Несаница

            Зашто покушавам да начнем ову причу? Застрашујућа је белина папира преда мном, а срце се стегло, и шта из њега да изађе? Шта да кажем о њему уопште? Да, боли ме душа због њега. Он неће да сарађује...

            Ево, опет говорим о себи, уместо да рекнем неку о њему. А ваљда и мора тако, јер и он кад мене гледа – гледа мене, али својим очима. Тако сам ја – ја, а он – он. Ја сам због њега ја, он ме чини мноме, а ја, опет, њега чиним да он буде он. Зашто, за име света, покушавам да започнем једну страшну причу? Зашто му све то не бих рекао? Али, зар нисам? Можда ме није чуо. Можда ми није поверовао, можда ме није озбиљно схватио, а можда сам ја – не по први пут у своме животу – био неуверљив. И зато, изгледа, хоћу да папиру и читаоцу предам ову причу. Без обзира што је не говорим њему лично – а много сам му је пута говорио – ја ипак њоме њега чиним њиме. Да, за мене он је посебан, јединствен и једини.

            Ја ћу признати већ на самом почетку да сам се често понашао као баобаб кога нису стигли да почупају и немилосрдно, бескрупулозно и себично креће у освајања и нове покоре.

            Готово је. Већ миришем на злочинца. Као, ја бих све променио, све бих исправио, само како ћу? Као, сувише је времена прошло, и једно велико парче живота проживљено је овако... Како сад, после свих тих и толиких глупости, да се правим да сам нови човек? Негде сам прочитао овакву реченицу: „Сувише дуго је овако, да би било другачије“.

            Дуго сам се и пред собом оправдавао: заиста то није моја кривица! Па зар сам ја бирао прилике које су ме сачекале на земљи када су моја плућа по први пут удахнула слатки ваздух и када је моје грло по први пут закмечало? И стварно – нисам; ergo, не могу бити крив што је све још пре мене постављено наглавце и наопачке. Нико ме није питао да ли ја хоћу да угледам сунце. А и пре тога, све су други већ закували. И моја ће младост исто тако проћи: изменићу се до непрепознатљивости, да они који тада буду млади неће моћи да верују како сам и ја некада био еластичан, агилан и колагено насмејан без сувишка коже. Ја то, дабоме, знам. И шта сад да се ја ту кидам око нечега што ме је, дакле, дочекало и не могу да га променим?

            Ето, тако сам се оправдавао. То самосажаљевање језиво је исто колико је језив и проблем због ког је оно настало на ободима душе. А најјезивије је то што се и данас још понекад служим истим тим оправдавањем. А шта је истина?

            Истина је да истина никада није једноставна, а опет јесте једноставна. Она сасвим антиномично има два лица, која се не потиру, иако се међусобно често искључју. Моја истина је да мене све то погађа. Верујем да је унутрашња површина мога желуца упропашћена и да изгледа као месечева поршина, или као дрезденско поприште. Опада ми коса. Испод перути имам болне, црвене печате који пламте. Често добијем аритмију. Од дувана сам добио хроничну опструктивну болест плућа, а од алкохола који сам попио за своје младе године, почињем полако слабије да памтим. Као да покушавам да се самоказним.

            А она права истина, она која ће једном, можда, одговорити на питање да ли је све било истина, ту истину не знам. Знам само да иако ја не знам да ли јесте или није, осећај кривице ми скраћује и отима сан понекад и ноћима заредом. У мраку тада покушавам да разазнам ствари, напрежем се и мада сам свестан да су игре светлости и сенки само привиђења (на крају, како преко дана нисам видео фонтану у соби, и одакле она, уопше, ту?), ја им се препустим. Можда је то стање... онај полусан, оно кад си пијан од умора, а здраво заспати не полази за руком. Онда се појави та шарена фонтана и из ње изађе много чудна риба. Онако, окер жута, к'о у цртаним филмовима, са неким петрол плавим... уствари, можда пре азур плавим вертикалним штрафтама на боковима, онако прилично подсећа на новчић кад се убацује у аутомат, са великим очима – стварно баш слатка риба – изађе, дакле, и каже мирно: „Пиши у име истине, у име свега што памтиш и пре рођења, пиши за сведочанство себи, да се сећаш одакле си дошао. Пиши у име свега што се збило и онога што се одиграло.“

            Ја онда приђем фонтани и са једног њеног зида узмем фино зарезану графитну оловку, али жути, крути папир (подсећа на папирус) као да је натопљен уљем и не дâ ми се да запишем неке дивне, важне речи које су ми на језику, а знам да ће оне убрзо ишчилити из сећања. Ако су уопште и постојале неке речи, ако све није био немушти производ моје уобразиље. Понекад ми се чини да те речи заправо долете до мене и ја само треба да их забележим, док их неко други говори (можда она окер жута риба?), па оне уопште и не стижу до мог мозга, до мог сећања, осим ако бих успео да их прочитам, када бих претходно успео да их запишем. Али, преко проклетих листова оловка клизи не остављајући трага, а и сами листови се понекад распадају...

            Много ме муке стане онда да се отргнем и од фонтане, и од жуте рибице и од писања и од... свега. Кад следећег тренутка отворим очи окрвављене од несанице и аветања, фонтана неће бити ту. Један... два... три! Проклета окер риба је, на сву срећу, стварно нестала. Или је одлучила да оде.

            Останем у мраку, останем без мастила, останем без папира у овој суровој, форсираној неспаваној ноћи. Храбри немају савест, смели презиру одговорности. На кладионици расту квоте да ћемо преживети. Значи, почели су да типују на то да ћемо пропасти. Срећа да су изумели мобилне телефоне – сетим се у мраку. Моћи ћу да пишем без светла, без мастила и папира. Пишем 300, 700, 1200, 3400 карактера. Пишем у екстази. И не успем да запамтим поруку, да је сачувам у меморију телефона. Ујутру, уређај је стерилно чист од моје ноћашње инсомничне одисеје.

            Можда све почиње и полази од тога што соба обично буде глува, сама и хладна. И онда, пре него заспим ја отворим непроветрене фијоке и из њих извучем збирку најразличитијих артефаката музеја моје прошлости. Преврћем све те ствари које су већ толико пута испревтане и тако остављене за друго вече. Отцепци прошлости се ређају пред мојим очима. Да ли је то зато што желим да сањам оно лепо што сам некада доживео, или стога јер се јежим од осећаја déjà vu-а? Наилазим на све и свашта: познате предмете, познате рукописе, фотографије познатих лица, времена и места. Али како миришу женска писма! Као да жене генерацијама уназад развијају и с колена на колено – с мајке на ћерку преносе ту тајанствену вештину израђивања писама мушкарцима. Ма колико да је писмо старо, ма колико да је испресовано – као цвет рунолиста у хербаријуму –  кад се отвори коверат и папир се извуче, седеф ће се дискретно пресијавати исто као и некада, и полако, неприметно, тај чудни опојни, слаткасти мирис, тако карактеристичан, почеће да голица мозак. Можеш принети хартију уз саме ноздрве, али мирис нећеш осетити ни снажније, ни јасније. А биће ту. Летеће као звездана прашина око носа и неуморно ће подсећати на први пољубац, на прве женске груди, на прву топлоту тела, на бескрајну шетњу у трену једне зимске ноћи, на некада популарну „јеж“ фризуру и на још стотину лептирова у стомаку и још хиљаду дрхтаја.

            Можда је све то борба против очајања, против безизлаза кривице. Јер, страшно је кад видиш звер како се помаља испред тебе, како лагано устаје и загосподарује простором. А ти си беспомоћан и немаш ништа у руци чиме би је обуздао, макар примирио, ако не баш отерао. Отварају се дубоке јаме деформација и стидних тајни, чуваних са руменим образима. Све су то путокази кроз страшну шуму душе. Ти путокази показују правац где се налази она страшна, нема, потмула истина, која је, и тако саката, одговор на многа питања, можда чак и она почетна и крајња.

            А он све ово не зна. Мислим да никада чак није ни наслутио. И он, додуше, има своје несанице: рачуна, пише, брише, гужва папире – све ћутке. Понекад, кад се јако замисли, кад одлута у мислима веома далеко, може се видети како му се усне ситно, ситно мичу. То он сам са собом говори. Решава нерешиво и уклапа неуклопиво. И зачудо – врло често успева у томе. Међутим, оно што је вредело у струци, у свету мера и материјалâ, сметало је у животу. Увек је нешто запињало – сећам се. Изгледа да је он себи сâм био најбољи саговорник. Рекло би се – машина. А ја осећам кривицу, што мора да значи да и он бол осећа. Можда рачуна само механички, а уствари о томе са собом разговара? Изгледа да је тај његов унутрашњи саговорник, тако нем за околни свет, био страшно гласан и глагољив изнутра: он никада није умео да слуша другог, а да не одлута погледом у неку недогледиву даљину. Дуго сам се био питао шта то има у његовим наочарима, шта се то у њима види, па сам их једном чак и метнуо на нос, да проверим. Ништа, само мутно од диоптрије у плусу.

            Никако нисам успевао да га схватим. Али сам га ипак некако осећао и тако разумевао. Нисам знао шта он унутра то говори, али сам осећао да није пријатно. Нешто није било у реду. Мислим да сам тада највише од свега желео да ме он разуме, макар да ме саслуша. А време ми је цурило као песак кроз прсте, већ сам каснио са одласком и требало је да сам већ на путу. Нисам могао. Нисам могао, јер сам морао да му се оправдам, а то није било могуће. „Глупе ли ситуације!“ – помислих једне ноћи. Ја дрхтим као тинејџер, тресем се као отровани пацов сламајући се и давећи се у његовом болу, а он опет уклапа потребе и могућности, производ и доступан материјал. Но, није време које ми је одлазило било проблем: годинама уназад ми смо се гледали са чуђењем. Он није схватао зашто ја морам тако, али је разумео да не могу другачије. А и ја сам то исто осећао кад је он у питању. Међутим, и поред свега ја сам се осећао као лупеж који долази по ноћи (зар зато ноћу аветам?) да раскопа и украде. Ипак сам ја због њега ја, а он је он због мене.

            И онда сам се само пустио. Престао сам да се батргам, престао сам да покушавам. „Решиће се само од себе“, мислио сам (показаће се да сам много пута касније у животу посегао за таквим решењем, што није особина којом се поносим). Каква кукавичка предаја! Стварно сам лопов. На крају – десило се управо оно чега сам се прибојавао. Он је био повређен. Потмуло је јечао. Чудо једно како све може да изгледа повређен човек. Човек, дабоме, бива другачије повређен него пас, или шаран, или храст. Углавном, био је ужасно повређен, као да је и он све разумео, као да је и он унапред све тачно знао, само се трудио да ту мисао угуши у себи. Ту смо изгледа исти он и ја: мислиш – ако негираш, ако не мислиш о проблему, он ће нестати, сâм ће се од себе решити, околности ће га натерати да се реше. И тако, док ти се неумитност приближава уз тутњаву, ти се попут осуђеника на смрт надаш да ћеш погубљење избећи, да ће те у последњем часу помиловати. Али, није тако.

И после тог почетног удара он је некако спласнуо. Далеко од тога да је бол уминуо; не – он је још јачи и дубљи био, само га није надимао, већ му одузимао тонус. И још више је ућутао, као да је успео да и оног унутрашњег себе натера да умукне. Ћутао је и ћутао. Ја сам испрва испрекидано, трапаво покушавао да се оправдам. Мрсио сам неспретно о овоме и ономе, тако и толико да ни мени више није било јасно шта ја хоћу да кажем и чему све то. Његово ћутање ме јепоражавало. Да само није било тако! Лакше је бити роб него слободан, лакше је мрзети него волети (што је парадокс, јер волети јесте у природи човека, а мрзети није), лакше је бити мртав него жив. Да смо се бар мрзели, све би било лакше. Али у том случају, нити бих ја био ја због њега, нити би он био због мене он. Било би нам лакше – то сигурно; али нестали бисмо, престали бисмо да постојимо. А за човека је ипак најважније да буде човек, јер на другачији начин не би могао да постоји, и то у свакодневним стварима, а тек у жудњи да се разуме шта је то што јесте и зашто је оно. Ако би престао да буде човек, преживео би катастрофу – то да, али изгубио би интегритет. Слушао сам једном да ће неку будућу катаклизму преживети само бактерије и бубашвабе. Што се мене тиче, то значи да ће свет престати да постоји: људи чине наш свет, ја не постоји без ми. А овде смо били уздрамани управо ми: и он и ја.

Отишао сам и оставио га у непомичном ћутању. Али и ја сам се променио: наш неми разговор се продужавао без престанка, јер сам и ја добио једног унутрашњег саговорника. Тај је покварењак увек држао његову страну и без престанка ме осуђивао не уважавајући ни један једини мој аргумент. Нисам се љутио – можда је и био у праву. Уствари, радовало ме је што после тог слома, тог земљотреса ми нисмо остали изломљени; били смо – напротив – залепљени на један чудан начин. Несанице су постале стална стварност и скоро увек ми се догађало да последњи тренутак инсомничног магновења, тамо пред зору кад бих обично заспао исцрпљен, ја размишљам о њему. Почело је и то да ми он буде прва мисао кад отворим капке изнад отежалих подочњака, премда сам у потпуности и неподељено уроњен у свој живот, који је тада био посебно неумољив и немилосрдан. А он не знам како је спавао. Не знам ни да ли је спавао.

Време је пролазило и ми смо се некако залечили. Остао је тај јаз који нисмо успели да савладамо, о неким стварима (управо – о једној јединој) више нисмо говорили, али смо постојали. Нашли смо начин (или се начин сâм нашао), и постојали смо можда и садржајније него икада пре. Рекао сам раније да је лакше умрети, а да је теже живети; да је лакше мрзети него волети. Још увек мислим да је тако. Али, када се све сведе, није ствар само у томе да нешто буде лако. Не треба мешати утеху и удобност и сматрати једно за друго. Јесте лакше умрети, али је радосније живети. Залечили смо се и често смо скупа ћутали. Или смо почињали неодређене реченице, које се чак нису завршавале ни са три тачке: једноставно би се изгубиле у неговорењу, утихле би у ћутању. Једном сам га поздравио и кренуо окружен својим животом. Ништа више није било као пре, нити ће кад то моћи поново да буде. Али може се рећи да смо сада постојали на један нов, неустајали, свеж начин. Ваљда је све у сагледавању ствари, а свако има свој став и своју перспективу. Он и ја исто тако. А ја сам и даље ја јер постоји он. А он јесте он због мене. То је једино битно. На несаницу човек навикне, мени чак и згодно дође: у њој утапам осећај кривице. Једино тај осећај још никако да прође.

(V 2007.)