Секте многобожачких култова и традиција
Европљани су склони да генерализују куктуре Истока (тј. Азије) и да не схватају плуралност религиозних идеја у оквиру једног основног идејног правца. Гледано кроз призму наше логике, у будизму и хиндуизму постоје фракције и поделе од кад постоје и ти религијски системи, али поделе тамо не носе црту негативности. Вероватно је тај либерални приступ појму култа негде у основи индоевропских народа, јер пантеони каснијих евопских многобожачких религија нису били једнако поштовани у оквиру једне исте политеистичке традиције. Добар пример је словенска религија: за балтичке Словене врховни бог био је Свјантовид, за карпатске Волос (Велес, Влес), а за јужне Перун; сви су поштовали исте богове, само их нису једнако поштовали.
Са ескпанзијом хришћанства средином IV века почело је да замире интересовање за измишљене богове многобожаца и они су кроз векове преселили у митологију саграђену од више или мање занимљивих прича, где им је и место. Јер, ако бог/богови морају да поштују некакву судбину (или ананке, или карму, или како год), какав је то онда бог? Међутим, сасвим неочекивано многобоштво се вратило у центар интересовања јавности.
Аристотел је рекао да је доколица (што ће рећи досада онога који живи на туђој грбачи) створила филозофију, а крајем XIX века она је створила још нешто. Енглески племићи за које су рмбачили индијски сељаци страшно су се досађивали по колонијама. Мувало се ту и тамо и много пропалих племића који су тражили начин како да брзо (и лако, дабоме) дођу до великог новца. Кад им је срећа окренула леђа, решили су да узму ствар у своје руке: ако не могу да зараде не радећи никакав посао, онда могу да измисле посао који ће моћи да раде. У културној Европи тога доба (а и после) владала је права јагма за старинама и научним открићима повезаним са историјом и културом старих цивилизација. Тако је неколико оних шворц племића „археолога“ „пронашло“ старе индијске списе из веданског периода који су несумњиво доказивали да је идеја хришћанста потекла управо из Индије! Превара је, додуше, релативно кратко трајала: после двадесетак година новим научним методама и техничким средствима утврђено је да су списи сви до једног фалсификати. Али, цели тај догађај је резултирао двојако. Прво, научна радозналост је заголицана да истражује основе пре-културе пранарода Индоевропе, па се после много година дошло до солидне реконструкција санскрта, заједничког прајезика из ког су настали и романски, и германски и словенски и сви други језици индоевропске групе народа. Друга последица била је помало кичаста: индијска филозофија и митологија пренете су на европско тло и постале су релативно популарне, али им је придодато и много неаутентичног, измишљеног.
Кад се Америка отворила свету после II Светског рата интересвање за хиндуизам (али већ и будизам, и таоизам, и...) пренето је и на тај континент, а разбуктало се од 60-их година XX века са појавом појединих рок-енд-рол група.
Слично се догодило и са старим европским многобожачким религијама. На политичким темељима империјализма и национализма (па и нацизма: германска митологија била је велика инспирација Хитлеру у стварању идеологије „над-расе“) расте интересовање за ишчезлим националним митологијама. Просто, неком није одговарало хришћанство које проповеда јединство људи пред једним Богом, и то не јединство на националном, већ – шта више – на личном нивоу.
Код нас се занимање за „тајне Истока“ јавило почетком 80-их година прошлог века, са повратком деце тадашњег владајућег сталежа (оних који су у једнакости комунизма били мало другачије једнаки са народом: официра, политичара, привредника) из иностранства где су студирали. Била је то генерација „бунтовника“ без разлога, који су покушавали да доведу свет у Југославију, тј. Србију, без неке нарочите потребе (будући да Србије јесте у Европи), већ само да би се, као и сва размажена деца која секу грану на којој седе, супроставили својим ауторитарним родитељима. Једни су у таквим религијама тражили „просветљење“, једни утеху због изгубљене љубави, други лични идентитет и ослобођење од сенке родитеља са педигреом, трећи опет смисао услед времена и времена изгубљеног паразитским животом без икаквог циља... а било је и оних који су у свему томе видели финансијске могућности. Тако већ почетком 90-их, са распадом СФРЈ, појавиле су се десетине „учитеља“, „исцелитеља“, „духовних водича“, „пророка“...
Што се многобожачких култова тиче, они се код нас појављују тек у другој половини 90-их, потакнути холивудском филмском продукцијом. Те секте имају везе и са сатанистичким следбама, па ћемо их поменути касније.
Харе Кришна
Ова секта је основана 1966. у Америци, а оснивач је био писац књиге „Бхавагата пурану“, неки (пазите сад, чик да изговорите из прве) Bhaktiveda Swami Prabhupada. Они верују у реинкарнацију (поновно рађање у другом телу; реч долази од латинских речи re – поново, опет, затим in – у, и на крају carno – тело). Ипак, ни они, а ни други који верују у реинкарнацију (што се још зове и метемпсихоза) не успевају да одговоре по чему је неко ко је рођен као нечија реинкарнација заиста тај неко из прошлости? Ако нема сећања на свој прошли живот (него се она сумњиво појављују под хипнозама, када је психа веома подложна сугестији), ако нека искуство тог ранијег живота... по чему је то онда иста личност? Било како било, због реинкарнације су вегетаријанци, да не би појели неког рођака реинкарнираног у, на пример, прасенце.
Верују и у карму, принцип судбине коме је подређено све што постоји, па и богови. Сматрају да је све – бог (такво веровање назива се пантеизам, од грчких речи pan – све и teos – бог). И са овим је вегетаријанство у складу, јер оно прасенце може да буде, на пример, божији ножни палац, па није згодно да се поједе. Намирнице животињског порекла, дакле, не дозвољавају, али дозвољавају и пропагирају разноврсне оргије (то, дабоме, бога Кришну не вређа) у својој заједници, јер се тако долази до открића мистичних знања. Домишљато...
Ипак, иако је све бог, нису сви људи исти. Хиндуизам људе дели на четири касте (тј. четири врсте, четири степена достојанства), где нижи чинови служе вишима. Тако, ако неки припадник секте мора да рмбачи за своје шефове, то није због тога што они професионално живе на туђој грбачи, него што се у таквој касти и са таквом кармом реинкарнирао.
Практикују медитацију и певање уз музичке инструменте, и у оба случаја до бесвести (што би наш народ рекао – док не попадају) понављају мантру (магичну формулу):
Харе Кришна, Харе Кришна
Кришна Кришна, Харе Харе
Харе Рама, Харе Рама
Рама Рама, Харе Харе
Припадници секте Харе Кришна живе у комунама (обично у некој кући у предграђу већег града) и одевају се врло упадљиво: увијени су у некакве жуте, наранџасте или црвене хаљине, и мушки припадници брију главу. Живот у секти (у комуни) подразумева беспоговорно извршење наређења, а припадници су под стално будним оком својих вођа. Користе се и опојна средства, али далеко од тога да то раде од воље или из уживања. Јер, секта то не даје бадава: за сваког припадника је одређено колико треба да испроси добровољних прилога за Кришну. Али, пошто је Кришна бог и није на земљи, паре одлазе у централу, у Америку. Данас, после свих чуда која су се протеклих деценија сручила на нашу земљу, Харе Кришна у Србији једва да постоји. Али постоји. Штампају индијске куваре, увозе и продају зачине и друге намирнице (ајурведа), продају индијску одећу... пропагирају здрав живот и вегетаријанство.
Шри Чимној
„Шри Чимној центар“ који је основао Чимној Кумај Гош 1961. добар је пример како секта може да буде параван за политичко деловање. Она је код нас била активна све до краја 90-их година, пропагирајући „мир“, а уствари припремајући тло за рад низ неких других (не верских) организација и пружајући им логистичку подршку.
Што се учења тиче, оно је прилично слично учењу секте Харе Кришна, само што се као мантра користи индијска формула „оm“ (а изговара се – има тога у филмовима – „ауммммм“). Слична је и филозофија некадашње секте (мада је за ову заиста боље рећи следба) покојног Саи Бабе, која је такође била популарна у време око распада социјалистичке Југославије.
Трансцедентална медитација
„Центар за трансцеденталну медитацију“ је једна од многобројнијих секти у Србији, гледано по броју припадника. Премда се „Центар...“ који је основао Maheš Prasad Varma (а зову га још и Mhariši Maheš Jogi, што би ваљда требало да значи онај који се бави земаљским знањима) у – а где другде! – Америци 1959. године не декларише као верска група, него као центар за искуствовање дубоког психофизичког одмора и опуштања, они се баве и магијским техникама и обредима, па је амерички суд 1977. године пресудио да они јесу верска организација.
Јогијеви (па човека тако зову, зар не?) центри наплаћују скраћене, продужене, успорене или убрзане (све по жељи) курсеве трансцеденталне (у преводу – оностране, с ону страну) медитације, продају VHS касете и DVD-е, прехрамбене производе и сличне артикле, штампају часописе за „здрав живот“ итд... и – фино зарађују. Имају развијен маркетинг и истанчан осећај за бизнис, па своје учење рекламирају као најделотворнији начин за ослобођење од стреса – што данас има више него добар пријем.
Са свим тим имају везе и разни „мајстори“ радиестезије, креативне интелигенције (?), фенг – шуија, познаваоци „чи“ чакри... А за упућене, за предане чланове секте ослобођење од стреса је тек први корак. Даљим изучавањем и вежбањем трансцеденталне медитације (или како то неки симпатично изговарају – мед'тације) задобијају се различите моћи (ситхије): лебдење у ваздуху, телекинеза (помицање удаљених предмета без физичког контакта са њима), безболно цеђење бубуљица... Пуца се уствари на тачно одређену циљну групу: на особе у једном компликованом животном добу које су најчешће незадовољне светом који их окружује и сопственим местом у њему, неретко и личним изгледом... Њима се продаје прича о проналажењу једног унутрашњег, скривеног ЈА – кудикамо лепшег, бољег, значајнијег, лепшег од оног до ког врбована особа може сама да дође. То је уствари однос сердаре – војводо, где тако неког несрећника који поклекне шареним лажима, јер можда и има неки реални проблем, „другари“ из секте потапшу по рамену јер га, као, уважавају, јер, као, препознају (додуше само они...) то унутрашње неоткривено ЈА, а жртва зарад тог уважавања наивно предаје секти цело своје биће.
Нешто слично (уосталом, потиче из истог културног миљеа) нуди и тзв. Силва метод – метод психофизичког исцелитељског саморазвоја који је осмислио Пол Клеман Жаго, а уобличио Хозе Силва. Но, Силва метод (уз сав маркетинг који је код нас имао 90-их година) није достигао масовност „Центра...“.
Wicca
Вика је секта која је утемељена на вештичарењу многобожачких култова северне и западне Европе.
То је релативно нов секташки покрет који је настао у Енглеској, а пренео се у Француску и САД. Код нас су заступљени више преко медија, него што су реално пристуни, али у свету имају јаку медијско – маркетиншку машинерију иза себе. Рекламирају се на један нефер, могло би се рећи перфидан начин: једно од средстава за популаризацију wicca је нпр. и глобално популарни лик из серије романа (и филмова) за децу (!), Хари Потер – вештац.
Што се старе словенске религије тиче, постојали су спорадични случајеви (вероватно инспирисани, инструирани и потпомогнути од стране wicca) да се она обнови, и то у Пољској, Украјини и Русији. Нешто мало тога се прелило и код нас, али не превише, јер нама wicca није ни потребна: код нас се, на жалост, још увек одржавају и још увек преживљавају бројни обичаји и празноверице из паганства, а и доста онога што нам је као поплава муљ оставило турско ропство.
Нема коментара:
Постави коментар