Други Долазак

Други Долазак у слави и Суд

            Хришћани чврсто верују у други долазак Христов. Први долазак био је у понижењу, када су Онога Који је створио људе људи осудили, понизили и убили. А Он је васкрсао. И доћи ће опет, да суди свему свету. Он ће бити праведни Судија, јер је у свему исти као ми, осим у греху. Другим речима, искусио је живот у потпуности, осим што није грешио. Познавање слабости људске природе даје му не само право да суди (Он га, као Бог, свакако има), већ – да тако кажемо – легитимитет и праведност. Он суди са позиције неког ко непосредно има увид у стање ствари.

Значи ли то да ће Бог тирански наметнути своју надмоћност човеку? Наравно да не, јер да је Он то хтео, не би самог себе предао за живот света, већ би просто човека натерао да се понаша онако како Бог жели. Међутим, Бог не жели робове. Бог жели пријатеље, а пријатељ је неко ко пријатељство слободно прихвати. Зато ће Христос и рећи: Како чујем, онако судим. Никада Бог неће преступити људску слободу, тако да Праведни Судија само потврђује оно што нашим избором сами одлучимо.

Хајде да то ипак мало објаснимо.

            У западњачкој иконографији пакао се најчешће представља као место вечите ватре, где ђаво са трозупцем боде несрећнике који су на пакао осуђени. Та слика долази од тога што је Господ место мучења називао Ге^хеном огњеном. То је била пољана изван Јерусалима где су Јерусалимљани бацали ђубре, а пошто је отпада било пуно (Јерусалим је за појмове Старог века био велеград), ђубре је стално горело, да се не би нагомилало превише. Суштина је да је та пољана изван Јерусалима, место где се слива одбачено. Рај, с друге стране, место је тишине, где заслужни одмарају. Пакао се налази негде дубоко у утроби земље, а рај негде високо на небу. Међутим, ако рај и пакао подразумевају реалност Царства Божијег – а видели смо раније да Бога не можемо нити сместити у простор, нити просторно било како одредити – онда је у најмању руку недостојно сматрати да је Господње Царство тамо или онамо.

Било је и оних који су веровали да су пакао и рај једно те исто место. Сетимо се мисли Јована Дучића, који каже: „Ствари имају онакав изглед какав им да наша душа“. Нека нам то буде илустрација:

Ако је неко целога живота волео своје ближње и жудео за Господом, ако је сваким својим уздахом са браћом понављао Дођи, Господе! онда ће вечно постојање, без престанка и без промене пред лицем Божијим са свима које смо волели, које волимо и које ћемо волети, бити право блаженство. Јер, љубав је у земноме животу много чиме оптерећена: и слабостима наше природе, и нашим личним страховима и несигурностима, и наша греховност је потамњује, и животне невоље остављају ожиљке на њој. Не можеш волети потпуно неспутано, када немаш пара да платиш струју, када немаш детету да даднеш за екскурзију, када је неко теби близак опасно болестан... Тешко је тада сваку животну бригу оставити, тада се и показује колико Бог укрепљује слабог човека. Зар Господ не каже старешини синагоге: Не бој се, само веруј!

А вечно Царство Божије је љубав неспутана, неоптерећена, ослобођена, враћена у оно како је и створена. Тек тада ћемо моћи да волимо... Али кога? – то је кључно питање. Живимо овај живот овде и сада да бисмо били у заједници, да би пријатељевали, да би вежбали да волимо, да би упознавали једни друге, јер волимо се само ако се познајемо. Живимо овај живот тако, да када нас Христос подигне будемо имали кога да загрлимо, да када стигнемо у Нови Јерусалим будемо имали ко да нас дочека и ко да нам се обрадује.

            С друге стране, за онога ко је целога свог живота мрзео све своје ближње, који ако не само да није марио за Бога, него је Бога чак и мрзео, вечно постојање без промене и престанка пред лицем Божијим и свих земнородних васкрслих муњом Христовог доласка – то ће за њих тога бити вечно мучење. Неће моћи да пређе на другу страну улице кад наиђе на некога са киме не разговара; неће бити врата иза којих ће моћи да се сакрије од другога који га тражи; неће бити конопца којим ће моћи да се обеси, јер смрти неће бити више... Биће то ужасно стање налик самрти, али тако да је тај несрећник у вечност на самрти, а никако не умире.

Оно што је једном рај, другом је пакао. А мера истине је Христос. Ко следује Христу, тај се упутио ка рају. Оно што је угодно Богу, то је истински рај. Оно што Бога жалости, то води у пакао. Све то ни у ком случају не значи да Бог приморава човека било на шта. Али, циљ са којим је човек створен јесте да вечно пријатељује са Господом и господари земљом. То је крај и циљ човека, то је његова истина. Тако, човек има потпуно право да не жели ту истину, али онда он сâм бира пакао. Зато је апостол и написао: Иштите најпре царство Божије и правду његову, а све остало ће вам се природати.

            Знамо, такође, да се Христов суд свету назива још и страшним судом. Да ли тај израз можда значи да ће Бог бити суров? У чему ће тај суд бити страшан? Па то исто од нас зависи, а не од Господа. Он ће само потврдити наш избор. Када мртви васкрсну стаће сви пред Христа – сви од Адама до људи последњег времена. Тада ће васкрсли постојати другачије него сада. Сада постојимо у времену, стално расцепљени између прошлости и будућности које не постоје (прошлост је била и више није, а будућност још није била) с једне, и неухватљивог сада, које нам стално измиче. Ако време и буде постојало у вечном Цаству, онда ће његова својства бити знатно другачија од стања ствари како је данас. Биће савршено могуће да сви људи од настанка света до другог Доласка стану пред Господа. И не само то.

Пошто ће време и простор такође бити преображени, онда ће свако знати сваку секунду свачијег живота. Ја ћу знати сваку секунду свачијег живота, али ће исто тако сви остали знати сваку секунду мога живота, јер време је другачије, преображено, а томе следствено и сазнање. Е, то је страшно. Како погледати у очи онога коме си нанео неправду, а он још то није знао, него ето и он и сви земнородни васкрсли то сазнају пред лицем Судије? Какво оправдање може тада да се дадне?

Има, истина, и оних који су веровали да ће се и тада људи (по)кајати и – што је и важније – да ће и опраштати, па ће се пред благим лицем Христовим изгрлити. Али, ми то не знамо засигурно. Оно што сигурно знамо је да овде и сада можемо да се покајемо, да се измиримо. Да признамо неправду коју смо учинили, да је исправимо колико нам то могућности дозвољавају, да се чувамо да је не чинимо опет, да опростимо и кад неко не затражи опроштај од нас.

Како осудити другог човека, а веровати у Бога? Како мрзети другога, а чекати Господа са жудњом? Како се молити Богу и очекивати нешто од Њега, а наносити неправду другоме човеку, који је жива икона живога Бога, дете Божије исто колико смо и ми сами, за кога Христос умире на Крсту колико и за нас саме?

            Као што смо раније видели, скоро са сваким хришћанским веровањем било је проблема у срцима и главама неких људи. Тако је и са учењем о Царству Божијем. Неке старе хришћанске јереси, које су на Господа Исуса Христа гледале не као на богочовека, Сина Божијег, равнозначног Оцу, него као на посебног човека, човека са посебним статусом пред Богом – веровале су у тзв. Хиљадугодишње царство Христово. И неки православни светитељи су покушавали да ове призову покајању тако што су мирили ово веровање са учењем Цркве, па су тако сматрали да ће Христос после другог Доласка оставити време од хиљаду година да царствује и тек након тога ће бити васкрсење мртвих и последњи суд. Но, већина јеретика остала је при свом учењу које се састојало у истом промашају, који се показао код јудејских свештеника који су осудили Господа на презрење и крсну смрт. Они су, наиме, чекали месију, али као политичког вођу, а не као Онога који је помазан од Бога. Тако исто и ови који себе називају хришћанима (који имају изглед побожности, али су се силе њене одрекли) и данас чекају хиљадугодишње царство Божије на земљи, то јест у времену и простору оваквим какви јесу – грехопадним, непреображеним.

Друго погрешно учење (које је уствари веома слично са овим првим) је римокатоличко учење о чистилишту. Између раја и пакла – као коначне судбине сваког појединог човека – стоји, наиме, чистилиште, као привремена осуда, место које човек може променити. То, у крајњу руку, опет уводи време у домен Божије владавине, што је за хришћанина неприхватљиво. Из таквог погрешног веровања развиле су се у римокатоличкој цркви индулгенције (које никада нису званично укинуте) – опроштајнице помоћу којих се човек може материјално откупити; може да купи улазницу за небеску домовину не покајањем и скрушеношћу свога срца, него парама које даје римском папи (!). Они, наиме, верују у тзв. сувишак добрих дела. Неки светитељ је својим животом задобио (дакле, не Божијом благодаћу, него сопственим трудом – као да Бог и није нарочито потребан, као да земнородни може да буде сâм од себе очишћен и достојан) неки број небеских кредита. Нека количина тих кредита потребна му је за улаз у рај, али пошто их он има више него што му је потребно, онај вишак прелази на рачун папске цркве, која са тим небеским кредитом располаже по свом нахођењу. Чак и када би учење о сувишку добрих дела било истинито, ствари би биле још страшније: они, значи, за земаљско, пролазно благо, које црв једе и лупеж краде, продају оно непролазно, небеско!

            Да нас одведе у оно што очекујемо, Господ ће доћи са славом, у потпуној теофанији. Лице Божије ће бити нескривено, приступачно, доступно (по благодати Божијој, јер има иначе непремостив јаз између твари и Творца) – и то ће бити радост оних који сабрани у мало стадо и сада радосно говоре Мараната; и то ће бити вечити пакао мрзитеља, саможивника и оних који уносе поделе у јединственост стварности Божије, наше и Божије и наше.