Комисија

            Шта радим – питаш? Е, лале, ти ми`ш ја знам шта радим и `де ћу. Ви`ш како се преко ноћ све обрне, тумбе се окрене и не знаш ни шта ти се десило.

`Тео би` да ти, кад ме већ питаш, испричам целу причу, од почетка до краја. Ал` од почетка не памтим, а крај га још нема. И `ајд што тебе не могу да испричам, него што ни ја почешће не знам одакле да почнем да мислим. Седим ту, предомишљам се; гледам – пролазе људи низ сокак. Неки се јави, неки јок. Ја и` посматрам... ако, бре: сваки живи живот како воли – док може. Ал` кад те привуче уз дувар, е тад нема мрдање. Предомишљам се, кажем; све ми се мота по главе – те овако ћу, те онако ћу. А унутра – кува. Дође ми по неки пут да разјапим клапнице, па све да кажем. Што? Да л` ме неће стрефи још нешто?

            Добро, не` да лажем, крив сам и ја за понешто. Нисам ја волео да подвлачим црте, да рачунам. Мен` то изгледа као да се са сви замерам, мерим живот на апотекарску вагу. А биће да сам мало више вук`о на ту страну, биће ме ништа ово не би изненадило.

Него, да ти причам `де сам пош`о. Спреми` се рано, ја се рано и будим. У`ватим оне моје пусуле и чекам аутобус да наиђе о`зго. Да пођем на ту комисију, `ко ће неки да саслуша и ја шта ћу да кажем. Десетину пут сам већ одлазио, ал` они никако да се појаве. Ваљда из Београд долазе ти лекари, да не премере, да виде да л` вредимо. А откуд они могу да знају моју муку, која је и как`а је? Откуд они знају...

Видиш, то дође ки летњи пљусак: упече око Петровдана – и камење крца, чини ти се; да л` препича сунце, `ел јок, кад одједанпут стушти се дол` из долине, груне град, куљне киша – небо се поломи. Док се ти окасветиш шта се десило, оно све прошло. Само још од лишће капље вода и `де - `де у ливаду се пресијава по нека градушка.

Тако и ја: „`Ајде, Станоје“ – Станоје запиње, вуче, н` уме да се штеди. И један дан – пљас! Оплете ме, порекло му јебем, нисам знао `де се налазим. У камион. Пут прав, широк, машина сам` грди под мен`. Кад изједанпут – сужава ми се слика. Шта је ово? – мис`им се! Држим волан, а прсти ми утањ`у у њега, стањио се ки стручка. Да л` ми мука – није ми мука, море ћу да станем. Како стадо`, оно још горе. Док се држим за волан и некако, али кад ћу д` изађем, чини ми се, свет ми се врти.

Бар границу нисам био преш`о. Тако ме одведоше у болницу.

            Пре неки дан силазим до града, скоро празан аутобус. Неки старци ту нешто разговар`у. Познајем и`, пријатељи из ово село дол`. Превалили седамдесету и један и други. „Пријатељу – пријо, пријатељу – пријо“, онако старачки, и жале се  шта и` све боли. Кад, каже та` деда: „Ја, пријо, не пантим да се, бре, овако старци жалили на болес` кад смо ми неки пут били млади“. „Па, јес`“, каже она, „али како они живели, пријатеље, а како ми? Ви`ш да данас млади још горе но ми побољев`у, а ми смо наше и завршили...“. „Јесте“, мрмља он, „Ал`, опет...“. То ти је – воли човек живот, каки год да му је. А сети` се шта причао онај  Тома Цујкин из Драговца, каже: „У неке године кад се пробудиш, па те ништа не боли, то није добро“. А и он то негде чуо сигурно, није он умео то да смисли.

Погледнем онога шофера, он истина млад, али некако... пожутео грђе но они старци Мучи се с онај волан, вуче, заобилази неке краве низ пут. Увек тако било: прво те баце по села, па кад се ту испраксујеш, кад оставиш бубрези по рупе, по сеоски сокаци у крнтију што сам` за сељака добра, онда идеш негде истина да возиш.

            Него, как`а то вожња! Нем`у они појма. Пола Европе сам ја прош`о у ону трафику, кабину. Кад напоље `ладно – унутра д` умреш; кад напоље врућина – унутра да се изгасне. Кад се они лимови упале, `ел кад закову, сам` да кукаш.

Ал` било и лепо, све му јебем. Познавао сам сваку кафану и сваки паркинг у стару Југославију, а - да знаш - и по Немачке, по Швајцарске... Могло се тад, само нисам ја то много у`ватио. Поче она` рат, оно џеримно, ни у Грчку ниси мог`о д` изађеш. Ми ни пре нисмо били много слатки, имало све и свашта по путеви, ал` од тад окрену се народ начисто наопачке. После смо сам` товарили одена код нас у фабрику, а колеге наоштрене, не мож` с никога ни реч да прозбориш. Чек`у се редови за утовар, тад фабрика добро радила, чекаш два дана и дође неки из Београд, камион нов, бесан, и за час улети преко ред. Све неки комбинезони маскирни носили ти шофери, да га погледаш не смеш. Каже, они су из фирму од онога што је на ратиште, а свако вече се смеје на Дневник. Но, добро, џабе му то било: упљескаше га ки ливру, ако имао и паре и фирме. А не знам `де раде сад они људи што возили код њега...

А ми Срби... У иста смо, д` извинеш, говна, па да се помажемо, сви се познајемо, бре, исти `леба је`мо. Оно чујеш – овем ноћас скинули чеп од резерв`ара, те не мож` да товари; онога напили, украли му акумулатори, не мож` да товари; онем нестала редна листа за утовар... Ја сам` гледам и ћутим. Сад кад се сетим шта све било, питам се да л` ти људи биће боље од мене прошли?

            Не прође много, угасише ни предузеће. Онолика фирма, бре, отиде под лед, да ју се ни место не познаје. Сад се снађи, Станоје. Метни прс` на чело, па види `де ћеш. Код куће земља нема много, а и што има – не вреди. Кажем један дан: узе ни држава све што је вредело, и пос`о, и плату, а оно што треба д` узима, оно што сељак има да ју да, она то неће. Останеш тако у бездер, нит` знаш `де ћеш, ни шта ћеш. Рачунам, да седим код куће, да радим мало ту пољопривреду, то сам` баш да не поцркамо гладни. А `де ћеш за струју, за телефон? Кад отиднеш да купиш панталоне, не мож` да запртиш џак кромпир, `ел паприку, па да платиш. Децу нисам на пут исправио, све се слупало у један моменат, чини ми се.

И – шта ћеш, `де ћеш - `ајде код приватника. А причао мене деда, Бог да му душу прости, како то било пре рата. Питао сам ја њега како то народ тако пош`о за комунисти, кад наше село и они палили. Једанпут Немци, једанпут четници, а трећи пут – патризани. „Е“, каже, „Синко, не знаш ти како то пре рата било, кад копаш код газде цео дан за кило брашно, а он ти и од то кило мало опцигује, па немаш шта да даш децама да једу“. „Много“, каже, „то био покварен свет, па људи сам` чекали крај да и` виде, ако неће никак`у вајду да имају“. Газда ти је да ти душу поједе, да те попије на сламку, а кожа ти се цела смежура. Ал`, шта ћеш... Таман ја то размишљам, кад ете га једно вече позивар. Каже: „`Ајде ти, Ракићу, спреми ранац и опрему, па на зборно место; зове те домовина“. Тад још било домовина, после окренуше, па отаџбина. Још се петокраке и титовке капе носиле. „Како“, реко` ја, „зове ме домовина, кад ми нисмо у рат?“  „Немо` ти да се правиш много паметан“, вели он, „Ви сељаци сам` нешто заврћете, но сутра да си у јединицу, `ел ће те милиција доведе“. Нит ми каже `де идемо, ни кад ћу да се вратим... Ал` мораш...

Тамо шта било и шта сам преживео, не волим да се сећам. Није рат сладак – ни за нас, ни за њи`. А мука је што су сви исто: не знаш зашта се све оно ради. Многа та места познајем, возио сам камион по ти путеви. А оно се све променило. Не мож` да познаш ни место, ни село... Него, врати` се, фала Богу...

Код куће – беда још гора. Мало помагали женини, мало се мој` мучили, па се некако преживело. И нема одмор, нит те кој пита `де си био и гризо стра`, онај кад дође да сече струју - подгојен, није ни омирис`о пушку. Имао паре, имао везу, па се извук`о. Он није за ров. А сељаци има колик` `оћеш, не мож` се потамане.

            Па ми дошло да се ује`м од муке. Лепо ме брат Зоран звао  осамдес`осме да отиднем код њега у Швајцарску. „Златан занат имаш, Станоје“, причао, „О`де има да будеш господин човек  Зашта д` идем – мис`им ја; мен` и одена добро. Треба там` попреко да ме заглеђују `де не знам швапски, иза леђа да ми се смеју ки дилиндаку. Те што `ко не знам швапски? Не зн`у ни они српски. Вид`о сам ја по путеви как`е су то фуњаре људи. Нико да стане, да помогне, кад види да камион ћути на жуту траку. Турчин ће да стане, Грк, Бугарин... Ал` Шваба – јок!.

Не ваља нама што тако терамо инат. Мор`де не то довде и дотерало. Тако да ти кажем нешто за та` наш инат. Кад ја остадо` то у болницу ови наши сељаци се сами скупише, нико и` није тражио – сачувај Боже! – и дадоше кој` кол`ко имао. Не знам колико су скупили, ал` дадоше моје жене. „Еве ти“, кажу, „за Станоја да ти се нађе, знаш как`и су ови доктори код нас, неће те погледне док му не тутнеш, а и тад `ко му даш два`ес `ел три`ес евра, он те погледне ки да си шугав, па каже – фала, доручковао сам јутрос“. И фала им. Она истина давала там` по доктори, сад којем кол`ко – то не знам. Ал` кад ја изађо` из болнице, кад то претеко`, они почеше да заћуткују од мен`! Арам ти и паре, па зашта и` давали? За сандук? Да л` се истина нису надали да ћу претекнем, `ел јок, појма немам. Али, видим колико сати, па и ја заћуткујем. Па, зашта ја кога да залићем по селу? `Ел нећеш да кажеш добар дан? Фала, молим лепо, ја нећу двапут. Ал` не ваља то, чу`еш. Зато биле паљевине после рата и дељења и пре и после рата. То не довде довело.И кој` ни крив? Нико ни и не треба, саби смо ми себе довољни.

            У`ватим се с тога газду, мечке га газиле. Није се мене свиђало што у комунизам много забушавали на пос`о. Узме човек боловање, иде да окопава њиву, или да врше, или кој` зна шта. Нисам ја то волео. Никад лењ нисам био, од пос`о нисам бежао. А и млад сам био – волиш да се докажеш и покажеш. Кад сам дош`о од ратиште видим да то нико за ништа и не ферма, а ево дошло време да ти се још смеју ки будале што си иш`о. Газду то, дабоме, не интересује. А контролише те у милиметар. Капку гориво, чини ми се, има да прорачуна. Има – истина – и кој` га краду, они шефчићи, ал` они им`у везе и везице те у инспекцију, те у општину, па се он гради да не види. Зато ће тебе да пој`е, сам` ако може. Радило се много. Што кажу, д` извинеш, дупе ми место није доваћало. Вечито на пут. Него, ја сам и навик`о да радим, мука ми кад седим. А плата истина, да не грешим душу, и није лоша била. Како други трпели и претрпљивали, мени није лоше било. Само... И он те гледа ки да је Шваба. Мисли `ко је газда, мож` те обрне наопачке. А познајем га, скапника, у исту школу смо ишли. Мосури му, разумеш, из  нос висили, бедотија убога. Како је до паре дош`о, с кога се ортачио, те се уградио газда – то не знам. Нит ме занима. Ал` како он заборави кој` је и шта је? Најмио, човек, шофера и за лимузину, ваљда му тешко сам да вози. Но, н` уме тај ни да вози, он би умео сам` да тера. Скр`о би се на трећу кривину.

И тако, почнем ја по неки пут да осетим како малаксавам. Све некако дрхтим, заманта ми се нешто пред очи, срчка `оће на нос д` изађе. Ал` ја сам све то одбацив`о на умор. Ни лекари нисам мирис`о; код њи` се иде сам` баш кад дође нож до коску, што кажу стари људи. Притисло ме, опет, жена пос`о не мож` да нађе,а и ови моји побољев`у, године су то, није шала. Деца ће д` иду на екскурзије, патике да и` купиш... А газда све више заврће како кој` дан. Бре, пос`о му иде, зарађује на сваку страну, па му опет није доста. Него те ће ти одбије за гуму, те за дизне, а за казне – то не смеш ни да питаш.

Опасне то биле године. Пођеш на пут, зауставе те на пункт. Ти одма` знаш шта све фали: гуме ћелаве, претоварен си, пола туре на црно иду. Ћутиш ки миш у трице у ону кабину. Милицајац се попне, погледне по кабине, тражи тахограф... Па окрене како му жена наставница, како нема помоћ од ниједне стране, како му мала деца... Знаш шта следује. Не вреди да се правиш луд: има да те одере, још ће батине да добијеш. Мунеш му два`ес марке, он те поздрави и – терај. Из твој џеп дајеш, газду то не интересује; он и за лимузину има шофера, не `вата се тај за волан.

            Прође та фуртутма, преметну се све, реко` - сад ће да заживимо мало ки људи. Почеше да прич`у да ће и границе д` отворе, мене вуче пут. То ти је мало ки зараза, кад се једном навикнеш на путовање, да музеш онај волан, необично ти без тога. А и надао сам се – веће паре ће да буду за међународне туре. Таман ти то поче... А мене опали, даду му јебем, па ми пут не показа.

            Смрди она болница, чини ми се и зидови се осећају. Пролазе сестре поред теб`, кикоћу се с лекари. Гледаш како долазе ови наши што раде ки мој брат Зоран у Швајцарску, доктори се љубе с њи` ки да су род рођени. А кад дође неки наш, њи` мрзи да живе. Чујем у собу прич`у неки људи кол`ку плату има специјалиста. Изем ти и динар, ја толике паре никад нисам на гомилу вид`о! И мрзи га, неће да те погледне!

Него, фала Богу, и међу њи` има још по неки касветан. Ту ме Бог погледао, фала му истина. Шта ми све радили, `де сам све био – много би имао да ти причам. На крај дотераше ме код куће. Седи, Станоје, и чекај.

Заврн`о газда славину: чим не можеш да радиш, не можеш ни плату да примаш. Боловања се потрошила у комунизам на пољопривреду. Сад седи па ћути. То каки си радник био нико не пита, нит кога интересује. Био сам ја код њега, код газду, да попричамо ки људи. У исту школу смо ишли, јебем ти и школу. Нема време за мене. „Отиш`о у општину“, каже једна снајка. Ја видим да ју језик дужи од сукње, па ћутим. Д` идем у инспекцију, да га пријавим – то све њигови људи, он и` води по ручкови, по вечере... Шта да тражим?

Код једнога лекара одлазим, он прати моје стање. Млад неки момак, фин, радан, насмејан увек. Све ме на мене подсећа. Па ни њему не говорим ја то. Зашта? Шта може он да помогне?

            Сад и да могу да радим, кој` ће да ме прими овак`ога поломљеног? И зашта ћу му? За пензију сам, кажу, млад. Нико ратиште не помиње, нико не заглеђује они папири од онога младога лекара. Свуд има систем. Свуде само људи мора да познајеш, па мож` д` идеш у бању за болесну материцу, и ако си мушко. И зато ми дошло, реко` ти, све да кажем, па нек иде на коју `оће страну. Шта ми кој` мож` ради? Док сам ваљао да ме јашу и порезници и војска... сви, ни тад ме нико ништа није питао. Коју залеђину има Станоје Ракић? Нема никак`у, дабоме. Зато ме цуц`у д` идем десет пут на комисију. Тако и онога покојнога Милета Живића седам године развлачили по комисије. У један четвртак га прогласили да радно способан. Он, сирома`, у уторак умро.

Седим, лале, гледам како људи пролазе. Устанем ујутру, па... Уз`о сам једну свеску, па у њу бележим шта мислим и шта се надам, как`а ме мука је`. Наваљује, а ти се све надаш – ти ће да пресвојиш. Колк`ко оно више гази, ти се све више батргаш. Гризеш муку, тераш борбу... А мало даље од тебе људи возе кола, иду на мора, смеју се...

Чекам, кажем ти, та` аутобус да наиђе о`здо. Да видим шта ће и та комисија да каже. `Ел може Станоје да потера још неку годину, `ел да се још споводи по комисије.

            Е, лале, лале...