Цвећара I

Цвећара

у пет цртица и три годишња доба

I

            Девојка је стајала на тротоару. Испред ње била је полица са жутим свећама и једноличним посудама са букетима сувог, обојеног цвећа. Иза ње је стајало високим, сивим зидом ограђено велико градско гробље. Био је ветровит и оштар децембарски дан. Јесте сунце сијало, али је ветар својом грубом руком ковитлао поцрнело лишће по широким градским тротоарима и паркиралиштима. Девојка је цупкала са ноге на ногу, повремено у џеповима загревала прсте и осећала како је небо полако притиска, како је сунце полако одлазило ка западу. Жути градски аутобус се за тренутак зауставио на стајалишту и брекћући тужно полако кренуо уз благу узбрдицу.

Из аутобуса су изашле две жене. Несигурно су кренуле ка капији гробља, приближа-вајући се девојци која је продавала свеће и букете. Кад су се ове две приближиле, девојка је видела да су то једна госпођа од око седамдесет година и једна тридесето-годишњакиња. Млађа жена била је ниска, са упадљивим, карактеристичним лицем. Девојка је схватила: млађа жена била је монголоид.

            Жене су застале испред полице са свећама и цвећем. Старија се обратила девојци која је продавала.

– Даћете ми две ове свеће – рече она показавши на један свежањ свећа.

Девојка је пружила две свеће увијене у бели, једноставни папир. Госпођа је пружила двадесетицу.

– То је још двадесет – рече девојка.

– Како? – упита стара госпођа.

– Те су двадесет – казала је девојка.

– О, Боже... – рече госпођа – Дајте ми две од десет.

Девојка је вратила свеће у свежањ, узела две мање и завила их у исти онакав папир као и прве две. Старија жена је примила свеће, дала новац и одмакла се пар корака од тезге. Сређивала је ташну, како то обично старе госпође раде. Млађа жена је погледом прелазила преко цвећа изложеног на полици.

– За Вас? – упита девојка.

– Ја бих исто две овакве свеће – застала је, и онда додала – И један овај букет.

– Који? – рече девојка показујући на поређано осушено цвеће увезано у букетиће.

– Па... Можда тај љубичасти... и овај бели. Да, та два, љубичасти и бели!

Девојка је узела два букета и пажљиво их увијала у дискретни мат папир.

– Моја мама је много волела цвеће – рече тридесетогодишњакиња.

Девојка није иначе имала проблем да разговара са купцима, али тај децембарски дан био је изузетак. Тог дана била је скоро изјурена на ту уличну полицу из цвећаре која је лежала између девојке и гробља. Шефица цвећаре била је тог дана посебно нервозна и просудила је да њена млађа колегиница због обима посла цело радно време треба да проведе уз полицу, уместо да по потреби излази, као што се до тада радило. Девојка је знала да ће већ сутра шефица опет бити она иста, али...

            Зато девојка није одговорила ништа муштерији коју је услуживала. Само је тешко, саосећајно уздахнула.

– Изволите – рече најзад, пружајући букете осушеног свећа – То је двадесет за цвеће и сто четрдесет за букете.

Уместо да пружи новац, тридесетогодишњакиња је девојци дала цели свој мали новчаник. Девојка је прогутала кнедлу. Отворила је новчаник. У њему је био сами ковани новац.

– Па немате овде довољно новца – рече девојка гушећи тугу у грудима.

Тридесетогодишњакиња узе свој новчаник назад, пажљиво ухвати руку девојке и на њен длан истресе садржај новчаника.

– Ја бих желела букете. Видите: новац! Како нема?

            Продавачица је са муком суздржавала сузе. Ко зна да ли шефица баш у том тренутку гледа ка улици? Само кад би девојка била сигурна да је из цвећаре не виде! Дала би овој несрећној жени та два букета сушеног цвећа. Само кад би била сигурна... Тај посао јој је био потребан... О, кад из цвећаре не би гледали... Сузе су јој се скупљале у угловима очију. Девојка је заустила нешто да каже, али се пре тога тридесетогодишњакиња окрену ка старијој госпођи.

– Бако! – рече она – Види како су лепи ови букети! Имаш ли ти нешто пара?

– Немам – рече госпођа – понела сам само ону двадесетицу за свеће.

Тридесетогодишњакиња се опет окренула ка продавачици. Својим чудним очима тражила је у девојци спасоносно решење.

– И ја немам довољно пара да однесем ова два букета својој мами? – рече тужно.

– Н... не – одговори испрекидано девојка, гушећи се хладном грудвом што јој се створила у грудима.

– Бако – млађа жена је кренула ка старијој – како су лепи букети...

Девојка је видела како је стара госпођа загрлила монголоидну жену која је плакала.

– Бако... мама је много волела цвеће... како су лепи букети... мама је много волела цвеће... – говорила је тридесетогодишњакиња прекидајући реченицу плачем.

Девојка је гледала како жене полагано одлазе ка капији гробља и покушавала да дође до даха, да не допусти сузама да крену. Јер, мислила је, чак и да заплаче, колико се прљавштине тог великог града може очистити њеним сузама?