Цариник Закхеј

            У време римске империје окупаторска римска војска је на појединим кључним положајима држала припаднике поробљеног народа. И цариници - сакупљачи пореза за рачун римског цара - били су не Римљани, већ припадници јеврејског народа. И они су од куће до куће ишли уз пратњу војника, узимали порез онолико колико је требало предати Римљанима, али неретко и више од тога. Можда су због тога били и омраженији, него због чињенице да сарађују са окупатором.

            А ево, данас смо чули причу управо о једном царинику, које колико је био духовно низак, толико је и телесно био низак. Али, прича о Закхеју - како се цариник звао - доводи нас до разумевања односа грешности и покајања.

            Сигурно је знао Закхеј шта његови сународници о њему мисле; али иако је имао положај и богатство, Закхеј се њима није светио, већ се бојао Бога. И како је реч Исусова, о којој је чуо, све више разгоревала љубав и чежњу за Богом у њему, толико је бивао све свеснији свог ниског духовног стања. И најзад, дошао је дан када се царинику Закхеју пружила прилика да и види Онога чија је реч богатог цариника потакла да се стара о својој души. Свестан свог малог духовног стања, Закхеј решава да превазиђе свој ниски раст, због кога не може да види Спаситеља Који долази, јер се око друма слегао велики број људи.

            Закхеј се тада пење на дрво. Управо тај чин показује да је овај цариник свестан својих недостатака, да му је потребно да види Христа Који долази, али ии то да он жели да се напајајући се од живе речи Божије почисти своју душу. Тај његов напор и то његово сагледавање себе нису остали беуз награде, као што Бог никада не презире оно најискреније што у свом срцу чувамо.

Закхеј  на дрвету је човек грешник, човек ниског раста, човек који жели да се покаје и Христос га тако и познаје, позвавши га по имену. Не назива га, дакле, ни цариником, ни грешником - односно Христос не идентификује Закхеја са греховима које је починио, нити са срамним положајем који заузима - него га зове по имену и каже му да ће бити у његовом дому. Христос то саопштава човеку без маске, без положаја - само обичном човеку који жуди за Богом.

            И Закхеј одговара са захвалношћу на Божију милост, са захвалношћу која окрепљује оне који се кају, те говори Господу и ученицима да ће половину свога богатства разделити сиромасима, и ако је коме нанеоп неправду приликом прикупљања пореза, вратиће четвороструко. Олакшање које човек добије у покајању не може се мерити ни са чим материјалним, и човек се лако одриче свега пропадљивог, свега што може сâм да стекне, у поређењу са вредношћу онога што му Бог даје у тајнама Цркве.

            Потребна је велика храброст да човек призна себи своје недостатке, да сагледа себе у свој својој беди. Човек воли да мисли лепо о себи, да се самооправдава, а људима попут Закхеја, које је Бог обременио неким важним местом, то бива још теже. Али, за ту храброст добија укрепљење  од Бога - како нам сведочи догађај са Закхејем, човеком који се пред Богом појавио без маске, огољен у својој грешности и и свом кајању, онакав какав заиста јесте. Бог нас воли овакве какви заиста јесмо, и треба само да се у Њега надамо, јер је Он Тај Који милостиво дарује опроштај грехова.