Да ли ћемо ми одрасти,
што детињство не кусасмо
у пластику обучени,
a тужнијих од нас има?
Где је станка тога пута,
половина та – шта ли је,
где стадосмо, остадосмо,
на стази се изгубисмо...
Од Јафета, можда још и пре,
сви рођени туда пролазе.
К'о младунци силом заточени:
И неспремни слаби су нам зуби.
Само нас лед самоће спаја,
ако спаја нешто заједничко.
И језици здрави – а везани,
петогодишњаци што чуче у нама.
Кад гледамо браћу напаћену
мук нам влада празним тим устима,
а желимо правог загрљаја,
речи топле, крвне праве везе.
Пупчана се врпца сече, баца.
Желимо живота, живог разговора,
искрености и љубави здраве!
Немогуће увек ми желимо...
Ако се на нама копља ломе,
деци пластичној, заустављеној,
нека стане лопта ова:
нек друкчије почне да се врти.
Сваком срце дати моћи,
тако нам је обећано.
да док још крв нам пумпаш
све грлимо и волимо.
Па д' ако смо деца
увек чисти останемо
или нови свет да градимо
себи у Име право.
Нема коментара:
Постави коментар