Клéпа

Вајко сам се кишама пролећним

и сивим нечим, у дубини груди.

Има ли још оваквих туга,

истих лица, путева и људи?

Раскрсница саобраћаја,

распутиште, петља, мост.

Попада ме талог велеграда:

нежељени екавски сам гост.

По мемљивој прашини газим

док далеко светле мостови;

у парковима се смеју деца и људи,

просе просјаци, свирају Арапи.

Утискам у време своје речи,

ђон опостојава моје кораке.

Пловим кроз «бити» с милион проблема.

Независно од нас сила гони реке.

Да л' и космос спава док испод њега

дави се и жури ова људска врева?

Од себе стварамо кашу у бескрају

а недремано све око гледа.

Гурам се кроз густу, туђу ноћ,

разгрћем светла крај друма и вриску мотора.

Гоним се на пут: путуј и путуј,

станицу, две, пет... напред се мора.

Док сузе слане ми крећу

негде се људи шетају,

негде се људи свађају,

негде се људи срећу.

Колико је светова живо

док ме затрпава млева целог града?

Да живим кроз све људе, све животе...

Сва времена да стрпам у ову конзерву САДА.

О, дајте мир одзвона клатна,

борових, поносних шума одјек;

где вече и јутро – све бива у слави.

И ваздух сладак и мирис лек.

Јер, зар моји кораци врте куглу?

Ил моји зуби доводе облак и кише?

Још мало живим камено, немо.

Очекујем један загрљај више.