Васкрсење

Христос је устао из мртвих! Бог Који се оваплотио – родиo као човек, страдао је и васкрсао из мртвих. То је било јеванђеље, добра вест првих хришћана. То је било оно у шта су се први хришћани поуздали. Јер, Христовим васкрсењем све добија смисао: и Његово оваплоћење, и Његово страдање, сви догађаји историје спасења који су васкрсењу претходили, али и више од тога – васкрсење Христово осмишљава и наше животе и заиста им даје ново назначење. Јер, први хришћани су тако веровали, а Црква православна ту веру и сачувала, да онај који се сједини са Христом, ко се не одрекне Христа у земним мукама и искушењима, ни њега се Христос неће одрећи када други пут дође и свима васкрслима подари вечни живот и непрекидно радовање у заједништву са Богом.

Васкрсењем Христовим испуњена су пророштва Старог Завета, јер иако су пророци говорили да Син Човечји, Месија, треба да страда, они су говорили и о Његовом васкрсењу.

Смрт је побеђена. Јер, када је васкрсао, да би показао да није тек некакав дух, привид, Исус тражи од ученика да му дају да једе, да би показао како је васкрсао у телу, како се и оваплотио и ушао у историју људскога рода. Али, размотримо још неке чињенице које се тичу васкрсења.

            Како појемо на сваком недељном, то јест васкршњем јутрењу, и како нам сведоче и Свето Писмо и Предање, васкрсење је прво објављено женама мироносицама. Према тадашњем јудејском обичају тело упокојеног помазивало се мирисним смолама и уљима. Како је Исус из Назарета претрпео страховито телесно мучење, имао је велики број отворених рана на телу, и била је потребна велика количина мира за помазивање. Кад је прошла субота – јудејски дан одмора, жене мироносице пошле су рано ујутру на гроб, да наставе са достојним припремањем тела Исусовог за боравак у гробу. У гробу Исуса није било. На месту где је стајало тело била је уредно сложена плаштаноца – платно у које је тело било увијено после првог помазивања. У гробу је био и анђео који је женама објавио да је Исус васкрсао. После тога Марија Магдалена, жена коју је Исус спасао од каменовања, излази у врт у којем се налазио Исусов гроб и тамо среће човека за кога мисли да је вртлар. Обраћа му се и каже: ,,Господине, ако си Га ти узео, кажи ми где си Га метнуо, и ја ћу Га узети“, али тај човек био је управо Исус. Она Га препознаје тек кад јој се обрати: ,,Марија“.

Двојица ученика касније тог дана иду из Јерусалима у место Емаус, и у путу сусрећу једног човека који иде са њима до Емауса. Они говоре о Исусу који је распет, а сапутник им тумачи Свето Писмо Старог Завета, одгонетајући да су пророци и пророковали о страдању Месије. Стижу у Емаус, седају на заједничку трпезу, и када тајанствени путник благослови и преломи хлебове, тек онда двојица Исусових ученика препознају да је то био сами Господ, али Он тада нестаје.

Наредних четрдесет дана, док се није вазнео, васкрсли Господ Исус Христос често се јављао својим ученицима. Из Писма се може запазити да су Га ученици препознавали тек када би им се обратио по имену – дакле као неко ко их лично познаје, или на заједничком обеду.

Питамо се како је то могуће? Људи који су четири године било непрекидно у близини Спаситељевој не успевају да Га препознају после три дана која нису провела са Њим. Ово нам сведочи о рефлексији самог васкрсења на тело: оно бива обожено, преображено.

            Ово тело богочовека је била слава коју је чуо и видео и апостол Павле на своме путу у Дамаск, када је доживео преобраћење од гонитеља хришћана у један од најблиставијих умова хришћанства. Зато је васкрсење из мртвих и вечно причешће славом Божјом и тежишна тачка његовог богословља. Бог Који се ради нас оваплотио, Који је ради нас Страдао и поништио наше грехе, ради нас и васкрсава, ради нас припрема васкрсење и побеђује смрт. Ко се, дакле, не одрекне Христа кроз животна искушења, ни њега се Христос неће одрећи, и за њега је припремио васкрсење и вечни живот.

            Али, апостол Павле одушевљено пише: Где ти је, смрти, жаока; где ти је, пакле, победа?  То значи да је Христос својим васкрсењем преобразио и наш садашњи живот, и да је Царство Небеско већ ту. Или, да то изразимо онако како су Свети Оци формулисали, већ сада, али не још увек.

Вратимо се на Свето Писмо, на догађај када се васкрсли Христос јавља апостолима који су, као што знамо, по занимању били рибари. Када им Исус, Кога они још увек не препознају, каже где да баце мреже, апостоли извлаче велики улов. У заједници са васкрслим Господом преображава се и овај, земаљски живот. Јер, васкрсење не подразумева само повратак биолошког живота у тело. Анђео који се јавио мироносицама није одвалио камен са гроба да би пустио Исуса напоље, него да покаже да Исус већ није у гробу. Зато Исус и улази кроз затворена врата код апостола. Васкрсломе Христу физички закони не значе ништа. Васкрсли богочовек Христос је својим телом већ у Царству небеском, Његова људскост пуна је Божанског, и то је оно што у својој суштини васкрсење подразумева.

            Ипак, иако знамо да је Христово васкрсење обећање које је и нама припремљено, не можемо а да се не упитамо на који се начин тај чудесни догађај односи на наш живот, овде у свету.

Време после Другог светског рата, нама релативно блиско, за свет, а можда највише за Европу, представљало је време сумирања и налажења новог правца у развоју људског друштва. Страхоте које су обележиле рат, нова оружја за масовно уништење, зверства која поништавају људскост... све то је у људском друштву пробудило сумњу у могућности човека као бића. Филозофи тог и каснијих периода овако умују: да се човек оплемени, да сам себе спасе, треба да буде вечан; како човек није вечан, осуђен је на изгубљеност онолико колико траје његов живот. На први поглед, изгледа да су у праву. Ратова још увек има, као што има и неправде, неједнакости и свега онога што човека лишава човештва. Али, ако се вратимо у први век хришћанске ере, видећемо да су заједнице хришћана себе називале парикијама, одакле и потиче наша реч парохија. Парикија је заједница оних који су странци, који су на пропутовању, који не припадају месту на коме су. Хришћани су, дакле, већ грађани Царства небеског, а странци на земљи коју походе и којој сведоче благу вест о Христу.

Ако су филозофи у праву – а по свему судећи изгледа да јесу – да човек не може себе да спаси, јер није вечан, онда је човеку потребно да буде близак са неким ко је вечан, да га спаси. Први хришћани су знали, као што то данас зна Црква, да је то Христос – вечни Бог. У личној заједници са Богом, у причешћивању Његовим Телом и Његовом Крвљу, ми закорачујемо у вечност.

Вратимо се на песму о којој смо говорили у прошлој епизоди: у гробу телесно, у аду са душом, у рају са разбојником и на престолу био си, Христе,  са Оцем и Духом све испуњавајући, неограничени. Поента је да истина вере некако измиче логици, ваљда зато што се откривена истина тиче односа Бога и људи, а логика односа човека и природе, која ма како нам непознато и снажно деловала, ипак не може да обухвати појам Бога. Можда није најпрецизије рећи да је вера изнад логике, јер ако то кажемо, свакако се не ради о поређењу вредности једног и другог. Можда је најбоље рећи да се вера не исцрпљује законитостима логике.

Управо зато се о васкрсењу не може учити, и зато је искуство оно што је најбитније у разумевању. Јер, срцем се разуме, а умом се схвата. Вера подразумева искорак из природе, и јасно је да тај искорак није једноставан. О томе нам сведочи и Свето Писмо. Један од дванаесторице апостола, људи најближих Христу, апостол Тома, не верује својим друговима који му говоре да су видели васкрслог Господа. Он каже: „Ако не видим на Његовим рукама ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова, нећу веровати“. Кад се напокон деси, па Тома буде са осталим апостолима кад једном долази васкрсли Господ, Исус му показује своје ране, да би се Тома уверио да Исус није никакво привиђење. Господ му, напослетку, без прекора говори: „и не буди неверан, него веран“, на шта Тома одговара: „Господ мој и Бог мој!“ И заиста, све у вези хришћанске вере почива на веровању у васкрсење Господа Исуса Христа. Можда је о томе говорио један велики мислилац када је рекао да постоји разлика између појмова веровати  и бити уверен.

            Ипак, Христова јављања апостолима после Његовог васкрсења нису за њих представљала утеху или доказ, или су најмање то представљала. Васкрсли Бог се јавља управо због онога због чега је и пострадао и васкрсао: да устроји Цркву Божју, брод који спасава оне који се у њему спасавају. Христос поучава апостоле; Он не подгрева њихову веру и не уверава их, Он заједничари с њима, обедује с њима. Управо тако се кроз Цркву васкрсење Христово односи и на нас, будући да у Цркви ми постајемо носиоци апостолског предања. Васкрсли Господ долази да заједничари са нама, да нам кроз тајну јединства у Његовом Телу и Његовој Крви покаже силу васкрсења и већ овде нас учини грађанима Царства Небеског. Да нас, као и апостоле, пошаље у свет да објављујемо спасење које је Он припремио за сав људски род.

Однос Христовог васкрсења према нашем животу није, дакле, статичан, не своди се на чињеницу коју треба да разумемо и усвојимо. Тај однос је у својој суштини динамичан, као и однос заједнице са Богом – Богом Који жели људе не као робове, него као пријатеље, или чак, како то пише апостол Павле, синове. Није, дакле, само разумевање васкрсења искорак из људске природе, него и прихватање васкрсења, и нас као његових сведока и – једном – учесника. Уосталом, ни вера није статична, него делатна ствар. Вера није ствар личног интелектуалног или емотивног става, него начин живота.

У томе лежи нови смисао који нашем животу у овом свету даје васкрсење Спаситеља. А као сведоци и верни причасници Његове славе у овом свету, задобићемо славу и савршенство у великој будућности која је обећана и Аврааму, а запечаћена Христовим васкрсењем.