После четрдесет дана јављања и поучавања својих ученика и апостола, Свето Писмо, свето Предање и Црква уопште, учи нас да се Исус Христос вазнео на небо. Међутим, Он своје ученике није оставио, него им је рекао: „Ево ја сам са вама у све дане до свршетка века; идите по свету и свима проповедајте јеванђеље, и који поверује у мене, спасиће се.“ Онда је Господ благословио ученике, па тако и све оне који њихову проповед приме.
Како је то лепо формулисао један савремени богослов, Христово вазнесење било је завршни чин његове земаљске мисије спасења људског рода. Син Божји, вечни, рођен од Оца пре свих векова, оваплоћује се као човек, страда, васкрсава и обожујући људскост, узноси човека до савршенства блискости са Богом.
Јасно, новозаветни извештај о вазнесењу на небо има символичко значење, јер за старе Јудеје небо је означавало Божји стан. Ипак, као што смо видели, Бог је нешто сасвим друго од створене природе, у коју спада и небо. Дакле, небо је првенствено означавало нестворено Царство Божје. Ипак, Исус Христос се заиста, како нас уче апостоли и Црква, вазнео на небо, али смисао Његовог вазнесења није само дистанцирање од света, него пројава обновљења човекове заједнице са Богом, пуноћа помирења Бога и човека.
Уопште, Бог је створио човека из љубави. Бог је желео пријатеља љубљеног, сарадника на земљи, саствараоца и господара земље, како Јахве благосиља прародитељски пар. И још тада је било намењено човеку, као космичком свештенику који Богу приносу сву творевину, да узрасте до пуноће заједнице са Богом. Но, првородни грех, о коме ћемо касније нешто више рећи, удаљио је човека од Бога, или – боље рећи – човек је себе удаљио од Бога.
Исус Христос као Богочовек који је на Крсту умро и за нас васкрсао, видели смо, обожио је људскост. Али, својим вазнесењем Он прославља самога човека који сада продире у неисцрпне дубине божанског. Или другачије речено, право и природно људско постојање обожено и освећено до савршенства, и као такво, иако је оно материјално, однето у нематеријално и нестворено, у најсавршенију заједницу са Богом.
Исус из Назарета - као човек, као Син Божји – друго лице Пресвете Тројице, приступа у праву Светињу над Светињама, на Престо Божји. Јер, оваплоћење се не жели поништити.
Обратимо пажњу на једну ствар која, иако је често око нас, остаје незапажена: када се на иконама и фрескама изображавају (што је боља реч него наша колоквијална приказују) Христова јављања после васкрсења, па и само вазнесење, можемо да уочимо да је на овим ликовним копозицијама Исус Христос увек у средини, и да на композицији постоји одређена симетрија. Ово уствари наглашава христоцентричност, односно да природни закони који се односе на нас, за обоженог и савршеног човека немају значај. Тако се, дакле, односи обожени човек на свет, али Црква нас учи и о човеку с ону страну творевине, о човеку у Царству Божјем.
Вазнесење Христово не значи да је Његова људска природа поништена. Напротив, Он се у телу вазнео на небо, чему су апостоли били сведоци. Као што је Господ заиста као прави човек рођен у телу, тако је као прави човек и заиста у телу и вазнет на небо. Тако се пројављује оно што је Бог припремио за људски род од самог стварања. Као што је собом све људе осветио, тако је Спаситељ за све људе и припремио Царство вечног заједничарења са Богом у неућутном прослављању Творца.
Црква верујућих на земљи, Црква народа изабраног, увек је изображавала Царство небеско и сведочила га, као што то и данас чини. Код старих Јудеја постојао је посебан део храма који се називао управо Светиња над Светињама, место истинског присуства Божјег, у које је приступ имао само врховни свештеник када би приносио жртву за своје грехе и грехе народа који је предводио. Па иако је Божје присуство у храмовној Светињи над Светињама било стварно, за нашу природу оно је било ипак неухвативо, ипак онострано.
Исус Христос као прави и вечни првосвештеник, Који заиста сву творевину приноси Оцу, у своме вазнесењу у телу приступа правој Светињи над Светињама, пуном присуству Божјем, то јест Престолу Божјем. И Он, као Син, заиста у телу седи Оцу с десне стране на Престолу.
Јасно, Исусу Христу као савршеном богочовеку, заиста није било потребно ни да страда, ни да васкрсне ни да се пред својим ученицима вазнесе у телу на небо. Сетимо се Преображења Господњег и пројаве славе Његове. Али, као што је из љубави и створио човека, тако из љубави Бог жели да сачува човекову слободну вољу. Било је могуће, да је Бог тако хтео, да Бог само каже: „нека човек буде спасен“, и не би било више ни смрти ни греха. Али, да ли би било човека, уколико Бог не би поштовао њега као личност и дозволио му да сам изабере жели ли заједницу са Богом? И сада у вазнесењу видимо оно за шта је Адам био назначен, али је то и одбио својевољно: најближе јединство човека са Богом, јер рекли смо да вазнесењем није поништена људска природа Богочовека.
Треба да разјаснимо још једну ствар, која савременом аналитичком уму остаје некако недокучива. Кад читамо Свето Писмо и Символ вере, кад говоре о вазнесењу, видимо да се тамо каже како Христос седи „с десне стране Оцу“, што смо већ поменули. Међутим, ово свакако не значи да се то односи на просторну релацију између Оца и Сина. Јер, Бог као вечан, изван је и простора и времена, изван творевине која је овим физичким величинама омеђена.
У Старом Завету, у 110. Псалму читамо: „Господ рече моме Господу, седи Ти мени с десна...“. У култури античког истока, седење с десне стране владара значило је не само највишу почаст, него и равнозначност са владаром. Бог Син, рођен ванвремено од Оца, на истом је Престолу са Оцем и Духом, као један од Свете Тројице. Међутим, и после оваплоћења Син је једнако божанство као и пре. Тако, седење с десне стране уствари значи једнако присуство Сина уз Оца и Духа Светога у Слави Божјој. На тај начин у личности Богочовека Исуса из Назарета, Исуса Христа, сједињују се нераздељиво али и несмешано Бог и човек, и освећени човек бива узнесен до божанства.
Битно је, такође, подвући у овом случају, да вазнесење и са десне стране не означавају некакве конкретне физичке просторне појмове.
У истом оном псалму који смо цитирали, читамо и следеће: Господ се заклео и неће се покајати, Ти си свештеник заувек по реду Мелхиседекa. Овај такозвани месијански Псалам се односи на Исуса Христа. По сведочанству Светог Предања, Светог Писма, то јест Цркве уопште, Вазнесени Христос – као врховни и вечни првосвештеник – невидљиво возглављује (ова словенска реч уствари значи предводи, стоји на челу, али према богословима, у овом контексту реч возглављује верније изражава појам који се износи) Цркву. Он је увек непосредно и лично, кроз Цркву која је Његова и на чијем је Он челу, узрок вечног спасења свакога ко Му приђе.
Премда се Господ Спаситељ од апостола удаљио телом после вазнесења, Он је са њима (и са Црквом) остао својим божанством. То значи да на свакој литургији Цркве началствује (предводи је) сам Христос, вечни Првосвештеник. Тако, Он сам је и Тај Који приноси (жртву Богу), али и Тај Који Се приноси (на жртву Богу) – као онај који је ради нас страдао.
Велики Отац Цркве, Свети Јован Златоусти, цариградски патријарх и писац литургије коју служи православна Црква, рекао је о Христовом вазнесењу: „небо је примило свето Тело, а земља је примила Дух Свети“.
Хајде, ипак, да ово мало појаснимо. Дакле, као што смо и раније поменули, Бог као потпуно друго од створене природе, видљиве или невидљиве, постоји у вечности. Вечност, као појам из контекста свемира нашег живота, означава време без почетка и краја. Међутим, кад говоримо о вечности у контексту Божјег постојања, онда вечност подразумевамо као стање у коме време не постоји. Исус Христос, као васкрсли, живи и данас – данас из наше перспективе – у телу, како је и оваплоћен, јер у Његовој личности спајају се Божанска и људска природа. Али, као потпуно освећен, Он своје тело издиже изнад робовања законитостима континуума простора и времена, Он постојање своје људске природе заснива потпуно и једино на заједници са Оцем, па тако и Његово тело постоји на савршени, слободни начин, неусловљено ни једном границом и уставом које су нама постављене.
Јер, подсетимо се да је и сам Господ рекао да „ако имамо вере као зрно горушичино, рећи ћемо планини 'помери се', и она ће се помаћи“. Управо, уколико своје постојање темељимо само на чињеници заједнице са вечним Богом, бићемо потпуно ослобођени од свега што нас онемогућава, бићемо потпуно ослобођени за пуноћу нашег првог назначења које нам је од Бога наречено. Ово има везе са речима светог Атанасија Великог, који каже: „Бог је постао човек, да би човек могао да постане бог“. Управо, ми видимо да и после васкрсења и после вазнесења људска природа Исуса Христа није поништена, није утопљена у божанску, није у својој суштини промењена, него је до своје суштине узвишена. У заједници са Богом, тако, човек по благодати Божјој постаје Бог, али он по својој природи остаје човек.
Исус Христос, Син Божји, тако, заиста седи с десна Оцу на небесном престолу, Богочовек у вечности, ван свемира саграђеног од времена и простора.
Нема коментара:
Постави коментар