Раније смо већ говорили о томе у шта су веровале разне цивилизације у историји људског рода. Увек је, наравно, била приметна жудња човека да победи смрт и да својим животом дотакне вечност. Навели смо већ, такође, да је постојао изабрани Божји народ, са којим је сам Бог имао заједницу и Завет, и који је веровао у свог Бога, за разлику од других народа који су веровали у разна лажна божанства, које филозоф Сократ често назива демонима.
Ипак, кад год би људи промишљали о вечности и царству богова, велика већина цивилизацијâ сматрала је да је овај свет једна нижа стварност, тамница вечне душе, која се после одласка из овог света пресељава у један виши, нематеријални свет. Овако су веровали и стари Грци, што је формулисао филозоф Платон у свом учењу о идејама. Суштина његовог учења је била у томе што је он тврдио да овај свет, на крају крајева, није реалан, јер не би могао да постоји независно од своје суштине, што је свет идеја. Све што у овом свету видимо, има свој прототип у свету идеја, као неку своју скицу. Међутим, пошто смо заробљени у телу, ми не можемо да својим очима сагледамо тај свет идеја, тим пре што је и чуло вида материјалне природе. Зато је за врхунски домет човекове душе у овом свету грчка филозофија прогласила ум. Платон то објашњава примером да када би неко био рођен у некој пећини, и некако спутан да не може да гледа ка улазу у пећину, већ да само може да види унутрашњи зид пећине, за њега би сав спољни свет биле само сенке које се стварају на том зиду пећине, и он не би имао појам о стварном спољном свету. Сенке су, дакле, свет који ми, спутани, видимо, а оно изван пећине је, по Платону, свет идеја у коме постоји идеја свега у овом свету и још много чега другог што у материји, грубој каква јесте, не може да постоји.
Материја је, дакле, зло, а то нешто недефинисано, нематеријално у нама је добро, и тежи да се врати у своју оригиналну, нематеријалну сферу. То нешто Платон је називао душа, или на грчком yuch. Исту ту реч, психи, искористили су и преводиоци Старог Завета на грчки језик, који су Свето Писмо преводили неких 200 година пре Христа у Александрији. Овом речју они су преводили јеврејску реч нефеш. Међутим, преводећи нефеш, ових, по легенди, 70 преводилаца су грчкој речи психи дали нова значења. То сада није нешто нематеријално, нешто што постоји у нама и чека да се ослободи кад тело нестане, него у овом тексту психи значи живот, мој живот, моја хтења... на крају крајева ја сâм, то јест све оно што мене чини да сам ја баш ја, све оно што се у мени садржи.
То, уствари, значи да за древне Јудејце овај свет са свим својим реалностима није био нешто само по себи зло. Библија почиње описом постања о коме смо већ говорили, и тамо видимо да на крају сваког дана стварања свега од чега је свет састављен Бог виде да је све добро. Овај свет, створен од Бога, има дакле Божји благослов за своје постојање баш такав какaв јесте. Свакако, ово не значи да јудео-хришћанско предање негира постојање зла, неправде, болести, свакавих несрећа и недостатака на свету, али о њима ћемо говорити у посебном тексту. Овде подвлачимо да у својој суштини, онтолошки, овај свет није сам по себи зао. Најисправније би било рећи да га човек чини злим.
Јудејци су се бојали разних природних стихија. Море их никада није привлачило. Веровали су да у пустињама живе демони смрти. Али, то им није сметало да славе Бога гледајући Његову творевину, и да поштују Свето Писмо које каже да је Бог све створио добро. Оно што се односи на свет, односи се и на човека, јер он је створен у оквирима овог света. Не говори нам Постање о томе да је Бог створио прво људску душу, а затим људско тело, него је Бог створио целог човека од земље и удахнуо у њега дух животни, и поста човек душа жива, односно nefeš живи, како стоји у јеврејском оригиналу. Човек је, дакле, сав материјалан, у смислу да припада свету који је створен, а живот је нешто што Бог дарује.
Живот су, дакле, древни Јудеји веома поштовали. Дуг и срећан живот у та античка времена, посебно на истоку, представљао је знак Божје милости и људске исправности пред лицем Божјим. У тексту Сарог Завета не постоји појам херојске смрти, све до Књига Макавејских, када се хеленска култура већ проширила преко целог ондашњег цивилизованог света. За јудео-хришћанско предање човек је, пошто је створен по слици и подобију Божјем, узвишена ствар у односу на остали свет. Очекивајући Спасење од Јахвеа и велику будућност коју је Бог обећао Аврааму, синови Авраамови очекивали су то у оквирима овог света. За њих спасење није било ствар неке друге, нематеријалне или духовне реалности, већ ствар будућности.
И та будућност се открила, и остварило се обећање Божје, када је Господ рекао Аврааму да ће његово семе умножити да га буде више него што је песка морског. Оваплоћење самог Бога, Сина Божјег, Исуса Христа, благодат Божја призвала је све људе на земљи, и сви су постали не само изабрани, него задобијени народ. Господ Исус Христос своје апостоле шаље на све четири стране света да људе крсте у име Оца и Сина и Светога Духа, у оног, дакле, истог Бога у кога је Авраам веровао. Тако су сви чланови Цркве Авраамова деца, и заиста је Авраамовог семена пуно као песка морског.
Требало би, можда, да појаснимо саму реч оваплоћење. Ова именица, поименичени глагол оваплотити потиче од старе словенске речи плот, што значи тело, односно материјално, опипљиво људско тело. Ово би преведено приближно значило отеловљење, али коришћењем старе словенске речи плот Црква управо жели да подвуче да је Христос заиста био човек, да није само „ушао у тело“ или да је Његово тело било привидно, како су тврдили неки јеретици који су у протеклим вековима хришћанства настајали и нестајали. Ако би, наиме, користили реч утеловљење (или још опасније – а гле чуда, исто значи – инкарнација), можда би неко имао простора да (намерно?) погрешно схвати хришћанско веровање о рођењу Бога у људском телу.
А када су Свети Оци говорили о Оваплоћењу Господње, они су реки да је Бог постао човек, да би човек могао да постане Бог. Исус Христос је, дакле, био потпуно човек, овакав човек телесно какви смо и ми. Разлика између Богочовека и нас у томе је, међутим, што он на себи није имао мрљу греха, какву ми имамо.
Ово значи да свако ко се роди, носи на себи ту мрљу греха. Битно је да разумемо да ово није морална или аксиолошка оцена, већ једно онтолошко стање, стање постојања. Први човек, Адам, био је створен без те мрље, али ју је он увео у људски род, и пошто смо сви његови потомци, она се преноси, као један начин постојања људског рода, и на нас. То је због тога што Адам за центар свога постојања не поставља Бога и свој однос са Богом, већ природу; или – да то мало боље илуструјемо: замислимо да дете које доји (и тако свој живот прима од своје мајке) једног дана реши да неће више да пије то млеко, него хоће – на пример – кока колу. Она би истина могла да га мало засити, али од тога беба не би могла да преживи. Адам је тако решио да не живи од Бога, него од природе, мимо Бога. Као што видимо, много људи и дан данас живи на исти тај начин – мимо Бога, а Он чека и жели да нико не пропадне, него да сви имају живот вечни.
Исус Христос је оваплоћен бесемено, од Девице. Он је оно што Стари Завет назива семеном жене које ће стати на главу лукавом лажљивцу. Тако, Он узима људско тело од Дјеве, али не узима оне нужности живота које ми преузимамо као Адамови потомци. Господ Исус Христос, дакле, има савршено, обожено људско тело, праву – прву и крајњу суштину људске природе. О божанском и човечанском у Богочовеку Христу говорићемо неки наредни пут, али овде морамо да подвучемо да је Оваплоћењем освећен сав човек, а не само човечија душа, или неки нематеријални човеков део.
Ако бисмо пратили даљу историју оног Платоновог учења које смо малочас поменули, видели би да је са ширењем хришћанства његова популарност стагнирала, али никада није нестало. На православном Истоку, по менталитету много ближем изворној јудео-хришћанској мисли, оно није имало своје присталице у Цркви. Било је, јасно, људи који су сматрали да својим умом могу да споје Платоново учење, које им је изгледало некако логично и примамљиво, са хришћанском откривеном истином, јер је, реално говорећи, бити хришћанин јако тешко. Међутим, ови људи увек су били обележени као они који својим умом и својим способностима желе да измере несагледивог Бога, и нису представљали православље.
Али, како је време пролазило, хришћанство је губило на ревности. Платоново учење, под другим називима и доста нашминкано, преживело је на хришћанском Западу. Управо, Царство Божије које хришћани очекују на Западу је постало нека паралелна, духовна реалност. Одједном, није се више човек сједињавао са Богом у Цркви Божјој, него у размишљању о Богу, дакле, својим нематеријалним умом. И значење речи душа се обезхришћанизовало, па је душа опет постала нешто у човеку, што се смрћу тела ослобађа. У крајњој линији, овакво учење уведено у хришћанство негира да је Господ Исус Христос осветио то људско тело које је примио, ако је оно већ „тамница“ за душу. Или се, дакле, Христос није оваплотио у људском телу, што је јерес коју је осудио још најмилији ученик Исусов, Јован Богослов, или овакво учење о души уопште не стоји. Такво учење би довело до тога да је Стари Завет написан као једна крајња противречност, јер ако нефеш схватимо како је у Средњем веку схватана душа, онда то значи да тек са смрћу тела може да се ослободи живот, тј. нефеш!
Али Бог је дошао у овај наш свет, у нашу историју, и од створења света увек је на своме плану нашег Спасења делао у овом свету, у коме и ми постојимо. Православна Црква чврсто стоји на темељу учења Отаца који су познали истину и пренели је Цркви. Ту истину објавио је сами Бог својим оваплоћењем. Она је у складу са Божјим откривењем у Старом Завету и представља не рушење тог Завета, него његово испуњење и проширење.
Пренесено у наше време, то значи да не може човек да својим умом, својом кармом, својом астралном пројекцијом, или ко зна чиме све не, да дотакне Бога. И ма колико сва та учења о судбини која је записана (!) у положајима небеских тела, материјалних колико је материјална и наша Земља, о астралним пројекцијама и нематеријалним привиђењима треће врсте, изгледала стварна, увек треба да се сетимо да су и цивилизацијама које су окруживале древни Израил њихови „богови“ изгледали стварни и моћни. А Израил је имао поверења у јединог истинитог Бога, и изабрани народ се умножио на све четири стране. Па нам је са оваплоћењем Сина Божјег дат нови залог, драгоценији и већи од првог, обећање вечнога живота. Али, и о томе ћемо више рећи у неком од наредних текстова.
Посебно у данашње време, када су наука и техника веома развијене, делује чудно и смешно веровање о некаквом „вишем“ нематеријалном свету, тајним знањима и натприродним везама са тим светом. Раније смо подвукли да је ствoрени свет један свет, а да је само Бог друго у односу на тај свет, јер Бог је Створитељ, а свет – и видљиви и невидљиви, и материјални и нематеријални – једне је суштине: створене.
Бог својим доласком у тај свет освећује га и преображава. И то је оно на шта Црква у својој служби сав свет позива. То је сједињавање не чулног и умног, како представљају погрешна учења, која и данас постоје, али су врло неоригинална, јер је то у суштини преписана гностичка јерес из трећег века наше ере, још тада осуђена као нешто што је по себи нехришћанско. Заједница у коју нас Црква позива је заједница тварног – целог света који ми приносимо на благодарење Богу, и нетварног Бога који нашем окупљању сам началствује.
Има још једна ствар коју морамо да поменемо: већ Стари Завет то казује, а Христово оваплоћење запечаћује истину да не постоји некаква дихотомија сакралног и профаног, где је сакрално – духовно, а профано – материјално. Ако је неко и могао да то превиди у старозаветном етосу, онда је рођење Бога у телу (нужно материјалном) то свакако чини више него очигледним.
Нема коментара:
Постави коментар