Секте - део 1

Секте

(„Црква је искварила  исконске божије истине...“)

            Још једна појава о којој се релативно мало зна, а о којој се истовремено релативно много говори јесу секте. Секте су, начелно, верске групе које се не убрајају у званичне или званично признате верске заједнице. Језиком данашњице – испада да имају право на мањинска права.

Оне најчешће нису аутохтоне (самосвојне) и свој идентитет у већој или мањој мери ослањају на неку официјелну верску организацију из које су потекли, или из које су иступили. Ниједна од њих, тако, не доноси ново и оригинално учење, већ су углавном све редукција и девијација неког претходног учења, мада има оних које доносе оригиналне интерпретације ранијих идеја.

            Порекло речи секта тумачи се на два начина. Може се претпоставити да потиче од латинског seco (сечем, сећи), што се поткрепљује тиме да секта у себи већ носи конотацију одвајања од неке предпостојеће, веће групе, али на тај и такав начин да новонастала група, иако се идентификационо наслања на свој извор ипак пледира да управо она једина очувава и одржава истину и/или чистоћу вере коју је изворна група изгубила. Међутим, други сматрају да ова реч потиче од латинског sequi (следити). Томе у прилог иде да се у суседној нам Хрватској за означавање оваквих групација све више користи реч следба уместо речи секта. То је можда и бољи израз, јер реалније осликава суштину настанка секте: у њеној основи, дакле, није једна истина, већ једна или више ауторитарних, харизматичних (ово у смислу америчког израза catchy) личности.

Уствари, кад се предузме озбиљнија анализа, разлози за настанак секти или следби увек су долазили (и долазе) с две стране: или је секта инструмент, полигон или снага за извршавање неких економско-политичких циљева с једне, или простор за иживљавање девијантних, патолошких жеља једне или више личности с друге стране. У основи је, дакле, или политичка игра, или психопатологија, а понегде – и оба. Пошто ћемо се у даљем тексту бавити сектама/следбама које постоје и више – мање делују на подручју наше земље, можемо да кажемо да од 80-их година XX века секте све мање бивају плод верских заблуда, а све више политичко средство за дестабилизацију једног система – што се показало у распаду покојне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и у каснијој агонији 90-их година. У тим догађањима секте су играле на фине (новчана и логистичка помоћ појединим циљним групама, макар и у обезбеђивању виза за излазак из земље) и мање суптилне начине (убиства и самоубиства у војсци, стварање атмосфере страха кроз контролу одређених медија и медијско експонирање преко појединаца...).

Тако, ко год приступи секти, треба да буде свестан да је тако постао пиун привучен лажним обећањима у клопку нечије манијакалне амбиције, или у механизам подлог деструктивног деловања, где он сам никада неће моћи да постане нешто више од обичног зупчаничића.

            Основне карактерне особине секти су:

Одвојеност: Уствари, то и јесте суштина; то и јесте сам секташки менталитет. Своју идентификацију секте граде не кроз заједницу са светом који их окружује, већ кроз одвајање од неких других, од околине. Све, дакле, што се одваја, што се херметички затвори, што се индивидуализује – све се то може назвати секташтвом. И ту није у питању колизија (судар) mainstream-а и авангарде, него истине и њеног намерног искривљења у лаж. У односу према другима и другачијима ова карактерна црта секте подразумева милитантност (физичку колико вербалну и емоционалну).

Ауторитарност: Када улови члана разноразним обећањима, секта се труди да га задржи у покорности најпре застрашивањем. Прети му се крајем света, божијом казном, казном демона, или – неретко – и казном саме секте (најчешће код сатаниста). Више или мање директним психолошким насиљем (развијање депресије, развијање анксиозности, brainwashing mind control...) секта све више ограничава слободу личности, док припадника не претвори у роба усмереног само и једино на секту. Нису искључене ни физичке казне.

Култ личности: Од вође култа на доле, према мањим и мањим ћелијама, у секти најчешће постоји ауторитет који се не (сме да) доводи у питање. Када после нестанка те централне личности њено место заузме неко други и секта настави да постоји исто као и пре, онда је то скоро недвосмислена индикација да је та конкретна секта политички инструмент чије је деловање неком центру моћи још увек потребно. У сваком случају, чим постоји нешто што се не (сме да) доводи у питање, чим се систематски угушује критички ум код припадника, онда све јасно указује на секту.

            Кад све ово имамо овако јасно испред себе, мора да се постави питање како неко уопште може (да се превари) да постане члан неке секте?

Из два разлога. Први је психолошки проблем или тешкоћа са којом се особа бори, или пак психички поремећај или нестабилност, који конкретну идеју конкретне секте препознају као валидну. Другу могућност смо поменули кад смо се бавили демистификацијом магије: људи оптерећени стресом и болесни од бесмисла живота покушавају да са себе збаце одговорност за оно чиме (по њиховом убеђењу) не могу управљати. Дакле, потребан им је управо ауторитет, онај ко ће им рећи, уместо њих самих одредити шта да раде и како да живе.

Није по среди, значи, људска глупост, јер да јесте, то би још била и срећна околност. Овде је у питању мањи или већи проблем у – што би се рекло – „централи“ (en la cabeza – кажу у мексичким серијама). То је тужно и скоро несхватљиво, то је понижавајуће и увредљиво. То није узвисивање човека, то је – како смо раније већ негде рекли – претварање личности у осуђену љуштуру онога што је била раније. Али, то је ралност која прети онима који не успеју да сагледају укупност феномена секте.