Сатанистичке секте

            Сатанистичке секте су другачије од свих осталих по много чему. Најпре, оне су по учењу све веома блиске, а појављују се под много различитих имена. Оне су у вези са многим парарелигијским организацијама, па тако у себи спајају и вештичије многобожачко црномагијаштво и некакво своје ишчашено схватање хришћанства. Даље, сатанистичке секте су далеко опасније од свих других. Такође, оне су одличан параван за разне шпијунске, субверзивне и криминалне делатности, као што су трговина наркотицима, трговина белим робљем или трговина људским органима. Сатанистичке секте су обавијене велом мистерије, што је део конструисања њиховог имиџа, али су поуздано физички најопасније од свих које смо претходно навели.

            У шта то сатанисти верују? Пођимо прво од њиховог имена. Јеврејска реч satan значи непријатељ или противник, и у време старог Израила том су се речју означавали баш непријатељи; ако се неко, на пример, суди са неким, онда су они један другом satan на суду. Уопште узев, демонологија код Јевреја – народа из чијег језика ова реч потиче – развила се доста касно, и то не као антипод (супротност) монотеизму, вери старих Јевреја, него баш унутар монотеизма. Библијски писци су се питали зашто се човек опредељује за зло, за странпутицу, ако Бог све позива спасењу, ако је Он „све добро створио“? Питали су се откуд неправда на свету који је створио добри Бог? Одговор на то питање је непријатељ Божији – satan–ilu, који заводи људе и води их у пропаст, у смрт, јер смрт је – не бити у вези са Богом. Дакле, сатана није и не може бити лично име, него је ознака за – да тако кажемо – животни став.

Ово такође не значи да су Јудејци изједначавали Бога и ђавола по суштини и снази: јудеохришћанском предању страна је идеја о свету који је играчка у борби два фундаментална принципа – Добра и Зла (као код, на пример, Персијанаца, који су веровали у доброг бога Мазду и злог бога Арумана). Бог је потпуно другачији од свега што постоји: Он је Створитељ, а све остало – укључујући ту и ђавола – је створено. У сваком случају, српска реч ђаво, је посрбљена грчка реч diavolos, што значи лажов, непријатељ. Сатанисти нарочито инсистирају на имену Луцифер (од латинског lus – светлост и грчког foro – носим; дакле – светлоносац, лучоноша), што је сте било име ђавола, али пре него што се побунио против Бога и човека и потом „спао“ с неба; то уствари значи да име Луцифер њему више не приличи, јер он просто више није лучоноша.

И кад смо код тога, треба да укратко изложимо шта је уствари satan–ilu. У питању је, дакле, један анђео који се у једном тренутку због своје гордости (самољубља) побунио против Бога, престао да воли Бога. Анђели (од грчког angelos – весник, гласник, посланик; то је, значи, ознака за службу, а не за суштину или природу некога; превод јеврејске речи malak) су заиста нетелесна бића, али припадају створеном свету. Хришћани верују да је управо човек врхунац, или како се то лепше каже – круна Божије творевине, јер се у човеку окупља све што је Бог створио: и дух и материја. Није примерено поредити да ли је као биће достојнији човек или анђео (тј. поредити их аксиолошки), али човек јесте врхунац створеног света коме припадају и анђели. С те стране посматрано, ђаво као анђео – и то још пали, недостојни анђео, јер његова природа јесте његова служба, ако је анђео гласник Божији, а против Бога и против своје службе се он побунио, што ће рећи да одбацује сам себе – нема реалну физичку моћ над човеком. То заправо значи да је човек тај који ђаволу отвара врата, који ђавола дарује достојанством које онај својим способностима не заслужује. Зато Црква ђавола зове лажовом. И у томе се можда најдрастичније огледа трагедија сатаниста, што је њихова вера уствари – шупља вера, а видећемо у шта они верују и шта од непријатеља Бога и људи очекују.

Уопште узев, сатанисти моле сатану за моћ. Сад, та моћ може да буде различита. Неко жели власт, неко популарност, неко просто да га се људи боје, неко да има успеха са супротним (или истим?) полом... И ту „моћ“ (или илузију да некаква моћ постоји) највећи број сатанистичких фракција назива „мистично знање“. Пут до додворења сатани је широк и свака фракција има неку своју специфичну стазу. Али, пошто смо видели из претходног да сатана нема никакву физичку моћ (осим ако неко ко њему служи не одлучи да дела по његовом наговору, али то је ипак посредно), морамо да се питамо на који начин ђаво уопште делује?  Управо – наговором. У Светом Писму ђаво је назван „лажа и отац лажи“. Лагати, лагати изузетно уверљиво, лагањем стварати опсене – то је једина његова моћ. Несрећни људи који су том преваром заведени јесу његова снага. Тако, принуђени смо да поновимо оно што смо рекли кад смо говорили о магији: људи су ти који творе зло и тако злу дају постојање. И управо због тога је вера сатаниста шупља: уместо да добијају оно што траже, они сами дају, постају инструменти, алатке (јер, играчке – то би била безазлена реч) некога или нечега ко/што пред Богом има много мање достојанства од људи самих.

И дотле је, отприлике, све исто. Од ове тачке почињу разлике између разних сатанистичких група.

            Прво ћемо сатанисте поделити на нижи тип (условно безазлене) и виши тип (изузетно опасне).

Нижи тип је група обично састављена од шарлатана, левака, згубидана који живе на грбачи родитеља (како би се данашњим сленгом рекло – трипаџија), који до поноћи мрзе цели свет, а од поноћи и себе саме. Мисле да је јака фора да се облаче упадљиво, да носе црну гардеробу, да шетају сатаснистичке симболе, да се фолирају намрштени или избуљених очију, да жврљају графите (чији смисао најчешће уопште не разумеју, него покушавају да копирају нешто што су некад негде видели) по оградама црквених порти, да ноћу скрнаве споменике на гробљу, па још ако ухвате неку несрећну мачку и убију је на најсвирепији начин (то они зову „жртвовање“ – коме, чему, по ком обреду?... – нико од њих не зна... ништа не зна) ту на гробљу, онда сматрају да су успели да служе своме идолу. Ту је по среди страшно незнање, језива необразованост. Ти несрећници мисле да чине нешто значајно, а у тешкој су заблуди. Чак иако ђаво има некакав контакт са њима (у шта се ипак мора сумњати), онда се он стварно поиграва са њима, на најјаднији и највише понижавајућ начин. Међутим, то не значи да они не творе зло. Они и чине и воле зло, и то их већ чини опаснима (кандидатима за ђаволове алатке), јер то чиме се они баве је предворје припадништа озбиљнијим сатанистичким групама.

Виши тип су групе које се баве озбиљним криминалом. На првом месту су силовања (групно силовање девице је често „приношена“ „жртва“ за призивање ђавола), употреба и растурање дрога (као помоћног средства пре бестијалног оргијања, још једног „мистичног алата“ за призивање ђавола), убиства (нарочито деце или опет девице; међутим, иза овог „жртвоприношења“ често се крије трговина људским органима, која се маскира постојањем секте). Њихова окупљања почињу тако што сви чланови обуку посебан костим (који скоро увек подразумева да су лица маскирана), онда долази читање „сатанске библије“, потом „жртвоприношење“, па испијање животињске или људске (често менструалне) крви, онда призив ђавола и оргије (групне, бисексуалне и хомосексуалне). Све се то одиграва у унапред припремљеном простору, посебно декорисаном, мрачном, осветљеном црним или зеленим свећама (постављених по утврђеним обрасцима) са пуно сатанистичке иконографије. Дешава се да сви осим „поглавице“ (то је шеф једне групе у оквиру секте) у току оргија скину маске, па тајно снимање тог догађаја касније добро дође изнуђивачима и уцењивачима. Често је услов за ступање у секту да кандидат на иницијацију поведе три своја друга (или другарице), а врло често иза тог услова стоји (осим самог иживљавања) и повећана потражња за неким органом (на пример, за бубрезима) на црном тржишту, или потражња за младим, лепим (секс) робињама на Блиском истоку, или било где другде.

Обични чланови често добијају наређење да одређеног датума изврше убиство или самоубиство. Иза таквих захтева стоји политичка игра: ако није унапред одређена мета убиства (када је оно уствари атентат), то онда секта спроводећи нечије интересе дестабилизује простор на коме делује уносећи пометњу у јавност, стварајући атмосферу страха, чиме се све припрема терен за неки политички или економски догађај (потрес) који треба да уследи. Суштина је да се скрене пажња јавности са централног (потрес) на споредни догађај (деловање секте), те да споредни догађај прекрије оно што се уствари дешава. До самог извршења недела притисак секте на одређеног припадника је огроман: претње, уцене, психофизичко злостављање... – до избезумљивања. Статистика показује да се најчешће опредељују за самоубиство, али су забележени случајеви и вишеструких убистава. Што се трговине органима и робљем тиче, рат у коме се распала покојна СФРЈ (а и најновији, пре NATO – шиптарске окупације Косова и Метохије) био је препун сатанистичких зверстава повезаних са крвавом трговином, али је и после рата било страшних догађаја на нашим просторима који су указивали да су повезани са оваквим работама. Проблем је, међутим, у томе што се суштина таквих зверстава (намерно?) извлачи из жиже пажње јавности, што се пред јавношћу одржава став да су сатанистичке секте нешто непробојно и непрозирно тајно, скоро табу, што се склањају по страни да не боду очи кад нису потребне, а кад јесу информације излазе само у оној мери колико да усталасају воду. И то наводи на помисао да је код сатаниста посебно ужасно то што само поглавица једне групе познаје све чланове, а чланови се најчешће међусобно не познају (добро, барем не познају лица једни других); баш због такве њихове организације није могуће на прву лопту утврдити да ли неко јесте припадник такве групе. А прилично је језива помисао да неко ко врши некакву одговорну функцију – и у том смислу управља вашим животом – може да буде сатаниста...

            Творац целе ове доктрине био је енглез Алистер Кроули, рођен 1875. године као Едвард Александар Кроули; човек који је много желео да буде образован и моћан, али му се није дало. Па кад му, дакле, није успело да савлада неку науку, он је решио лепо да сам себи смисли једну. Повезао се са тадашњим племићима који су били богати, али истовремено и непоправиво глупи да испуне своје досадне животе. Они су били извор Кроулијеве моћи. Он им је испуњавао најодвратније, најнезамисливије гнусне жеље и пружао им најсуманутије могуће доживљаје. За узврат, од њих је добијао финансијку подршку и моћ њиховог угледа и утицаја.

Основно правило Алистера Кроулија било је: „Ради оно што ти је по вољи“. Та идеја, ипак, није његова. Његово учење је једна сирова и – отворено се може рећи – понижавајуће неука компилација Ничеовог волунтаризма који је полако бледео и егзистенцијализма који је баш тих година настајао, што је Кроули зачинио фантастичним (и неозбиљним) легендама из многобожачких религија. Алистер је био психички болестан човек код кога поремећај није био лечен, па је узео маха и претворио се у болест, што се јасно може видети из његових књига Liber legis и Ispovest Alistera Kroulija. Његова „сатанска библија“ (по неким психолозима – несумњиво дело шизореничара) је компилација (типа copy – paste) учења и веровања покрета који су сатанизму блиски и који су му претходили: окултизма, теозофије, антропозофије, астралне пројекције итд. То су записи обраћања ђаволу, призивања нечастивог и „животне поуке“ за сатанисте, што се све – рекли смо раније – чита на сатанистичким састанцима. Није случајно ни што те сеансе грубо подсећају (у смислу постојања редоследа у одвијању обреда) на западњачко хришћанско богослужење. У основи тога лежи најпре недостатак креативности код Кроулија: просто, он није могао да осмисли ништа другачије, није могао да иновира, није имао квалитативно свежу идеју. А друго, вреди напоменути да је Кроулијев отац (такође Кроули) био члан једне секте која је номинално била хришћанска, али је са нескривеним непријатељством гледала на Цркву и на све што има везе са Црквом (тзв. Плимутска браћа). Па кад су већ ствари тако стајале, Кроули је почео да мисли како је у томе управо његова величина, баш у томе што ће се подражавајући постојеће обреде највише наругати хришћанству и најбоље послужити ђаволу. Само, са позиција објективне реалности, његовим ишчашеним представама  не оштећује се смисао онога што он подражава и витопери; јер, кад мајмун види виолинисту, па почне да га опонаша пошто му у кавез добаце виолину или нешто што личи на њу, људи се не смеју виолинисти, него мајмуну.

После Кроулија највећи „допринос“ сатанизму дао је оснивач „сатанине цркве“, Хауард Стентон Лавеј, који је мислио да ће бити већа фаца ако промени име (исто као и Едвард Александар – Алистер), па се назвао Антон Шандор Лавеј (уууу, бррррр...). Није завршио никакву школу (ти су најбољи филозофи, показало се са комунистичком влашћу после 1945. године код нас), па је страшно желео да постане циркузант, али ниједан циркус није хтео да га прими на дуже време, па је онда радио све и свашта. Суштина његове филозофије је да „разрађује“ и понавља оно што је Кроули „проповедао“ (а то је једно велико Н И Ш Т А).

            У зависности од тога какав посао треба да обаве, сатанистичке групе се појављују под много различитих имена: Satan’s church, Ordo rosae mysticae, Ordo temple orientalis (ред источног храма), Розенкројцери, Слободна црква... а у нашој земљи појављивали су се под општепознатим именом „Црна ружа“, али и као удружење грађана „Свети грал“. Међутим, оно што је посебно значајно је да се сатанистичка доктрина пропагира на много (полу)скривених начина. Један од некада најпопуларнијих је кроз рок-енд-рол музику, односно преко појединих група. Тако, група KISS се не зове пољубац, него „краљеви у сатаниној служби“ (kings in satan’s service), а AC/DC није једносмерна и наизменична струја, него antichrist/deadchrist. Има и скривенијих начина, какав је коришћење тзв. сублимеалних порука (које не региструје свесни, већ подсвесни део људске психе) упакованих на различите начине, најпре кроз звучни запис – где слушање снимка репродукованог уназад даје прави смисао. Од почетка 90-их година овакве поруке се налазе и у холивудским филмовима и видео-играма преко технологије 25. фрејма. Познато је, наиме, да људско око низ од 24 слике репродуковане у једној секунди види као гладак покрет, али оно примећује и једну – условно речено двадесетпету – накнадно придодату, која својим садржајем шаље специфичну поруку. На филму се често користи сатанистичка иконографија, односно неке спољне естетске одлике сатаниста. Чак је и у моди пристуна сатанистичка естетика: из ње се развијају goth (нижи тип), wamp (виши тип), чак и emo стил...

Све у свему, сатанизам је у приличној мери присутан око нас, у више или мање скривеном облику, више или мање опасан. Све то, међутим, не значи да сад све око нас носи опасност и да све треба одбацити, да се треба бојати гледања филмова или слушања музике. Ђаво – то смо већ рекли – нема безусловну моћ; нема заправо никакву моћ, осим оне које му човек даје, пристајући на његове лажи. Све опасности око нас нису опасности саме по себи, уколико човек – у чијим је рукама слобода и одлука – не крене на странпутицу.

Као и за оне доконе богатуне које је обрађивао Кроули, тако је и данас сатанизам за неке – мода. Тужно...

             

  

Звезда петокрака, коју окултисти радије називају „пентаграм“

овде приказана као схема пет основних елемената