(овај други део приче настао је неких 8 или 9 месеци после првог дела. Сео сам за писаћу машину у намери да напишем нешто, а на причу "Харон није ту" потпуно сам био заборавио. Међутим, кад сам дошао до пред крај ове цртице, видео сам како су се приче пронашле и како су и једна и друга нашле свој логичан крај...)
Поноћ је мирисала стравично. Било је у ваздуху нешто од чега се човек морао најежити, хтео то или не. Било је то изван свих објективности и преко свих субјективности, нужност, датост постојања.
Она је неко време стајал у мраку хаустора. Чекала је да улица потпуно опусти, да на њен тротоар спусти свој треперави корак. Није ни знала куда се упутила. Ноћ ју је звала, као и безброј узалудних пута пре тога. Лутала је ноћима и ноћима, тражећи нешто да нађе. А никада није ни знала шта би то управо могло бити. Како су године пролазиле у равномерним, а ипак страственим изменама зиме и лета, она је скоро потпуно изгубила наду да ће наћи циљ своје потраге, или да ће га макар означити.
Дана се сећала још из детињства. Али, дан ни тада није вредео. Дан је обично значио да ће је опет посматрати као чудака, да ће јој се смејати иза леђа, да ће чути опет и изнова добро познати кикот који ју је пратио као њена сопствена сенка. Ноћу сенке није било. Ноћ је била плашт којим се она покривала. Ноћ ју је изједачавала са осталим светом у свету са којим се из свег срца желела да се поистовети, али јој се није дало.
Но, и поред свега она је жудела да једном, макар једном у животу прошета своју сенку, а да за њом не иду погледи, подсмех и цоктања усана масних од животињске масти. Она је жудела да се једном слободно окрене и види своју сенку како је лако и безбрижно прати у стопу. Да, она је жудела за својом сенком.
Ипак, искуство је било упечатљивије од жељâ, и она је научила да постоји између ноћи и дана, научила да посматра дан само у тренутку док се он рађа, да га само поздрави и остави га да понесе своје бреме, као што то дан ради откад је засијало сунце. Али, њено бреме није желела да товари ниједном дану, јер имао је он својих брига: требало је толике нахранити, оне довести на светлост да по први пут удахну кисеоник од ког ће касније бити наркомански зависни, требало је друге одвести са планете и раздужити их... Превише за један дан. Она му, дакле, није била потребна.
Зато је ноћу утискивала своје бивствовање у мирне тротоаре, што су се одмарали од армије потпетицâ и четâ равних табана. Ноћу је посматрала свој одраз на тротоару, одраз синтетички, настао од безбројних неонских реклама које је размножила множина подмешљивих осмеха и плитких очију. Тужно, али те ругобне рукотворине, те незграпне рекламе биле су гостопримљивије од безбројних главâ што су испод њих пролазиле.
Ноћас је нешто било другачије. Не њена нада – она је увек остала иста и камено нема на недостатак промене. Ноћ је била другачија, не само друга, као других путâ: Она је то осећала, премда није тачно знала шта осећа и чему се може надати после километара и километара асфалта који је узалуд прегазила.
Са нејасном слутњом загледала је у сокаке, пратила псе луталице што су се смуцали од контејнера до контејнера, разгледала паркинге и склањала поглед од излогâ. Да, нада ју је вукла као и сваке ноћи. Али, та ноћ је била другачија: лебдело је нешто и мирисало, нешто друго, нешто осим наде на чији се мирис она уосталом и навикла. Шта више, трудила се да га не осећа, јер је почео да је боли.
Са том нејасном решеношћу призвана зујањем звездâ, које су спокојно почивале на небу као и много милиона година раније, није ни приметила да је дошла до реке. Уствари, секунда пробуђене свести је одлучила да она не прекорачи обалу и нађе се у води.
А вода је била боје поноћи. Јасно, она ту реку памти од малена, али те ноћи она је другачије текла. Погледала је ка мосту испитујући да ли његови рефлектори могу да допру до ње, да се окрене и види своју анемичну сенку, али у том тренутку се све променило...
Видела је како нешто... како неко пада у воду. Видела је пад који је трајао читаву вечност, видела је како прилика сасвим незграпно лети кроз ноћ најграциознијим летом који је икада видела. Пљусак је означио да је ноћ што се огледала у води прогутала летача. Она нејасна слутња у њој се пробудила и она је без размишљања скочила у лењу, широку реку. Матица јој је ишла на руку. Није се видело ништа, али ју је водио њух који је кроз године ноћне самоће развила да препознаје управо мирис нејасних слутњи. Пливала је, гњурила, борила се са таласима – који са обале уопште нису деловали тако јаки, тако сурови – и досегла до човека који је слетео с моста.
Ухватила га је за слабе и натруле ревере олињалог капута и још снажнија и одлучнија се упутила ка обали, ка оном месту са кога је неколико тренутака раније скочила; заправо, није то било неколико тренутака, борила се она читавих седам минута, али њој време није представљало пуно после много година скривања од дана. Извукла је незнанца на обалу и неко време су обоје само дубоко и шумно дисали.
– Ја сам болестан – проговори он најзад.
Погледао ју је погледом пуним нејасне наде. Она је препознала тај поглед. Тај поглед био је њен нови дан, њена слобода, њена сенка и њен повратак под сунце. Знала је да ће тај капут убрзо замењен.
– Не брини – рекла је – видећемо сутра ујутру...
Нема коментара:
Постави коментар