Још једна песма је умрла незаписана
можда за неког, можда ни за ког,
што говори о крајњем буђењу и сну бездана,
о несрећи магновења пустог окола мог.
Зар не газиш, види, ти већ једном ногом
на ту фину, плаву будућности брану?
Зар не видиш: већ си тамо, а још увек овде.
Зар не знаш? Одавде сви нестану.
А ја већ сам тамо, и овде - без дилема.
Иако се овде још по мало видим
ја тамо већ живим, а овде ме нема.
Дођи и одведи ме - ил дођи и помири!
Учини да желим да задржим слику
која титра, мути се и сиви.
Нема коментара:
Постави коментар