Историја дели време на два велика периода. Први је пре, а други по рођењу Господа Исуса Христа. Од тог рођења цели људски род броји године. И прво што ћемо рећи на тему личности Исуса Христа је да је то историјска личност, за коју је доказано да је постојала.
У античко доба време се различито рачунало. Римљани су године рачунали од легендарног настанка града Рима, Египћани на свој, а Грци, опет, на свој начин. Јудеји су обележавање времена везивали за поједине догађаје и владаре, и на тај начин, мада описно (тј. односно), забележили тачније кад се шта догађало. Зато и апостол и јеванђелист Лука када започиње свој извештај о рођењу Исуса Христа везује ове догађаје за владаре из тог доба, и на тај начин поткрепљује веродостојност. Тако, поуздано можемо да одредимо доба рођења Исуса из Назарета, премда не можемо у потпуности тачно да одредимо саму годину.
Чак и противници хришћанства, као неки римски историчари и владари, оставили су документе о Њему, Његовом физичком изгледу, и тако и нехотице потпомогли утврђивање хришћанства у целој тадашњој империји. Исус Назарећанин рођен је, дакле, у време цезара Августа, сиријског намесника Кирина и римског вазала јудејског цара Ирода (или како то неки наши псевдо-интелектуалци изговарају Херода). Ситуација у Јудеји, у доба рођења и деловања Господа Исуса Христа није била ни мало лака. Поробљени од стране римљана, обесправљени и пљачкани, Јевреји су очекивали повољну прилику да се на било који начин ослободе од римске власти. И то је, нажалост, умногоме изменило њихово веровање у односу на веровање и ишчекивање Месије – Христа (јевр. Mešiah, грч. CristoV = Помазаник, који је помазан светим уљем и означен – првенствено - за владара) старих Јудеја.
Раније смо већ говорили о разлици између јудејског старозаветног предања и других религија. Рекли смо да учење Старог Завета умногоме превазилази појам религије, јер он и није религија. Стари Завет је Богом откривено знање. Ту суштину задржавају и новозаветни списи, који се тичу живота и деловања Господа Исуса Христа. И управо чињеинца да је хришћанско јеванђеље од Бога Самог откривено била је темељ и снага невероватно брзог ширења хришћанства кроз све слојеве у свим деловима највеће државе тадашњег света, Римског царства, али и ван њених граница. Сам Бог се оваплотио (израз који долази од словенске речи плот = тело, што би се превело као утеловио) и људима, свим људима, свих социјалних слојева, без обзира на расу, образовање, пол или здравствено стање понудио спасење и утеху од тешкоћа које им свет намеће. У основи, хришћанско јеванђеље је говорило, као што и сада говори, као што ће говорити све до краја времена, да је Бог постао човек да би човек могао да се уздигне до Бога. Порука је, дакле, била да човек није сам и остављен, да смрт није крај, да се са онима које волимо никада нећемо раздвојити када будемо сви славили Бога у Његовом царству.
И премда код тадашњих јудеја ово није примљено на прави начин (највише због политичких разлога који су у том добу владали), не може се рећи да је хришћанство нешто што не одговара учењу Старог Завета. Како је то рекао један од Отаца: Нови Завет у Старом се скрива, а Стари се у Новом открива. Тако, иако је у Старом Завету стално наглашаван монотеизам (једнобоштво) у њему се ипак у сенци открива Син Божји и Дух Свети. Јевреји су у старом веку, а и о томе смо већ нешто рекли, били под огромним културним и економским утицајем великих и моћних цивилизација које су их окруживале, као што велики део света данас стоји у културној власти запада. Иако су били од Бога изабрани народ, Јевреји су често заборављали Бога који их је изабрао и окретали се разним религијама и лажним божанствима које су поштовали моћни око њих. А Црква Божја никада није била нешто што је одвојено од народа; управо народ Цркву и чини, а сабрање народ чини Црквом. И зато Црква никада није учила одвојено од народа, већ је свако учење Цркве везано искључиво за актуелни тренутак у народу Божјем. Зато се Стари Завет сасвим оправдано толико одликује наглашавањем исправности вере у једног истинитог Бога.
Но, и поред таквих околности се у Старом Завету на безброј места може наћи учење о Богу који иако је један није сам, односно самац. Поред многих пророштава о самом Оваплоћењу Господњем, о којима ћемо детаљније говорити неки други пут, важно је поменути учење о Анђелу Господњем. У време древног јудејства није постојало учење о анђелима као духовним, бестелесним бићима. Сама реч, која на јеврејском гласи malah, уствари означава службу, радњу, а не биће. Исто је и са грчком речи aggeloV од које долази и наша реч анђео. Тако, анђео би био, уствари, изасланик, гласник, онај који доноси вести и објављује. У том смислу се у јеврејском тексту Старог Завета и користи реч malah, па је тако и извршен превод на грчки језик. Једино се у старим латинским преводима прави разлика између израза позајмљеног из грчког, angelus – који означава небеског гласника и nuncius, што означава земаљске изасанике. Анђео Јахвеов или Анђео Господњи (у оригиналу Malah Jahve и Malah Elohim, или на грчком AggeloV tou Qeou) био је онај који стоји између Бога и света. Он је био заштитник и избавитељ. Испитујући све те старозаветне извештаје ми закључујемо да су Анђео и Јахве некада одвојени, некада се преплићу, а некеда су истоветни. Јасно да једно строго монотеистичко учење не би оставило у светим списима ова места неисправљена, да они нису одговарали откривеном знању о Богу. Изабраном народу првом је јављена радосна вест о спасењу човечанства.
Такође, мора се напоменути да се тројичност Бога огледа и у речима Самога Бога. Тако у првој глави књиге Постања читамо: Потом рече Бог: Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар... Затим, рецимо још и то, праоца нашег Авраама походе три анђела, а он их ословљава једнином Господе!
На начин који се слаже са старојеврејском вером, и новозаветна Црква Христова је разумела учење о Анђелу Божјем. То јест, као о Сину Божјем пре Оваплоћења. О томе нам сведоче и догматски изрази изражени у црквеном појању. Тако се Анђео Господњи помиње у неким песмама које се поју на Божић, а у једној од песама које се певају на вечерњу која се зове С нами Бог певају се и следећи стихови:... јер дете нам се роди... и даде Му се име Анђео Великог Савета, чудесан саветник...
Тако су Анђела Господњег схватали и Оци. Исти Бог склапа и Стари и Нови Савез са људима, што значи да се Син Божји јављао и пре Оваплоћења, како Символ Вере каже, Син се од Оца рађа пре свих векова. Бог Отац је невидљив, и открива се кроз Сина кроз Ког и општи са светом. У том смислу, пошто Син објављује вољу Очеву, Он по домостроју спасења и јесте Очев глас – анђео. Тако се, у христолошком кључу, у смислу Христовог Оваплоћења, тумаче и јављања Бога описана у Старом завету, када се Бог јавља човекообразно (у лику човека) или ангелообразно.
Но, Оци су наглашавали још једну ствар, коју је битно да и ми овде и сада подвучемо: када се, дакле, Христос јавља пре оваплоћења као Анђео, то не значи да је Он по свом бићу анђео (односно духовно, нематеријално биће, како ми данас схватамо анђеле, што смо поменули онда када смо говорили о Богу као Творцу). Ту се реч Анђео употребљава као ознака службе Речи Божје, Логоса, Сина Божјег. Отац и Син су, заправо, по суштини својој једнаки – нестворени Бог, зато се праотац Авраам Тројици и обраћа са Господе. Зато и кажемо да је Син Светлост од Светлости. То значи да су Отац и Син равнозначни.
Створени анђели, међутим, нису исти са Богом. Слични су нама, људима, јер су део створеног.
Било би добро да на овом месту поменемо још један појам. Син Божји је Реч Божја (управо зато што је реч воље Очеве) или, на грчком, Логос. Логос се на словенски врло лепо преводи као Слово (управо – Реч), са велики почетним словом и у мушком роду, док се реч каже слово, пише се малим почетним словом и средњег је рода. Како у савременом српском језику није најсрећније решење да се реч пребаци у мушки род, како би одговарала словенском Слову, тренутно је најбоље решење да се грчка реч Логос не преводи. И ту ћемо се поново вратити на Стари Завет, на део о стварању света. Као што смо већ подвукли, Реч Божја је створила све, јер је Син тај у Којем Отац са светом општи. Зато се у Символу вере каже да је ...Кроз Њега све постало, мислећи се на Христа.
Нема коментара:
Постави коментар