Departures

Пре него што почнем ову причу која се можда некоме негде некад и догодила, а ја мислим да се догодила баш вама, прекјуче или веома давно, молим да ми се опрости све оно што није на свом месту. У стању које желим да опишем, ништа није на месту; и свет и људи су наглавачке, па може да буде и ова мала, безначајна цртица.

Једне ноћи, ходали су  ћутећи. Понекад би се стидљиво погледали и настављали да разговарају о стварима које нису интересовале ни једно од њих. Боја града је те ноћи била посебна, или се бар тако њима учинило. Устрептали су као звезде које су изнад њих тако ракошно сјале, или се бар њима учинило да звезде трепере другачије но обично.

У једном веома акустичном дворишту  један он је једној њој говорио о томе како је своје срце оградио зидом налик на велики кинески. Она га је погледала, и тај је поглед говорио више него што је он могао да чује од онога што му је причала. Њен га је поглед прозревао, продирао кроз његову душу и његово тело, а његова несигурност се још увек опирала ономе што су обоје осећали.

- Требало би да понекад оставиш нека мала врата за понеког на твом зиду- рекла је му је она.

- Кинези су изградили зид и одбранили се од напада споља, али су се истовремено истребили изнутра.

Дуго потом нису говорили. Дуго су се потом само гледали и признавали себи оно што су њихове подсвести шапутале већ дуго.

Онда су загрљени одшетали у ноћ.

У отприлике исто време на другом крају света  био је кишан и суморан дан. Једна друга она испраћала је једног другог њега. На руци је носила бројанице које јој је он купио. Он је ишао испред ње. Био је суморан као и кишни дан напољу, а она је била бледа и сузе су се безгласно извлачиле испод њених наочара. Нису били сигурни шта им се догађа, али су поуздано знали да су једно другом сломили срца. Све им је говорило да је овај његов одлазак последње што ће им се догодити заједно.

Он је изашао у ходник, а она је остала крај улазних врата свог стана и грлила зид уместо њега. Док је позивао лифт, он је мислио да је сада најлакше да згази своје принципе, све своје идеје. Тиме би њу заувек добио. Тиме би себе заувек изгубио. Обоје су прећутно одлучили да је боље да он оде.

- Биће тешко- процедила је она, док су јој се сузе цедиле из очију.

- Биће тешко - поновио је он, и додао - али, биће тако- чудећи се како то да он не задржава плач; питајући се откуд то да је тако прибран.

Знао је, међутим, да ће напад туге, који ће без сумње убрзо уследити, бити силовит и незадржив.

Врата су се отворила, а он није чуо шкрипу на коју се увек жалио. Ушао је у лифт и, по први пут,  није примећивао графите који су му стално боли очи. Последње што је видео на том спрату те зграде било је њено уплакано лице.

- Сећаш ли се чему служе бројанице?- питао је.

- Да...

Док су се врата лифта затварала стигао је само још да каже: „Немој никада ни да заборавиш“.

Напољу је дувао ветар за који он није био спреман. Осећао је да је цео булевар испуњен њеним погледом са тог високог прозора одакле су толико пута заједно гледали аутомобиле, куће и људе што се мичу. Одлучио је да бар за викенд оде далеко од тог града.

Ветар је заустављао сузе, а он је пролазио поред радника који су на билборд лепили плахат са натписом „Волим те, и опрости“.