За неке философске системе и данас је превише да прихвате да се Бог оваплотио. То је тешко и за неке који се називају хришћанима. Али, још невероватнија је чињеница да је Бог страдао! И да разјаснимо, да ли је морао да страда? Не, није морао, већ је то учинио слободно. То је учинио као Месија, то је учинио као Спаситељ, то је учинио као Помиритељ Бога и људи, то је учинио као победник смрти. И то је истина вере. Ми ћемо, ипак, покушати да понешто од овога појаснимо и приближимо систему схватања времена у коме живимо. И то није проблем, то је основна дужност хришћанства: да на свим просторима и у свим временима сведочи Христа као Цара и Бога.
Да бисмо осветлили питање зашто је Бог морао да страда, прво треба да се опет вратимо на то шта је од Бога у Старом Савезу очекивао народ Божји. Још је Аврааму Бог обећао велику будућност, да ће се његово семе умножити као песак морски. Јасно је старим Јудејима било да је човек везан својом грешном природом. Зато су, такорећи, педагошки припремани у Старом Завету за једног посебног човека, у Коме ће се на нови, вечни начин остварити Нови Савез између народа Божјег и Бога. Тај изабрани човек ће бити Месија на јеврејском, или Христос на грчком, што би се на српски језик могло превести као Помазаник. У то античко време, наиме, постојала је пракса да кад се изабере нови владар - цар, врховни свештеник помазивао је његову главу светим уљем. Пренесено, дакле, Помазаник, Христос или Месија је Цар, и то један посебан цар, другачији од земаљских владара. Међутим, притиснути туђинском владавином и тиранијом римских окупатора, Јудеји у то време пред рођењем Господа Исуса Христа поделили су се у неколико, могло би се рећи, странака. Преовладавајуће, нажалост, мишљење је било да ће месија бити управо политички вођа, онај који ће ослободити Јудеју римске окупације и поново успоставити Израилово царство.
Али, Божји домострој донео је човечанству сасвим јединственог Цара: Господа Искупитеља.
Када је створен свет и човек у њему, све је било управљено ка томе да се човек уздигне до висине богочовека. Све, осим самог човека, који је у томе заказао. Јер сами човек није био неко кодирано, управљано биће, него је имао, као што и сада има, слободу избора. Ту и лежи суштина човековог грехопада – у његовој слободној неуправљености на величину Божју, на јединство и заједницу са Њиме. Првородни грех, или грех прародитеља Адама и Еве обрадићемо у неком од наредних текстова, али овде морамо да се осврнемо на то, да бисмо увидели да постоји једна врста несагласности између Бога и људи. То се није могло превазићи самом вером у Бога који постоји, или култним радњама и жртвоприношењем. Човек је остајао у границама свога тела и поуздавао се само у своју природу.
Искупитељ који је требало да се појави није био, дакле, политички вођа једног устанка, већ Онај Који ће на том онтолошком, суштинском аспекту помирити Бога и људе. Али, Бог никада није желео да поништи или понизи људску слободу. Човек је од почетка времена могао да изражава слободу избора, а грех или погрешка била је у погрешном избору. Да би сачувао људску слободу, Бог је, значи, постао човек.
Али, вратимо се на то да је Исус Христос био и Бог. Христос почиње да поучава оног дана када Га ученици први пут признају као Месију, и Он одмах говори да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати... и убијен бити, и трећи дан да ће устати. Али, пред тројицом изабраних ученика Христос показује своју божанску природу преобразивши се у Славу Господњу на планини Тавор, уз Мојсија и пророка Илију. А кад они који очекују вођу устанка увиде да Исус из Назарета то није, кад је Он људима разоткрио њихову својеглавост, лицемерје и грех, они не само да се не кају, већ желе Његову смрт.
Ипак, Исус Христос, дакле Месија Богочовек није морао да страда. Он на себи није имао никаквог греха. Међутим, прихвативши крштење којим је Јован у Јордану крштавао грешнике, Исус на себе – јер Он тако хоће – узима грехе света, грехе људи. Као Месија – Спаситељ он у себи има и ту службу, ослобађања људске природе од робовања греху и самој распадљивој и трулежној природи. Својом смрћу Он освећује и ту воду крштења, и даје јој нову снагу – печат и икону Његове смрти (у којој је избрисан грех света). Јер, који се у Христа крсте, у Његову смрт се крсте, да би били васкрснути и Његовим васкрсењем.
Много оних који су себе називали хришћанима нису успевали да прихвате да је Христос као Бог страдао. Најраније искривљено учење које се у вези са тиме појавило било је учење секте докета. Они су тврдили, како ће то неколико векова касније, нажалост, пропагирати и Мухамед, да Исус није заиста умро на Крсту, него да је то био само привид, опсена. Међутим, ако Христос није заиста страдао, онда ни наше спасење није реално. Јер, главно обележје људске природе (у овом грехопадном виду) је смрт и трулежност. Ако то Христос није узео на себе, онда није узео нашу природу. Управо од тога је Христос ослободио род људски, а то је могао само ако је заиста узео смрт у људској природи. Свети Игнатије Богоносац је са докетима расправљао на свом путу из Антиохије у Рим, када га је спроводила чета војника, окованог по наредби цезара Трајана, да би у Риму био предат дивљим зверима да га растргну. Када су му докети рекли да је Христово страдање било привидно, светитељ је лаконски одговорио: „Онда сам и ја привидно окован“.
Друго погрешно учење развило се на западу, у средњем веку. Оно говори о томе да Бог пошто све одувек зна до краја света, гледа свет и људе како се муче, па и Он на неки начин мора да састрадава са њима. Страдање Христово на Крсту је само историјски израз тог вечног страдања. Проблем са овим сасвим нехришћанским учењем је што у појам Бога уводи некаву нужност, некакву присилу коју Бог трпи. Ово је водило у један сасвим нови апсурд: ако је Христос морао да страда да би манифестовао вечно Божје састрадавање, онда је било неопходно да га Јуда изда. Испада да је Јуда чак божански инструмент који омогућава страдање Исусово (!). Том логиком стижемо до закључка да Јуде није било, или да није издао Господа, онда ни страдање не би било могуће. Истина је, уствари, да спасења не би било да страдање није било – како смо то рекли на самом почетку овог дела – слободно, да не искористимо реч добровољно или драговољно. Било Јуде или не, страдања би било. Такође, кад смо говорили о Богу дошли смо до става Цркве да је Бог апсолутно слободан од свега, па и од етичких норми и од емотивних образаца. То значи да ако Бог жели да састрадава човеку, онда мора да постане човек, да уђе у историју и осети све границе које устављају и устројавају човека у свету.Тако да је исправније рећи да Бог састрадава човеку у Христу, односно да Христос састрадава народу Божјем и укрепљује га, као што и народ Божји (односно Црква) на своме телу носи ране свога Господа.
Још једна ствар која је мучила хришћане било је то да ли Исус Христос, као Син Божји – дакле и сам будући Бог – прекида заједницу са Оцем и Духом Светим у она три дана свога погребења. Ово је још једна тајна вере која не подлеже логици, још једна – како је називамо – антиномија (привидна противречност). Христос је, како смо то већ рекли, савршени Бог и савршени човек. То двоје – Бог и човек – у личности Исуса Христа спојено је нераздељиво, али и несливено. Тако, иако је јединство Бога и човека у Христу пуно и савршено, они нису сједињени до смеше, до непрепознатљивости и једног и другог.
И Црква нас учи да је Христос био у гробу телесно, у аду са душом, у рају са разбојником и на престолу са Оцем и Духом све испуњавајући. То је управо антиномија. То се не може схватити, али се може осетити и искусити. Зато је за хришћане најважније срце, искуствени живот, а не – као за логику – ум са својим законима.
Било је питање и коме заправо Христос плаћа својом крсном смрћу, да би искупио људски род.
Погрешно је било мишљење да Господ плаћа Ђаволу. Кад је Ђаво отпао, задобио је нека права у односу на свет и човека. Својом смрћу Исус та права откупљује и враћа их у руке Бога. Ово становиште је уствари дуалистичко, јер претпоставља неки вечни антагонизам ђавола и Бога. С друге стране, овај концепт пренаглашава законски, легалистички приступ појму избављења људи. Све то није хришћанско предање.
Друго погрешно учење је једнако правнички устројено. Оно се састоји у мишљењу да је Исус својом крвљу платио Богу Оцу, и да је тако исправио космичку правду, јер је опрао увреду коју су Богу учинили људи својим греховима. Хришћанину је оваква поставка неприхватљива, јер не само да уводи неравнозначност Оца и Сина (што нас враћа на причу о Аријевој јереси), већ и Бога Оца поима као некаквог судију, неког ко није човекољубац и пун милосрђа, што Бог јесте.
Право хришћанско схватање је да ми реч искупљење користимо само условно. Суштина искупљења је да је својим страдањем Исус Христос створио услове да човек може добити опроштај грехова и вечни живот крштењем у смрт Христову и васкрсење Његово. Својом слободно изабраном смрћу, невином и невезаном било за какве моралне, физичке или правне законитости, Исус Христос уствари уништава смрт, и човеку као створењу Божјем даје, да иако је подложан смрти у историји, да може да преживи у вечности. У испуњењу ове претешке службе Исус Христос није поклекао искушењима којима је био нападан, и остао савршено и потпуно послушан Богу Оцу. И у томе је испуњено не само савршено јединство Бога и човека у богочовеку Христу, већ је Исус достигао и савршенство људске природе.
Нема коментара:
Постави коментар