Изгледа да ништа није створило такве проблеме и спорове у историји света, колико истина о Оваплоћењу Богочовека Исуса Христа. Од негирања да је Исус Христос био Бог до негирања да је Син Божји заиста био човек, дијапазон погрешних и намерно лажних учења је заиста широк.
Од најранијих времена Црква учи, а Свето Писмо сведочи, да се Син Божји родио од Марије Дјеве као човек, силом Светога Духа. Оваплоћен да би спасио свет. Јер, само Бог може спасити свет; али, оваплоћен као човек, јер тако сличним позива слично, и на тај начин очувава људску слободу, управо оно што је слика Божја у човеку. Да је хтео Бог да погази људску слободу, тиме да укине и поништи човека и добије бесловесног, трагичног роба, Он би свакако интервенисао на свет. Али, Бог се оваплотио, и делује у свету.
Човек сам, међутим, не може спасити свет, јер и човеку самом је потребно спасење. И зато Црква учи да је Христос зачет безгрешно. Не због одбојности према полности, или моралне идолизације девичанства, већ зато што Спаситељ не сме бити као и сви други, човек коме је потребно спасење, Адамов сој рођен од тела. Спаситељ мора бити не од овога света да би спасао свет. Рођен, дакле, од Дјеве Он јесте човек, прави, савршен и потпун, али није само човек, као други људи, него Онај човек Који постаде Син и Реч Божја. Исто тако, од других људи Он се разликује јер на себи нема греха, како смо видели раније.
Но, већ од времена светих апостола постоје људи који истину о рођењу Христа од Дјеве не желе да прихвате, и желе да свој интелект или свој менталитет ставе изнад Бога. Зато, на оне који поричу човештво Христово упозорава, видели смо, још свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Порицање човештва Господњег значило је негирање свег домостроја спасења и спасења самог, јер је порицало и Христову смрт и васкрсење, као и освећење, односно обожење људске природе.
И пошто ћемо се данас дотаћи теме васеленских сабора, можда би било добро да покушамо прво да појаснимо појам васеленски. Под речју oikoumena, то јест васелена, стари Грци су подразумевали све делове Земље насељене цивилизованим људима, не-варварима. Тако, када ово пребацимо у хришћански контекст, васеленски сабор значио би свехришћански сабор, али не само у географском, него и у временском смислу; односно, то је сабор који важи за све хришћане.
Како су текли векови, погрешне идеје о Богочовеку све више су завијане у филозофске системе и чисто људску, земну логику, којом се желео да обухвати несамериви и непостижни Бог. Тако се у четвртом веку појављује један свештеник у Александрији по имену Арије који је, читајући неке делове Старог Завета и тумачећи их врло произвољно, дошао до закључка да Исус Христос није заиста Богочовек. Он јесте нешто више од нас, обичних људи, и стоји у некој посебној вези с Богом, али Он сам није Бог. Он је, умовао је Арије, само једно од створења Божјих; истина – прво и најсавршеније, али створење. Ово је резултирало великим спором у Цркви и сазивањем Првог васеленског сабора 325. године у византијском граду Никеји. Свети Оци, које и данас прослављамо као сведоке вере, тада су Цркву одбранили учењем да је Исус Христос – управо оваплоћени Син и Реч Божја – није ни прво ни било које створење, дакле није створен, него је Бог исти као Отац и Дух Свети, један од Свете Тројице.
Страшно је и скоро потпуно невероватно да још и данас постоје групе људи који себе називају хришћанима, а у свом „учењу“ одбацују Христа као Богочовека\. Али, можемо да видимо да они не представљају никакво древно знање, него преписују погрешно учење једног човека, учење много млађе од самог хришћанства, и кога је хришћанство одбацило.
Онда се у истом четвртом веку јавио неки Аполинарије који је учио да иако је Христос Син Божји, он је на оваплоћењу само преузео људско тело, а не и сву људску природу, то јест као да је само обукао људско тело. На то Црква одговара да је Исус Христос био и јесте право људско биће, и да је другачије схватање нехришћанско. Јер, да није Христос човек, онда није осветио људско тело, или ако се само „уселио“ у њега, онда је осветио једино то конкретно и појединачно тело, што би било неправедно према људској природи уопште, јер не постоји тело које би се разликовало у природи.
Онда се у петом веку појавио човек по имену Несторије, који је тврдио да Пресвету Дјеву можемо звати само Христородица, а никако Богородица, јер је она родила Исуса Христа – човека у Витлејему, а није могла да роди, нити је родила божанство Сина. Христос се није родио као оваплоћени Син, мада је касније то постао, али сила рађања од Дјеве нема моћ да оваплоти и божанство Сина. Трећи васеленски сабор у Ефесу 431. године потврдио је да Дјеву Марију морамо славити као Богородицу, или на грчком QeotokoV, осудили су нехришћанско Несторијево учење. Оци су на томе сабору одбранили православно учење да је Дјева родила Сина Божјег, и да је баш Он постао човек рођен у јаслама у Витлејему. Јасно, Пресвета Мајка Богородица није родила божанску природу Сина, али је родила личност. Увек се рађа неко и умире неко, а не нешто. Тако се и не може говорити да је Дјева родила божанство, него личност Бога – дакле Спаситеља света. А личност је носилац природе, јер не може да постоји природа без личности. Оци су на том сабору формулисали чувену максиму: Син Божји и Син Човечји – један Син!
У одбрани од Несторијевог погрешног учења отишло се толико далеко, да се временом почела опет умањивати димензија човештва Христовог. Појавила се једна групација, наиме, која је тврдила да је божанска природа Христова потпуно преузела људску природу, као да се људска природа некако утопила у божанску. Због овога су се звали монофизити, што би, преведено с грчког, значило једноприродњаци. И зато 451. године у Халкидону, на Четвртом васеленском сабору, Оци опет подвлаче да Сина Божјег и Господа нашег Исуса Христа треба исповедати као једну исту личност (или на грчком upostasiV) и да је он савршен и у божанском и у људском, једне суштине са Оцем, и једнак са нама у свему, осим у греху; рођен од Оца пре свих векова према божанској природи, али ради нас људи и ради нашег спасења Оваплоћен у времену од Марије Дјеве, према људској природи. Јединородни Син Божји као Богочовек има две природе – божанску и људску – али без мешања и без промене, без одвајања и без поделе. Монофизити нису прихватили став Цркве и отишли у раскол. Да би се монофизитима на неки начин изашло у сусрет, и да се врате у загрљај Цркве, сазван је Пети васеленски сабор 533. године у Цариграду, где је још подробније и детаљније објашњено учење претходног сабора. Да би потврдио овај сабор, византијски цар Јустинијан написао је једну литургијску химну коју и данас певамо на свакој литургији: Јединородни Сине и Слове Божиј... која нам потврђује и приближава нам тајну Богочовека.
Али, изгледа да хришћанско учење о Богочовеку некако стално измиче дохвату људске логике, која се држи у својим земним оквирима. Зато се у седмом веку појавила једна група која се називала монотелити, што би значило једновољци, који су умовали да је Оваплоћени Син Божји имао само једну активност и вољу. Свака природа, наиме, мора да има покретачку вољу. Тако, они признају да Христос има људску природу, али та природа нема своју вољу, она нестаје у додиру са Његовом божанском вољом. Тако се, на крају, те две воље више не могу разликовати. Ово, у крајњој линији, опет значи оно исто што је повлачило и Аполинаријево учење: да Христос није осветио људску природу, него једно појединачно тело. У време овог спора Црква је била веома сурово гоњена од стране јеретика, али на Шестом васеленском сабору, 681. године у Цариграду, Црква је одбранила своје учење и остала чврста у истини да је стварно потпуно Бог и потпуно човек, саршено јединство божанског и људског у једној Личности, тако да према свакој од природа има активност и вољу, и како ни природе нису сливене и измешане, тако су и воље. Спајањем божанског и људског у Исусу Христу људска воља није укинута или савладана, него је управо сачувана, и то је њено обожење. У савршеној послушности Богу Оцу Христова људска воља достигла је људско савршенство.
Онда се у осмом и деветом веку развила јерес која, нажалост, своје поклонике има још и данас. Ова одвојена група људи позивала се на другу божју заповест, и поштовање икона карактерисала као идолопоконство. Ти људи су се звали иконокласти, или иконоборци. На ово је одговорио Седми васеленски сабор 784. године у Никеји, сведочећи да Црква не обожава иконе, него их поштује, јер се не обожава дрво или метал, него Онај Који је на икони изображен. Икона је, тако, као један прозор који нам се отвара ка ономе на кога сама слика упућује, односно на кога собом указује. Дакле, икона нема по себи божанску природу, нити је сама икона божанство, како то идолопоклоници схватају, него је икона упућивање на небесну реалност којој се надамо и у коју верујемо. А ово упућивање нам је дозвољено самим оваплоћењем Сина Божјег Који је икона Оца, јер сам Господ каже: који види мене и Оца мог види; ја и Отац једно смо.
Ипак, иконоборци нису одступили, и говорили су како икона сама по себи има недостатке, јер будући да је Исус Христос Богочовек, икона увек приказује само Његову људску природу. Црква одговара да икона не приказује ни божанску ни људску природу, јер би поштовање нечег уместо неког заиста било идолопоклонство. Икона на којој је изображен Господ Исус Христос приказује Његову Личност, у којој је садржано све.
Данас исто ово искривљено схватање иконе заговарају и неке „хришћанске“ секте, наводећи како је то њихово учење. Ево, видимо да је то плагијат јереси која је осуђена још у осмом веку.
У свом одвајању теологије од цркве и везивањем логике и теологије, римокатолици су донели низ учења која нису хришћанска. Овде ћемо посебно поменути једно које се тиче управо рођења од Дјеве. Сматрајући да би на тај начин одавали већу част Богородици, римокатолици су формулисали учење о непорочном зачећу Богородице. Наиме, као она која треба да роди Сина Божјег, није било довољно да Богородица буде само Девица, него је и она сама непорочно зачета од стране Јоакима и Ане, њених родитеља. Ово учење донео је „непогрешиви“ папа Пије девети, средином деветнаестог века.
Ипак, ако је ово тачно, онда морамо опет да поновимо да Христос није осветио људску природу. Јер, ако од Богородице, као човек, као семе жене није примио сву људску природу, онда није могао да поништи Адамов грех. Ако сама Богородица није била потпуно природно људско биће, то јест ако је непорочно зачета, како је Христос могао да добије потпуну људску природу? Или је Богу недостојно да се људи размножавају на начин на који се то одвија, иако је Он сам све створио и уредио?
На крају, можемо да кажемо да Црква исповеда управо оно што певамо на свакој литургији, песму са друге Славе: Јединородни Сине и Речи Божја, бесмртан си, а изволео си да се ради нашег спасења оваплотиш од Свете Богородице и Увекдјеве Марије, и непромењиво постао си човек; и распет си био, Христе Боже, смрћу (својом) смрт си уништио; један си од Свете Тројице прослављан са Оцем и Светим Духом, спаси нас.
Нема коментара:
Постави коментар