Псеудохришћанске секте

Лажнохришћанске секте нису никаква новост. Оне постоје откад постоји и хришћанство. Увек је било људи који су мислили да су већи хришћани од Христових апостола и да боље разумеју хришћанство од Христове Цркве (то јест од самог Господа Исуса Христа). На такве указује већ и само Свето Писмо*. И од самог почетка хришћанства Црква Христова је таква учења називала јересима.

Интересантно је да припадници секти данас на прво место, испред саме Цркве, стављају управо Свето Писмо (по протестантском начелу sola sciptura – лат. само Писмо), иако баш оно и сведочи о неисправности јеретика и јеретичких учења, а сами аутори новозаветних списа, свети апостоли, били су најватренији борци против кривоверја.

У прво хришћанско време погрешна, нецрквена и – чак – антицрквена учења долазила су са истока, из аскетских традиција наклоњених мистици као таквој (и по мало зачињеној старогрчком филозофијом), и то из земаља које су се касније у највећој мери одрекле хришћанства потиснутог исламом (Египат, Ирак, Сирија...), који се и сам идејно наслањао на синкретичку интерпретацију бројних тадашњих (VII век) следби. Међутим, од краја Средњег века следбе се јављају скоро искључиво на западу. Та плуралност „хришћанских“ деноминација своје постојање дугује појави покрета реформације Мартина Лутера и пијетистичком покрету унутар реформације – управо оспољењу али и индивидуализовању личног односа са Богом.

            Суштина грешке свих секташких догматика (система веровања) јесте начелно у следећем:

а) Као врховни ауторитет постављају Свето Писмо, а не само да занемарују, већ и потпуно одбацују Свето Предање и Свете Оце (учитеље Цркве). Заборављају, међутим, да је Свето Писмо свој коначни облик – овакав какво га данас познајемо – добило тек у IV веку, што ће рећи да је Црква Христова 300 година постојала (условно речено) без Светог Писма (у сваком случају, оно није било у овом данашњем облику, каквог га на прво место пре свега стављају протестантске деноминације). Потпуно пренебрегавају чињеницу да је Свето Писмо оформила и формирала сама Црква, коју они не признају.

б) Они Свето Писмо тумаче произвољно, како им се свиди. Читају га, тумаче и доживљавају „просветљења“ у самоћи. Тако прелазе преко чињенице да Свето Писмо није књига индивидуализма или самоће: сваки део Библије писан је за поједину конкретну заједницу, тј. за Цркву, од стране апостола, управитеља Цркве. Књиге Светог Писма су настајале у заједници и за заједницу. То наравно не значи да је лоше читати Библију код куће, али она се може разумети исправно (и једино могуће) само у Цркви. А секташи занемарују и речи самог Светог Писма, оно што пише апостол Петар (2.Пет 3,¹⁶), да у Писму има „неких ствари које је тешко разумети, које неуки и непостојани људи искривљују на сопствену пропаст“ и још упозорава на то да се Свето Писмо може тумачити само у Цркви која га формира и за коју се формира.

в) Из свега претходног сасвим логично долази да одбацују све оно што Црква јесте: неки од њих одбацују свештенство, неки јерархију уопште, неки брак, неки чак и само крштење, а највећи број Евхаристију, тј. литургију, тј. причешће. И ту је трагедија: Црква није удружење, није организација, или институција; она је првенствено догађај. Апостол Павле под Црквом подразумева догађај сабрања на једно место („епи то авто“) ради вршења литургије чија је суштина причешће. Где је суштина поштовања Павловог учења (јер и он је један од аутора библијских текстова), а одбацивања литургије?

            Ако бисмо себе приморали да дамо неку класификацију псеудохришћанских секти, могли бисмо да кажемо да је могуће разликовати јудејствујуће – оне које покушавају интеграцију поштовања Мојсијевог старозаветног закона са хришћанством – такви празнују суботу уместо недеље, дају 10% од сваког прихода својој секти (по узору на десетак који су Јудејци издвајали за јерусалимски Храм) и тд.; гностичке – које искривљују само поимање хришћанског Бога и прописују нехришћанске начине живота кроз које се открива посебно тајно знање (гноза) – такви често бивају дуалисти, тј. поједначавају Бога и ђавола сматрајући их једнако снажним основним принципима укупне стварности; аријанске – које начелно прихватају хришћанско учење, са том ситницом што сматрају да Исус Христос није Син Божији – Богочовек, него да је Он један фини човек и велики мудрац и ништа више од тога; протестантске – које одбацују све претходне и уједињују све претходне.

Оно што је на први поглед занимљиво у вези са сектама је језик који се у њим акористи. Чак и када је разлика између језика Цркве и њиховог потпуно бесмислена, они на разликама инсистирају. Црква верује у Бога као Тројицу. За секте, то је тројство. Тројство су три облика, или три својства нечег једног, а Тројица су Тројица: Отац, Син и Дух Свети. Друга, можда још и чешћа разлика је интерпретација Исусовог имена. Грчка реч Христос је превод јеврејске речи M^еšia^h, што значи помазаник (тј. онај који је помазан светим уљем и назначен за цара или свештеника). Инстина, у латинској интерпретацији ова реч се појављује као Christ или Christus. Али у српски је она дошла из грчког језика. Тако, ако је Христос – Помазаник, шта је онда Христ? Помаз?

Адвентисти

            Ова секта је основана 1833. године у Америци. Оснивач је био извесни Вилијам Милер, човек слабо образован, који је у својим четрдесетим годинама почео да тумачи Библију, онако – по свом нахођењу. Тако, он „пророкује“ да ће Исус доћи на неку планину у Америци 1843. године. Од тог очекивања – од очекивања временски тачно одређеног доласка Исуса Христа – долази и име секте, јер на латинском advent значи долазак. Међутим, пошто Исус није дошао Милерови „верници“ били су љути, јер су промрзли на планини узалудно чекајући, па већ 1844. секта губи огроман број чланова. Зато вођство следбе наслеђује Џон Томас, а онда и „пророчица“ Хелен Вајт, млада удовица којој се јављао супруг (покојни, дабоме) и преносио јој поруке с онога света.

По његовим/њеним инструкцијама они почињу да празнују суботу уместо недеље. Субта по јудејском календару јесте седми дан – дан одмора и починка (зато Господ Исус Христос почива у гробу у суботу, да би у недељу васкрсао), али због централног догађаја хришћанства, Христовог васкрсења у „први дан недеље“, за хришћане недеља постаје дан празновања, црквени дан, евхаристијски дан, дан Господњи.

Такође, адвентисти верују у „хиљадугодишње царство“ које ће организовати Исус Христос по свом доласку, баш попут политичког вође. Јасно, адвентисти би у Исусовој администрацији свакако заузимали значајна места, рангирани већ према томе да ли је поједини адвентиста био добар верник. То се помало коси са њиховим (потпуно нехришћанским учењем) о предестинацији (предодређењу), према ком је све унапред решено – ко ће се спасти, а ко не. Ово учење је у сукобу са темељном вером хришћанства о човеку као личности слободне воље.

Но, вратимо се ишчекивању Исуса. Пошто су се опекли (или боље – промрзли) први пут, за касније године Исусовог доласка бирали су „округле“ бројеве: 1888., па онда 1900... Даље се више није могло. Или је покојни супруг г-ђе Елен Вајт био лоше обавештен, или су њих двоје имали неке сметње на везама приликом контакта. На крају, спас за углед секте био је закључак да је Исус већ сишао с неба 1844. године, али није дошао на Земљу, него је отишао у небеско „светиште“ (шта год то било). Даље, рат између Луцифера и небеске војске, према њима, одиграо се нешто пре 1914. и тада је ђаво збачен на земљу. А коначни обрачун на земљи (и дабоме хиљадугодишње царство после њега), кажу они, десиће се кад премине и последњи човек који је проживео макар и секунд те 1914. године. Домишљато, нема шта...

Ипак, ово је добро место да направимо малу дигресију, и подсетимо да је основни разлог што су јудејски првосвештеници мрзели свог сународника Исуса из Назарета управо то што су они сматрали да ће Месија бити политички вођа, неко ко ће их повести у коначни обрачун против римских окупатора и обновити велико Израилово царство. Оно што они нису разумели у старозаветним пророчанствима о Месији (= Помазанику) је да ће он бити Помазаник Божји, а не помазаник људски; да ће Њега сами Бог помазати помазањем Духа Светога, а не јерусалимски првосвештеник за свог наследника у Храму на Морији или за владара једног народа. И сад, кад то имамо у виду, адвентистичко очекивање хиљадугодишњег царства... Просто, бојим се да адвентисти не буду разочарани као јерусалимски свештеници у време оно.

У сваком случају, у Србији је адвентистичка секта једна од најбројнијих следби. Њихови пропагандни материјали се припремају у Америци (а где другде?) и штампају се у Немачкој, а у Србији их деле. Штампају се у далеко већем броју примерака од броја њихових припадника, а то је вероватно стога што они сматрају да ће чиновничи апарат хиљадугодишњег царства бити прилично обиман, па ваљда траже прикладне људе за администрацију. И у Србији, као и другде, њихови чланови су дужни да адвентистичкој организацији дају 10% од своје зараде. То значи да ако имате просечну српску плату од 15000 динара (око 150 €), њима треба да предате 1500 динара. Ипак, они обећавају радно место на период од 1000 година, а то није мало. Мада... они су свашта обећавали и „пророковали“... Ипак, остаје тајна шта ће бити после тог хиљадугодишњег царства.

Њихова „богослужења“ се састоје од певања неких певљивих песмица и читања, па „тумачења“ Бибилије.

Јеховини сведоци

            После низа неуспешних пророчанстава о Христовом доласку, од адвентиста се одваја једна група коју је предводио трговац Чарлс Расел. По њему су их најпре назвали „Раселовцима“, а од 1913. секта добија име (пазите сад ово!) „Озбиљни истраживачи Библије“. На конгресу секте 1931. године коначно добијају име Јеховини сведоци. А шта то, уопште значи?

Они, исто као и адвентисти, преузимају (прилично неспретно и дилетантски) обичаје јудаизма, али иду и корак даље. Одбацујући новозаветно Павлово учење да више нема „Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака, него смо сви једно у Христу“, ови „озбиљни истраживачи“ Библије верују да само један народ може да буде изабрани народ Божији. Но, пошто су Јевреју ту привилегију изгубили, њихови наследици су, дабоме, Јеховини сведоци. Зато они и користе старозаветно, јудејско име Божије, но и то изговарају неправилно.

	יהוה‎ „Свети тетраграм“  – ЈХВХ –

Укратко: до XIV века јеврејска азбука бележила је само сугласнике, што значи да се самогласници (а, е, и, о, у) нису записисвали. Тако, име Божије се писало ЈХВХ (што се звало свети тетраграм, четворословље). Пошто су крајем I века Јудејци коначно изгубили своју државу и били расељени широм Европе и Блиског истока, они су постепено, из генерације у генерацију, заборављали свој језики кварили његов изговор, јер су се све више асимиловали у своје окружење. Дошло се до тога да у XIII веку нико више са сигурношћу није могао да тврди како се ЈВХВ заиста изговара. У XIV веку су се појавили рабини масорети који су тврдили да се свето четворословље изговара ЈеХоВа. Библисти су, међутим, још у првој половини прошлог века недвосмислено доказали да је исправан изговор ЈаХВе^Х. Но, за „сведоке“ наука нема никакав значај: они што знају – знају. Уосталом, на томе им се и заснива „богослужење“: они „тумаче“ Библију, али не слободно, него уствари уче тумачења из књиге која им је послата из централе и та књига је заправо и важнија од саме Библије.

Јеховини сведоци контролу својих припадника доводе скоро до савршенства и стављају је у центар својих активности. Код чланова врше тихо, скоро неприметно испирање мозга, константно застрашивање кармичким казнама, све док припадник не постане наркомански психички завистан од секте.

Као и адвентисти, и ови верују у хиљадугодишње царство, али као и адвентисти, ни рачуни ових о доласку Исусовом нису били тачни. Исто као и адвентисти „сведоци“ не примају трансфузију и не дају крв (што је тек антихришћански, јер односи људске животе под фирмом покорности Богу), поштују суботу уместо недеље... само што су за нијансу ригорознији од адвентиста. Такође, ови „хришћани“ као што не признају да је Исус Христос Син Божији, тако не признају ни да је Крст симбол хришћанства. За њих је Крст само (Боже, сачувај!) оружје којим је извршено убиство једног поштеног човека – Исуса из Назарета, и тако уствари одбацују богочовечанску искупитељску жртву Христову, тј. одбацују саме основе хришћанства.

Мисионаре много и деле своју публикацију „Wachtower“ („Кула стражара“ или – према новијем преводу – „Стражарска кула“), која се наравно штампа у иностранству и у тиражу који многоструко превазилази број њихових припадника. Све је лепо и шарено, примамљиво, пуно обећања о хиљадугодишњем царству – где се види да они не разумеју јудео-хрушћански концепт вечног Бога и да не схватају библијски појам вечности. Исуса Христа у тим својим часопишчићима представљају као (Боже, опрости!) Чака Нориса из млађих дана: препланулог, развијеног (као да никада није постио, иако Библија сведочи о томе), увек насмешеног (иако и Библија и други историјски извори говоре да се Он никада није смејао)... укратко – као суперхероја из комшилука. А иконе сматрају идолопоклонством.

Агресивни су и нападни у свом мисионарењу, али су фино програмирани: 90-их година њихова циљна група били су у највећој мери наставници у основним и средњим школама, директори великих предузећа и приватни предузетници. Дакле, носиоци културног и економског живота локалних заједница.

У својим публикацијама се служе најпре најпре навођењем делова Светог Писма, скоро по правилу ишчупаних из контекста и тумачених крајње произвољно, па и – истину треба рећи – крајње погрешно. Али, често прибегавају и преправљању библијског текста. Тако, перикопу из Јеванђеља по Луки, глава 23 стих 43, која стварно гласи:

„И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас ћеш бити самном у рају“

Јеховини сведоци наводе овако:

„И рече му Исус: Заиста ти кажем данас: бићеш самном у рају“

Разлика је, рекло би се мала: тиче се само места знака интерпункције, испред или иза речи данас; међутим у теолошком смислу, разлика је огромна, али сад нећемо о томе. Битно је да знамо да кад Библија не подржава једино дозвољено и у централи програмирано учење, онда „сведоци“ узму па Библију лепо „абартују“, тј. исправе. Они боље од Библије знају шта Библија говори. Или јеси, или ниси сведок!

Ипак, стварност је далеко од духовите: сведочанства бивших чланова (или жртава) секте говоре да иако се припадник ишчупа из психичког терора секте, дуго, а понеко чак и доживотно, носи психолошке последице припадништва Јеховиним сведоцима, а то су већ веома озбиљне ствари.

Друге лажнохришћанске секте

            У Србији поред адвентиста и Јеховиних сведока делују и још неке мање секте. Такви су баптисти, пентикосталци, мормони... Свака од ових секти има неку своју особеност.

Мормони, тако, сматрају себе хришћанима, а не признају ништа што има везе са хришћанством, чак ни Бибилију, него уместо ње имају неку „Књигу Мормонову“ коју је написао неки Американац Џозеф Смит у првој половини XIX века(пре 160 – 170 година), што њима уопште не смета да тврде како је та књига стара око 1700 година (?!). Они су следбеници Моронија, Јудејца који је у Америку дошао пре него што се родио Исус Христос, који је ту књигу сакрио – а у њој открио све тајне божанске истине – и коју је нека сила саопштила Џозефу Смиту, па су сада мормони законити наследници измишљеног Моронија... Маштовито.

Пентикосталци верују да се највећи степен близине Богу показује такозваним даром говорења језика, зато што на својим окупљањима у општој хистерији сви испуштају некакве гласове, ћурличу низове бесмислених слогова, и сматрају да тиме говоре неким тајанственим, божанским језиком. Уствари, за прве хришћане  дар говорења језика је подразумевао да неко из црквене заједнице почне да говори језиком који раније није знао, али да је тај језик иначе познати, говорни језик. Кад неко, с друге стране, има сулуду идеју да говори језиком који нико други не разуме, онда се ту ради о једном феномену који се зове глосолалија, и нема везе ни са хришћанством, ни са надахнућем од Духа Светога. Има, међутим, везе са неузимањем (или прекомерним узимањем) медикамената.

Било како било, заједничко обележје свих ових секти је тежња за издвајањем из шире заједнице која их окружује. Секте, тако, желе да по сваку цену нагласе своју посебност, макар отишле и у (благо речено) ишчашене крајности, као што је та књига Џозефа Смита или „говорење језика“ пентикосталаца. Премда се све секте више – мање залажу за „слободно тумачење“ Библије – коју како смо видели постављају начелно за једини ауторитет – истина је да уствари постоје програми који припадници морају постепено беспоговорно да усвајају, како прелазе на више степене у хијерархији секте. Дакле, од слободе или креативности ту нема ни говора, а што се личне слободе тиче – ограничења слободе чланова не завршавају се само на тумачењу Библије.

То заиста носи бројне и разноврсне опасности, о чему се поближе може сазнати из бројних сведочанстава бивших припадника следби. Њихова трауматична искуства дају „инсајдерску“ слику  секте. Ипак, истини за вољу, ове псеудохришћанске секте ни издалека нису тако директно опасне као друге које ћемо неки наредни пут поменути.

---

* Види Нови Завет, Прва посланица Јованова, глава 2, стихови 18 – 26.