У припремним недељама пред Велики
пост, управо у седмицама које се налазе пре поста и уводе нас у њега, слушамо
јеванђелске поуке које се тичу греха и покајања. То је потребно, јер Велики
пост уопште има покајни карактер. А први корак у покајању јесте спознаја наше
сопствене грешности.
У причи о царинику и фарисеју видимо
управо то, да нема покајања без спознаје колико смо грешни. Неки мудри човек
давно је рекао да ако би неко почео да саставља списак сопствених грехова, не би
му остало времена ништа друго да чини до краја живота, а понајмање да размишља
о грешности другог човека. То је оно прво што одваја цариника од фарисеја: цариник
је своје превелике грешности свестан; свестан је да се са дубином и трагедијом
његовог греха ништа на земљи не може поредити, и осећа да га из тог безнађа и
са тако дубоког дна може спасити једино сама милост Божија. У том сазнању, у
тој нади крије се и наше признање пред Богом – да смо слаби и да смо с те
слабости пали у грех; крије се такође и наша решеност да се не надамо у себе,
своје моћи, своје знање, већ само у јединога Бога, Који зна унутрашњост сваког
људског срца, зна наше страхове, наше муке, оно чему се надамо и оно што нас у
животу весели.
Све то, и још неисказиво много више
– као што је сваки живот у својој стварности неисказиво чудо Божије – стало је
у кратку молитву цариникову, који – каже – није смео ни да подигне поглед према
небу, већ скрушено говори: „Боже, смилуј се мени грешноме...“
А насупрот цариникове искрености
стоји гордост фарисејева. Није фарисеј у својој молитви, која је уствари
хвалисање, изрекао неистину: тај је цариник стварно био грешник, шта више и он
сâм то признаје пред Богом. Даље, фарисеј се
слова закона јаче држи, него цариник. Али, ту постоје три проблема. На првом
месту – фарисеј нема душу, он се држи слова закона, али дух закона му измиче и
он свему прилази немилосрдно, без саосећања. Даље, он о својој грешности уопште
не размишља, иако му је – као познаваоцу старозаветног закона Божијег – сасвим
сигурно познато да нема човека који не греши. И на крају – то што се фарисеј
дрзнуо да осуди цариника, а нити је знао нити га је занимало шта се крије у души
тога човека, није страшно само због тога што се фарисеј задржава лицемерно само
на спољашњости, већ је страшније што таквом осудом он заправо приговара Богу.
Као да каже: О, Боже, зашто си створио овога,
који не заслужује да живи? Ја никад не бих дао да постоје такви грешници који
прљају земљу... Он, дакле, сматра себе већим и паметнијим од Бога. А
уствари је само саможив и незахвалан пред бездним обиљем Божије милости.
Поука ове приче, дакле, јесте у томе
да ако желимо да се кајемо – а то нам је неопходно – морамо да се сетимо оног
ужасног осећаја после учињеног греха, када нам изгелда да смо учинили космичку,
непоправљиву грешку. И гледано са позиција људске логике, заиста и чинимо
управо такве грешке. Не треба да гушимо тај осећај у себи, већ он треба да нас
окрене да завапимо Богу. А сваки пут када некога осудимо, ми вређамо
величанство Божије, крајње безумно и крајње безочно.
Пођимо, дакле, путем покајања попут
цариника, јер смо већ прошли цариников пут падања у грех. Ако, пак, будемо као
фарисеј, показаће се да је уздање у сопствену праведност капија пропасти у
греху самољубља а од тога некад нас сачува Бог многомилостиви, Коме нека је
слава...
Нема коментара:
Постави коментар