„Пушење убија“, писало је на плавој дуванкеси. Сретен се стресао. Много тога у вези са собом није волео. Најпре своје име: одувек је мислио да је сувише анахроно, устаничко или енобеовско, а он га, ето, носи и у XXI веку. Друго, мрзео је што није карактер. Уместо да само донесе одлуку да ће престати да пуши и потом једноставно престане, он је морао да проналази најчудније начине да себи огади ту гадну навику. Зато је и купио дуван у кеси и цигарет–папир, а не просто пакло цигарета, како се то иначе ради. Веровао је да ће завијање цигарета бити превише за њега и да ће тако коначно престати...
На телевизији су давали једну од оних бескрајних америчких серија. Можда је то био „Још један дан америчког пандура“, можда „Значка на пајкану“... Какве везе има? Радње, уосталом, и нема; све серије личе једна на другу. Али није се Сретен стресао због телевизора. Телевизор му је помогао да успе да се истера на балкон. Била је хладна зимска ноћ. Припалио је смеђи, безоблични завијутак и очи су му засузиле од опорости.
Небо је било наранџасто. Облаци су били ниско, па су одбијали светлост наранџастих светиљки са петље оближњег аутопута. Скупина незнатно тамнијих облака привукла је Сретенову пажњу и он их је шкиљаво посматрао кроз масни дим дувана. Изгледало је као да огромна шака са раширеним прстима поклапа део неба од северног дна длана, до југа где се пружао врх кажипрста.
Док је лутао погледом по шаци и кроз дим тражио њене обрисе, учинило му се да је крајичком ока видео неколико звездâ падалицâ. Помислио је како је то глупо, јер те ствари се не виђају зими. А ноћ је мирисала као да ће сваког тренутка прекинути глупаву серију и у ванредним вестима објавити неку страшну новост.
У том тренутку небеска капа је засјала и ноћ се преобразила у дан. И Сретен је знао...
Међутим, знао је он и пре. Тако, просто је видео ствари, али никоме није говорио. Сви би се смејали, рекли би му да је луд... Још од почетка зиме било му је јасно да се нешто чудно догађа, да нешто није у реду. Приметио је, наиме, да када сунце преко дана почне да отапа снег, увек се само једна страна коловоза осуши. У целом граду сушила се само једна иста страна.
Покушавао је после да нешто о томе нађе на интернету, али – ништа. Онда је случајно, док је претраживао неке фотографије, уочио исту чудну појаву: у неком далеком, безименом граду коловози су се сушили увек прво са источне стране! Био је нем пред тим открићем. Мислио је да би то неко већ приметио, да је значајно, неко ко се у такве ствари разуме. Ипак... Није успевао да престане о томе да мисли. Чуо је приче о новим ракетама које испробавају негде на далеком истоку, на далеком западу... Али, иако је све то било далеко, Сретен је осећао да је његова земља, његов град, његова тераса на коју је излазио да пуши тачно на пола пута између два манструозна оружја која неки људи припремају да би убијали неке друге људе, које ни не познају. То место са кога је Сретен одбијао колутове густог дима док је замотуљак горео, то место било је средина, пупак света. Тога се он највише и бојао и вероватно је то и био разлог – између осталих, додуше – што му је тешко да остави пушење.
Онда је почео да се боји аутомобилâ. Када би видео два аутомобила како треба да се сусретну на раскрсници, одмах је видео и крш, бледу подлактицу и шаку која млитаво виси из смрскане лимарије и са које полако цури, капље и сири се у бару тамноцрвена густа крв. Кад би се, пак, возио у аутомобилу, није могао да престане да мисли о склопу управљачког механизма и вешању предњих точкова. Сувише добро је знао да живот путникâ лежи у поузданости две металне јабучице. После тога, ствари су постајале све сложеније. Сретен је у свему видео неку недефинисану опасност. Почео је да верује да је могуће да путнички авион падне на његов кров; чак је почео да сања како га огромна бутиња од џамбо–џета наткриљује потмуло хучећи. Стално је био у очекивању, у напрегнутом ишчекивању (осим, ето, на балкону са цигаретом) да ће се појавити неко... неко велики, неко одрастао, неко ко ће га проказати, псотидети, разоткрити сву његову несигурност.
Кратки ноћни сати били су окрепљење од исцрпљивања. Ноћ је за њега била јако вино које га је хранило. Она му је давала уточиште. Али, временом су и ноћи постајале отровне: као из неког бездана појавила се некаква туга, ко зна коме намењена, налетела на Сретена, прилепила се за њега и све чешће се враћала и све дуже остајала.
Стање у Сретеновој души постајало је све неподношљивије. Напади су се убрзавали, згушњавали се; било је све више чинилаца, све више измена... Страх, туга, други страх, мучнина, туга, страх... све укруг, да се лепо ни дан није могао видети, ни најмањи квадратић реалности. „Предуго је овако, да би било боље“, понављао је Сретен реченицу коју је, ваљда, негде прочитао. Просто је очекивао нешто велико, нешто необично, несвакидашње да разбије зачарани круг у који је упао. Слутио је да је то једино што можда може да му помогне. А онда се то и догодило.
Дакле, небо је бљеснуло, забелело, ноћ се преобратила у неприродно бљештав дан. Некакав злокобни фијук је парао ваздух и цепао остатке ноћног неба. Ватра је падала на земљу...
Тек неколико дана касније, када су системи профункционисали, јавили су да је у питању била киша метеора каква је планету погодила још у праисторији. Велике силе су редом прале руке и објашњавале да нису деловале да се киша спречи, па ни да се она прогнозира и људи евакуишу, јер су сателити и телескопи заказали. Много људи је страдало (извештаји су помињали стотине хиљада), а аналитичари резигнирано тумачили како је Сретенова земља још једном била жртва експеримента. Просто, велики су желели да виде „шта ће бити ако...“
Те ноћи Сретен није урадио ништа херојски. Није потрчао да спашава људе који су вриштали још док је жива ватра падала са неба. Када се распорено небо ујутру зацелило, он се нашао на улици и радио скупа са људима, ћутке. Али у току саме ноћи није учинио ништа нарочито. Само је ушао у собу баш у тренутку када је телевизор изгубио сигнал. Није учинио ништа, а је преживео је премеждање. И ујутру – он је био нормалан човек.
Нема коментара:
Постави коментар