљив. И за неколико тренутака  ружа је била украшена дискретном, црвеном траком која се увијала око стабљике цвета, завршавајући се машницом испод пупољка и веселим, разресаним крајевима, немирним као коса дечака. Девојка је осећала да баш то оно што је дечак желео. Када му је пружила ружу, очи испод шишки су засијале. Дечак се скоро насмешио. Предао је девојци једну немарно згужвану новчаницу, климнуо главом – у знак захвалности, или поздрава, или... обоје и – изашао из цвећаре. Када је начинио неколико корака, откопчао је свој ранац и пажљиво ставио ружу унутра. Бацио је потом поглед на свој мобилни телефон и лагано кренуо узбрдо, према аутобуском стајалишту.

            Неко време дечак је стајао сам. Онда је на стајалиште дошла једна бледопута, тршава девојчица. Тада су се њих двоје ухватили за руке и одшетали даље узбрдо. Када су замакли тамо где их из цвећаре више нису могли видети, девојка је и даље мислила о њима. Она је била радосна и устрептала. Шефица јој је нешто говорила, али она је није чула. Вратила се прављењу букета у неудобном положају изнад малог стола, и опет су јој ноге биле у води, и опет јој је цурио нос у цвећари у којој је мирисало на умирање цвећа. Зато што је зима пролазила и долазило пролеће, а још више због овог дечака и његове цурице, светлост око девојке је добила другачију, нову боју и све јој је изгледало мање неправедно и страшно.

Ухватила је себе чак како певуши неку песму са радија.