(„Рек'о ми човек...“)
Приче, легенде и веровања, било као део специфичног националног или локалног фолклора, било као опште културно наслеђе једног раздобља, једног подручја или једне цивилизације постоје од прадавних времена. И како су векови пролазили, неке од њих су преточене у бајке, а друге у митологије. И једне и друге су, међутим, имале своју педагошку улогу. Бајке су у деци храниле семе добра и својим митивима их училе да добро и врлина на крају (па макар и „после седам гора и седам мора и много, много година“) морају бити награђени, а да ће зло кад – тад бити кажњено. Митологије, с друге стране, имају као свој примарни циљ преношење неке религијске поставке, ради увођења реда и закона у људско друштво, а неретко и ради држања људи у покорности.
Када се хришћанство проширило диљем Европе, многи народни митови и легенде били су христијанизовани (повезани са хришћанским учењем), а многи делови Светог Писма били су прихватани на место националних легенди. Бајке индоевропских народа личе једне на друге, деле исте или сличне мотиве, и најчешће су христијанизоване, с тим што у њима остају и неки пагански елементи, као постојање фантастичних бића попут змајева, вила, вештица... Међутим, легенде и митови нису престали да постоје, нити се прекинуло са њиховим стварањем. А разлог за њихово стварање био је исти као и свих претходних векова: да се пошаље нека по(р)ука.
И наш народ има своје легенде. Скоро свако село у Србији има неко своје „бележиште“, место где виле играју коло, место где се окупљају нечастиве силе, место где се може видети фантомска поворка сватова са све музиком у сред ноћи, неку кућу коју посећује неки од њених покојних власника и узбуњује комшије својом галамом... Али, како је до тога дошло и који је значај тих појава?
Замислите неку баку која је живела пре 300 година. Њена породица живи на ободу густе шуме. Живели су у селу, али село су спалили Турци, па су се сељани разбежали куд који. Бака је са својим сином и снајом дошла до шуме. И кад су се ту населили бака добије два несташна унука. Бака зна да је шума пуна вукова, медведа и других опасних звери, али за унуке природа је гостољубиво место које они сматрају својим домом. Они су у годинама кад је све лепо и занимљиво, кад ништа није тешко или далеко. Бака зна боље: из искуства зна да шума може да буде веома опасна, па је то доводи у неприлику. Зна да своје унуке не може да затвори у кућу и не пушта их напоље, а зна и да јој они неће веровати ако им каже да кад буду у шуми срели медведа да он неће хтети да се игра са њима. Зато бака заигра на карту исконског људског страха од непознатог, страха који је стар колико и људска раса, а можда и старији. Она сасвим озбиљно говори унуцима приче (које у самом том тренутку измишља) о вампирима, вукодлацима, језивим, натприродним крвожедним створовима који живе и вребају дубоко у шуми. Кад ветар језиво шуми кроз шуму – каже бака – то вукодлаци вребају плен. И проблем је решен! Додуше, уз неке нуспојаве (нежељене ефекте). Истина, кад сунце зађе (а посебно кад је месец пун), унуци не излазе, па све и да су врата широм отворена. Али, за њих шума више никада неће имати ону чар у којој је уживала чиста дечија душа, нити ће човек инфициран сујеверним страхом икада више бити слободан...
Но, временом су, поред ове наше, и неке друге баке „провалиле“ да прича о вампирима и вукодлацима делује – држи децу на месту, па се прича ширила и развијала: у напуштеним кућама (а напуштене куће су склоне паду – значи опасне су) живе зли духови – и та ће чињеница децу држати подаље од опасне грађевине; на потоцима се ноћу окупљају виле (Срби су, будући да су континенталци, лоши пливачи, па још кад је видљивост смањена...), па тешко да ће се неко одлучити да посети место где се окупљају злокобне силе.
Можда најсмешнија прича (а видим да се и данас користи) је она да ако дете милује мачку, у стомаку ће му се створити клупко мачије длаке. Уствари, истина је да ако дете не опере руке пошто је дирало животињу, очекује га зараза паразитима, или некаква инфекција, или шта већ – што се у прошлости све тешко, или чак и никако није лечило. Тешко се детету може објаснити и да ако иде босо може лако да се озбиљно прехлади, што је некада давно такође могло бити фатално. Зато, лакше је и делотворније рећи детету да ономе ко иде бос – умре мајка. А има ли већег ужаса за дете од опасности да изгуби мајку?
Међутим, тај систем се не завршава само на деци. Када је Америку преплавио хипи талас и схватања тзв. „слободне љубави“, пуританска свест је осмислила урбану легенду (коју сигурно знате из тинејџ хорор филмова) у којој двоје младих који се „makе out” у аутомобилу из мрака изненада нападне тајанствени серијски убица и зверски их искасапи ножем (секиром, тестером...). Суштина ове приче била је да ограничи понашање тинејџера тиме што им се поручује да за авантуре следи страшна казна.
Једна од најбесмисленијих урбаних легенди је полуокултистичка прича о призивању духова. Неко друштво се окупи, поређају по столу цедуље са исписаним словима, сви ставе прст на празну пластичну чашу од јогурта окренуту наопачке и „дух“ се „јавља“ тако што својом „силом“ миче чашу од слова до слова. Јасно, неки паметњаковић из друштва је та „сила“ или алтер его „духа“. Но и пре подозрења да чашу помера прст неког од „видовитих“ за столом, стоји једно питање: како то да духови увек знају баш то писмо које призивачи напишу на цедуље? Како се никад не деси да дух не зна ћирилицу (или латиницу, већ у зависности од тога шта ови напишу)? Како се никад не догоди да је дух Кинез, па уопште не разуме ниједно европско писмо? Како се никад не деси да је дух просто – неписмен?
У новије време урбане легенде се и намерно стварају, као део маркетиншке кампање око неког производа (нпр. око филма), или као део шире акције деловања на јавно мњење (тзв. спиновање).
Код нас је опет много таквих веровања повезано са мање или више искривљеним схватањем хришћанства – а занимљиво је да нам је доста од тога дошло од Турака и народне исламске побожности код њих. Чињеница је да је појам судбине (усуд) постојао сасвим сигурно у старој словенској паганској речигији, али вероватније је да је веровање у судбину (кад бабе кажу: „Ма, има нешто...“) преживело баш због турског ропства, због познатог турског појма kısmet – који управо означава муслиманско веровање انه مكتوب (инахо мактуб – тако је писано, тј. у Аллаховој књизи судбине). Згодна подударност се десила и између старословенског веровања у виле и друга нижебожанска бића с једне, и народне исламске побожности и веровања у зеле духове с друге стране, па су се тако многа веровања окупатора уградила у духовно наличје поробљеног народа.
С друге стране, можда је отпор према Турцима и исламу створио и неке друге празноверице, као што је веровање у то да је петак тринаести дан лоше среће. Бојазан од петка тринаестог зове се ('ај чик да изговорите из прве) параскеводекатриафобија, од грчких речи параскеви – петак, декатрис – тринаест и фобија – страх. Међутим, не можемо повезати порекло овог празноверја директно са подручјем које су заузели Османлије. Први траг овог празноверја налази се тек у XIX веку и то у Енглеској. Ако је тако, онда се може повезати сам оном врстом досаде коју смо поменули, када смо описивали продор хиндуизма у Европу.
Познато је, такође, да Срби воле да стране рчи преносе слогофоно, онако како их чују, а не онако како је исправно, па је и то понекад основ неког нелогичног веровања. Тако се апостол Вартоломеј у народу зове Вртолома, и на његов дан људи се не пењу по дрвећу да не би сломили врат(!); а на дан свете Варваре не кува (тј. вари) боб, док се на свете Кирила и Методија (или, како их негде зову, Пометодија) не мете по кући... Свете Јоакима и Ану неки Срби зову Јаћијана, тврдо верујући да је то један светитељ.
Све су то наноси хришћанству страних веровања и идеја, који су се из разних разлога појавили и прекрили суштину наше вере. У крајњој линији, осим што одваја од вере, прихватање таквих бесмислица доводи до одвајања једне личности од ње саме, од њене слободе.
Постоји још низ празноверица које и дан данас преживљавају: црна мачка која пређе пут доноси несрећу, видети оџачара доноси срећу, при поласку на важан догађај (посао, испит) сипа се вода, да би посао текао као вода.
Посебно је чудно веровање у црвени конац који се као амајлија – заштита од лоше среће. Неки сматрају да та амајлија потиче из Кабале, као јудејско сећање на Раву и освајање Јерихона (види старозаветну књигу Исуса Навина, глава 2, стихови 17 и 21) – у прилог томе иде да многи данашњи поклоници Кабале, као на пример Мадона, носе црвени конац око руке. Други порекло црвеног конца виде у Аријадниној нити, према познатој причи из грчке митологије по којој се Тезеј спасао из лавиринта са Минотауром тако што му је Аријадна дала конац којим се обележио пут кроз лавиринт. Који год да је извор овог веровања – оно нема везе са хришћанством, па не би требало да постоји у нашем народу. А он ипак постоји, и то као ругање хришћанству, када људи носе бројанице црвене боје. Не само што се бројанице не носе као модни детаљ – наруквица, него се намерно унижава њихово молитвено значење, а све зарад веровања у – црвени кончић!
А интересантно је да када се приче о чудним доживљајима потегну, онај ко их преноси по правилу не зна оног коме се то нешто тачно догодило, него је за све то чуо од неког поузданог човека, па се не може сумњати у истинитост тог догађаја. Дакле, онај ко нам прича причу не познаје особу која је доживела нешто, али зна неког ко зна неког ко зна неког ко... на крају познаје ту особу. И таква веровања, на жалост, још увек постоје и чине значајан елеменат у тамној страни духовности нашег народа.
Наравоученије: кад чујемо народно ваља се/не ваља се, не треба ни одбацивати, ни прихватати све „преко колена“. Увек (се) треба упитати – зашто? Видели смо да за многа веровања (тј. легенде) постоје логична објашњења, али она не стоје иза сваког (не) ваља се. Онда кад народно веровање није у сукобу са Црквеним учењем – треба прихватити. Али, кад нешто није у духу хришћанства – не може бити добро за нас.
Једна од урбаних легенди које се најчешће појављују у филмовима:
напад суманутог убице на тинејџерски пар у аутомобилу
Нема коментара:
Постави коментар