Линија одбране

Седели смо у задимљеној просторији, пијуцкали ракијицу, пљуцкали јефтини дуван. Он глади браду – седе се већ намножиле – и прича.

            Јесте, синко... Никад они неће да направе компјутер какав је људски мозак. Гледао сам, бре, човека... младог, правог, здравог... спортиста. Пуче за једну ноћ, постаде други човек.

Ти знаш да сам ја отишао добровољно кад су ми мобилисали сина? Њему прође смена, а попуна слаба... Ја реко` - кад сам дош`о добровољно и остајем добровољно. И у наш вод остану седморица. Коле, онај наш бивши комшија, беше поручник тад, резервиста. И беше тај спортиста наш, одавде. И он остао добровољно. И тако у наш вод остану седморица. Ја, за малер, сломио два ребра, човече. Оде ми син и други дан почне бомбардовање; ја потрчим из команде према возилу, беше киша нека, оклизнем се на степеник од кабине и – пап! Два ребра. После ми прича овај Пашковић, тад он био активни капетан, каже:“ Брко, ако `оћеш да те водимо у команду, да те пошаљемо на ве-ме-а да идеш“. Ма нећу ја, какви.

Из те куће где смо били изместише команду, остали само неки телефони у једну собу. Она прокишњава, а нико из тога корита што скупљало кишницу није воду избацивао од кад отиде команда, па смрди страшно... Такав смо народ, ваљда... Ја сам дош`о с вожње, боле ме ребра, `ладно ми. А нама нису јавили знаке за тај дан, седимо сви у собу, чекамо нешто. Сами смо организовали стражу: има у двориште један бунар и ту један стоји, ту је мало заветрина. А оно, знаш како је тамо: равница – промаја реже и сатире. Седи тај спортиста... Био је он и неки шампион, само заборавио сам му име... Звонко ли је, Мирослав ли је... Звали смо га Зенга и тако га памтим.

Фијуче ветар напоље, унутра нека тешка тишина. У собу мрак, нема струја. Ја сам имао једну батерију, ставио сам је на патос, уперена у плафон и тако ћутимо. Зенга поред мене. Одједанпут каже он: „Људи, ја не знам да л` се мени породила жена!“ Оставио жену код куће, мало дете имали, а она била трудна, баш требало да се породи, а била нешто болињава. И кад рече то, видим - пођоше му сузе низ лице. Устаде он. Ја га гледам, кажем му: „`Де ћеш, бре?“ Он гледа некако преко нас. Каже: „ Идем“. „`Де ћеш, Зенго, нису нам јавили знаци за ноћас, ће да налетиш на неку патролу, наши ће те изгоре!“ Јок он: узме пушку, па стави РАП, и то не само онако, него по пропису. И изађе, бре!

Ми сви још теже ћутимо, слушамо само да л` ће негде да се чује „прррр“, да л` ће Зенга да нагази на неку стражу. Не знам кол`ко прође, чујемо – шапуће неко испред. Оно, наш стражар га вид`о у мрак, наслонио пушку на тај бунар и пратио га с нишан. После га препознао, вид`о да је то Зенга, па га пита зашто излазио. Зенга како је уш`о у собу, баци бомбу из руке и ми помислисмо – готово. Она полете право према мене. Окрену ми се желудац: као вид`о сам осигурач да се пресијава док је она летела, али знај га ти у онај мрак, откуд знам да л` ју није чачкао и како то сад стоји. Ухватим је ја, а био сам и млађи – могло се. А он, сирома`, стоји на врата и баци пушку. Сви још леже, због оне бомбе. Ја скочим, у`ватим ону пушку за дрвену облогу, скинем оквир, избацим метак, вратим га у оквир и окинем.

Зенга затвори врата, прегази собу, седе до мене и поче да плаче. И плаче, бре, и плаче! А у ону собу звони телефон. Сви се скаменили, гледају Зенгу... Стра`, синко... Ја устанем, а ребра ме пробадају, чини ми се – вриштим у себи. Јавим се. Неки официрчић каже: „Очекујте усташки напад ноћас“. Ја га питам је л` зна колико људи иде на нас, он каже две чете или и мало више. Питам га ја из ког правца је напад, јер ми смо уз пругу, а преко пругу неки кукуруз; овамо, прекопута, опет нека шума... Отворени смо са сваке стране. Питам га из ког правца напад, а он каже: „Из свих праваца“. Каже да задржимо напад колико је могуће, а онда да се под ватром повлачимо ка селу. Еј, синко! Нас седморица против две чете! И како да се повлачимо, кад нас окруже?

Вратим се ја код ови` моји`, кажем шта и како. Коле у две – три речи нас подели ко ће шта. Зенга само овако седи, држи главу у шаке и ћути. Поделисмо се ми на прозори, онај наш стражар уђе и он унутра.  Још пре смо ми ископали пешестину земунице око те куће, па Коле каже кад ови крену на нас, ми да се пребацујемо из куће у најближу земуницу, а на улаз у сваку смо ставили по сандук бомбе. Па кад истрошимо бомбе из једне земунице, ми се пребацимо у другу и тако све даље од куће, те ако се извучемо. А кад останемо и без бомбе и без земунице... шта нам Бог дâ.

А нико не размишља да усташе имају и ручни бацачи, и тромблони и кој` зна шта још све немају, да мож` да подигну земуницу са све нас кад `оће.

            Чекамо, чекамо, чекамо... И чујемо пуцњаву, али изнад нас, још од села. Погрешили усташе, па отишли једно седамсто метра на север и ударили на Крагујевчани, цео тенковски батаљон био ту, још се нису стигли повучу, а ни ми нисмо знали. И кажу после да су усташе ту гадно прошле: падали, кажу, под тенкови.

Сутра ја код Пашковића капетана, довезем га, а он ми у камион прича да треба да дође попуна и прво ја и Зенга идемо назад. Ја се мислим, реко`, да л` да му кажем шта било с овога несрећника... Надам се – може да се нађе неки телефон, да се види како му је жена, да не полуди човек начисто. Али, оћута`: и овако, видиш, сад ће он кући, как`и телефони! Он се једва, јадник, спаков`о. Дође аутобус... Изађоше неки, они необријани, с неке кокарде, да те Бог сачува как`и су. Што се каже – ни војска, ни не дај Боже!

Уђе Знега, а све ми се чини да нешто шапуће. Уђо` и ја.

            И дугачко га нисам вид`о, сигурно десетину године. И кад сам га срео следећи пут нисам мог`о да верујем.: пропао, пропао... Изгледа старији од мене. Чини ми се беше неки сив, кишан дан. Биће да је то било после бомбардовања, овога последњег. Јесте, скупио се свет, гледа кроз варош пролазе Руси, иду доле, на Косово. Мисли раја Руси ће да нас спасу. Раздувао се ветар, а низ центар само миле црни транспортери, горкћу и брекћу. Деца се смеју, старци тапшу... Сви као да су пили ону куповну шећерушу, па им још није почела главобоља.

Ја пролазим ту, правим се шунтав, покушавам да се не прекрстим, да ме не види раја, иначе – испадо` ја издајник. Преко реке погледам, тамо код хале, испред шута од касарне, на верометини видим њега, Зенгу. Коса му пожутела, опала... Нешто се, као, смејуљи, а у главу нема ни два цела зуба. Рамена му се сквондзала, све се некако укн`о. Сусретнемо се. „`Де си, бре Зенго?“, кажем ја. Питам га како му је жена, шта би после, кад нас вратили кући из оне вукодерине. Он – ништа. Као да је, сачувај Боже, подилејисао начисто. Као да ме није ни чуо, пита он мене све то исто: како сам, шта било после... Ја га гледам – не изгледа ми да је постао шалџија. Прође ме нека језа преко кичме А шта да му кажем кад га видим онак`ог? Шта, кад ми једино пролази кроз главу – где ли му оде онолика снага, `де ли му оде младост? Па, отац могу да му будем, а он на`ерен као рушевина.

Поздрависмо се надве – натри, окренусмо се да се не гледамо и... сваки на своју страну оде. Ето... А какав је то момак био. Па још спортиста. Да оплачеш кад видиш ово што је сад и кад се сетиш како је било пред ту ноћ. И кад погледаш, џабе што нас они промашише, па отидоше на Крагујевчани. Зенгина деца не знају како је то било, ни ту ноћ, ни пре. Само знају да им је тата много настрадао, и да нема кој` то може да им надокнади. Не знају ништа друго... А да је срећа... Ко зна, можда ни то нису требали да знају...

Прљава работа је рат, синко... Прљава на сваку страну....

            Он отпљуну и поглед му остаде негде тамо, на страну...