БОГ КАО ТВОРАЦ

Сада ћемо покушати да обрадимо тему око које се, слободно се може рећи, у данашње време највише ломе копља. Тема је стварање света, или – још боље одређено – Бог као Творац.

У технички устројеном друштву какво је наше, сматра се да нема места веровању да је свет створен од Бога. Разлог овом антагонизму су доста развијене теорије о настанку и наше планете и целокупног свемира. У градиву географије за пети разред основне школе обрађује се тема настанка Земље, где се доста уопштено (мада је то суштина) говори о томе како је наша планета некада давно била измаглица гасова који су се временом све више ковитлали, згушњавали и полако хладили, док се није дошло до небеског тела по коме ми данас газимо.

Ми се сада нећемо бавити побијањем ове теорије. Покушаћемо да скренемо пажњу на саму суштину веровања у Бога као Творца, да бисмо осветлили једну по мало заборављену чињеницу: прихватање ове теорије не значи искључивање вере у Бога, а ни обрнуто.

            Цивилизације старог века су више-мање све веровале у то да је свет створен, мада свака на свој начин. Најчешће је било веровање да је свет створен у борби богова, добрих и злих. Природа која нас окружује настала је од материје тела неких богова, нешто од злих, нешто од добрих, и у томе треба тражити одговор за ћудљивост и непредвидивост света који нас окружује, у сталној борби та два принципа. Тако су народи најближи древном Израилу веровали да су небо, воде и земља створени од тела зле богиње Тијамат (која би била метафора за принцип хаоса) коју је убио добри бог Мардук. Чак је и човек начињен од њене крви.

Стари Грци су веровали да је, као што смо то већ раније помињали, свет савечан боговима. Они га нису створили, они и он су међусобно везани од настанка времена до вечности. Међутим, и ту се појављује принцип хаоса. Један бог – Демијург – био је украситељ тог хаоса и преобразио га у оно што је старим Грцима изгледало као читав свет (односно козмос, грч. украс). Други богови, после Демијурга, ту су само да светом владају и да га обликују.

Овоме је прилично блиско и источно виђење настанка света: све потиче из Усуда (карма), све је део божанства, све је вечно и у цикличној промени. Могло би се, дакле, рећи да је свет донекле аутономан у односу на судбину, али да она ипак свему даје последњу и прву реч. Док су народи Месопотамије и Грчке имали своје митове о настанку света, за источњаке то је било обавијено непрозирним велом тајне.

            Израилци, међутим, у прво доба кристалисања вере у Јахвеа нису имали интересовање за феномен настанка света. Бог је за њих првенствено био Избавитељ. Он је био Тај Који спашава, јер је овај мали народ био фасциниран појмом живота уопште. Они су знали да живот није самоодржив, да свет неко мора да одржава у постојању, а то је једини Бог. Тако је земља утврђена на темељима њеним, да се не помести за век века (104. Псалам, стих 5). Суочени са тешким животним околностима у негостољубивој природи њима је, значи, откривено да је Бог Онај Ко чува свет да не склизне не у хаос, већ у непостојање, небиће.

Противници веровања у Бога као Творца најчешће бивају изиритирани стиховима којима Свето Писмо почиње, то јест првом главом књиге Постања и поставком о стварању света за шест дана. Треба знати, међутим, да иако Библија почиње овим списом, он потиче из релативно млађег слоја текста Светога Писма. Библија је, дакле, књига која је писана много векова, онако како се педагошки Бог откривао човеку. Али, оно што је нужно знати за правилно разумевање библијског текста је да она никада није писана ван потреба заједнице. Она није дело филозофа, који се у самоћи и одвојености посвети контемплацији и спекулацији. Она је настајала као одговор на конкретне потребе народа Божјег и њено учење увек је било у служби изграђивања и учвршћивања заједнице људи који славе Бога. То, пак, никако не значи да оном што је написано може да прође рок и да више не важи. То, такође, не значи да тврдња да је Бог свет створио за шест дана мора да нужно буде у супротности са актуелним теоријама о настанку свемира. Јер, Свето Писмо није дело само Бога, а ни само човека Оно је богочовечанска књига. И тај људски елемент у њој управо је то људско знање и поставке које су биле актуелне у тренутку писања, а које нама данас, који се називамо просвећенима и савременима и модернима, умногоме делују анахроне. Наравно, ни оне нису за одбацивање јер у себи садрже универзалне мудрости људскога рода, али данашњи свет не мари много за мудрост...

Било како било, прва глава Постања настала је отприлике у доба вавилонског ропства старог Израила (око 600 година пре Христа). У том периоду доста Јудејаца се одрицало своје вере у Истинитога Бога и почело да се клања вавилонским идолима. Код Вавилоњана су најпоштованији богови били Сунце и Месец. То је и разлог што писац прве главе Постања настајање сунца и месеца смешта тек у четврти дан стварања, наглашавајући тако да је Јахве Онај Ко има моћ, Створитељ, значи да су вавилонски богови лажни. Истина је, уствари, у речима којима се Бог обраћа Јову: Опаши се сада као човек; ја ћу те питати, а ти ми казуј. Где си ти био кад ја оснивах земљу? Кажи, ако си разуман. На чем су подножја њена углављена? (...) Или ко јој је метнуо камен угаони? Кад певаху заједно звезде јутарње и сви синови Божји кликоваху. Јеси ли сагледао ширину земаљску? Кажи, ако знаш све то (Књига о Јову, глава 38., стих 3 и даље).

Дакле, теорије које људи постављају могу бити и сасвим тачне; оне не искључују постојање једног Творца кроз Кога је све створено. На крају, нико од нас није присуствовао самом настанку или стварању. Чињеница је да ће о томе увек моћи да постоје само теорије. 

            Ипак, постоји једна разлика између светописамских извештаја о стварању с једне, и митова и космолошких теорија с друге стране. Ово знање које нам се износи кроз Цркву је од Бога откривено, и не треба га ни у ком случају мешати са митологијом и космолошким претпоставкама.

Речју Господњом небеса се утврдише и духом уста његових сва сила њихова... Он рече и постаде, Он заповеди и сазда се. Реч Господња је, дакле, све створила. И ту морамо да се подсетимо претходног текста (Појам и личност Бога), када смо говорили о томе Ко је Бог - Бог, Који је потпуно друго у односу на творевину. Он није тек начинио космос. Он га је произвео из небића у биће. Зато се стари Јудејци и нису толико интересовали како је свет створен, а у исто време били су задивљени чињеницом постојања створеног света. Ако је свет постао из небића, он у то (не)стање може и да се врати, јер није укорењен постојањем. Све што има почетак, има – или може да има – и крај. Али, свет зависи од Бога, Који је добро, и Који тако одржава свет у бићу.

Нама још увек нису познате све законитости природе чак ни овде, на нашој планети. Свемир далеко мање познајемо. Зато, ако дубоко размислимо видећемо да и поред свег знања мора постојати вера у једног Творца, или како су Га прво доживљавали Јудејци – Избавитеља.

Што се самог тренутка настанка планете земље тиче, он се ни у Светом Писму ни код Отаца Цркве никада не спомиње. Библија почиње речима У почетку створи Бог небо и земљу, али треба знати да оригинални јеврејски израз b^erešit или, преведено на грчки εν αρχη не означава један физички временско-просторни почетак, у смислу једног конкретног тренутка. Корени и јеврејске и грчке речи (а то потврђује и латински превод, који каже: in principio creavit Deus caelum et terram)  сведоче нам да се овде пре говори о почетку управо простора и времена, о почелу постојања. Дакле, насупрот многим људским мишљенским системима, предање Цркве учи нас да време не постоји од вечности, већ да је почело, настало једног тренутка.

Сада би требало да се вратимо на једну интересантну синтезу вере и науке. Релативно недавно је једна група научника пошла не од питања како је свет настао, него шта је било пре настанка света. Према теорији Великог праска време је настало самим праском. У неком тренутку t=0 све је почело да постоји. Свемир је почео да се шири, али не у некаквом празном простору, већ у простору који је сам стварао својим ширењем. Свемир се и даље шири, али није бесконачан – како је то доказало откриће електромагнетних таласа који стижу из васионе тамо негде почетком педесетих година прошлог века у Америци, управо јер су таласи који до нас долазе рефлексија енергије која је ослобођена у Великом праску, која се „одбила“ о крај свемира и враћа се ка неком центру. Свемир, тако, није бесконачан, али јесте бескрајан. Како? Нећемо то илустровати привидним парадоксом Мебијусове траке, него ћемо рећи овако:

Постоји површина која није коначна, а јесте бескрајна. Постоји, постоји – виђате је сваки дан. То је лопта. Лопта има коначну поршину, али њена површина је и поред тога бескрајна. Свемир је исто то, само није површина, него запремина. Свемир се, дакле, шири и закривљује, доживљава и даље експанзију, ширење, неку врсту експлозије (можда мање драматично него у оном t=0, а можда само нама изгледа мање драматично). Али, ако би се кренуло у супротном правцу, шта би нам се показало као семе свемира? Тако су научници поставили теорију да је свемир у своју експанзију кренуо из једне једине тачке, коју зову Unity (што би се на српски могло превести као Једност). Тачка, уче нас математика и физика за основну школу, нема ни масу ни запремину. Она је бескрајно мала. Али, ова тачка је у себи садржавала сав свемир. Тако, та тачка била је, како они то представљају, информација, идеја о свемиру. Када је она почела да се шири настали су време и простор. Али, некако је та тачка оплођена, некако је опостојена, да би почела да се шири. Уствари, када је идеја постала изговорена реч, онда је идеја постала стварност. Управо, ту идеју је у себи носио Бог, Који је ван времена и ван простора, и својом Речју опостојио биће, призвавши га у постојање.

Јасно, нећемо се слепо држати ове теорије. Али, бар за сада, наука нема ваљани негативни одговор на њу. За нас је битно да, у самој суштини, наука – која је заправо техника људског украшавања света – одговара Светом Писму које пише Речју Господњом небеса се утврдише и духом уста његових сва сила њихова... Он рече и постаде, Он заповеди и сазда се.

Али, већ сада морамо подвући једну чињеницу: када се говори о Богу, Који је реалност изван домена наше реалности (пошто је изван времена и простора), али и о Њему као Створитељу, наш језик запада у невољу непостојања правих термина. Тако да све оно што можемо о Богу да кажемо, ми говоримо условно, онолико колико нам је могуће да се изразимо, иако не исцрпљујемо сву прецизност (или потребну прецизност) израза.

            Кад смо то, донекле, расветлили, треба рећи да се биће као појам не исцрпљује само у материјалном бићу. У основној школи учимо да око нас постоје различите физичке силе, које немају материју али су присутне, и дејствују. Такође, помало је неозбиљно чврсто веровати да је човек једино разумно биће, јер ако нас окружују и несвесна постојања која не видимо (као те силе), сасвим је могуће да је Бог створио још нека разумна бића, која нас окружују, а ми их не видимо.

Језиком Црквеног предања, та бића била би духовне, нематеријалне особе које најчешће називамо анђели. Појам анђела и његово значење дотаћи ћемо у једној од наредних епизода, а за сада је довољно рећи да реч анђео долази од грчког aggeloV што је одличан превод оригиналне јеврејске речи malak. Значење ове речи је онај који је послат, изасланик. Иначе, малак је у Старом Завету била реч за посланика и земљаљског и небеског; само латински језик прави разлику, па за небеског посланика користи грчку реч angelus, а за земаљског nuncius. Тако, кроз историју спасења анђели су биле особе које су људима преносиле реч Божју, као архангел Гаврило који Богородици јавља дивну вест о рођењу Спаситеља. Треба напоменути да у православној црквеној иконографији, анђели се често приказују као небеска војска. Тако, може се речи да постоје и неколико чинова анђела, и то: анђели, арханђели (првоанђели), началства, власти, силе, господства, престоли, херувими и серафими који пред Престолом Божјим покривених очију лете и неућутно славе Бога речима Свет, Свет, Свет!