После изгнања наших прародитеља
Адама и Еве из раја, човечанство се нашло у промењеној природи. Обично људи
мисле да је рај био неки простор где је Адам пре ко зна колико хиљада година
имао плазма телевизор и ко зна какве све не погодности које живот данас може
човеку да понуди. После греха – мисле многи – Бог је Адама избацио из тог
посебног простора, другачијег од остале природе. Али, биће да ипак није тако.
Док Адам није сагрешио, био је слободан.
Никакву сенку није имао на себи и све му је било лепо и приступачно. Није било
сумње или страха у њему. После греха, Адам се скрива од Бога! Покушава да се
повуче, да се склони, да није ту где јесте. То му се догађало и после; тај исти
немир обојио је целокупну творевину и Адам више нигде није могао да нађе онај
мир какав је имао пред лицем Божијим. А природа зависи од човека, она је
управљена на човека. Бог каже прародитељима: Рађајте се и множите и напуните земљу и будите господари... Бог
ствара свет, али жели да човек са-ствара, зато и зове Адама да даје имена
животињама, а не говори му просто која ће како да се зове. Зато је првородни
грех погодио и природу. Она је остала збуњена, остављена сама себи, без
господара и – да тако кажемо – уплашена.
Тако се човечанство нашло у
природи која је негостољубива, опасна по живот, непријатна. Мало по мало,
притиснути тешким невољама, трудећи се само да преживе и ништа друго, људи су
заборавили Бога. (Зар то не би могло да се каже и за данашње време?) Не сви,
јасно. Остало је једно мало племе које се сећало Господа, призивало Га и
славило Га. Од таквих је био Мелхиседек.
А Бог није желео да напусти свој народ. Јер
онда су сви народи били Његови. Као и данас, уосталом. И зато је позвао
Авраама, обратио му се. Из Библије видимо да се Мелхиседек обраћао Богу, али
видимо и то да се Бог обратио Аврааму. И кроз целокупну старозаветну историју
је тако: Бог се обраћао увек преко једне одређене, посебне личности. Били су то
најпре праоци: Авраам, Исак и Јаков. Јаков чак добија од Господа име Израел – што значи човек који гледа Бога. Потом је Бог своју вољу своме народу
обзнањивао преко пророкâ и судијâ – најпре Мојсија, па онда свих
осталих.
Поред овога, знамо да Бог понекада своју вољу
објављује и преко анђела. Посебну улогу у старозаветном откривењу игра Анђео Господњи, о коме смо нешто већ
рекли. Осим у ретким извештајима који су изузетак, анђео је антропоморфан (=
има изглед човека). Смисао овога Божијег обраћања преко једне личности је
наглашавање монотеизма. Стари Израил био је, наиме, окружен великим
цивилизацијама, које су све биле многобожачке. Израил је и економски и културно
умногоме зависио од великих цивилизација, какви су били Египат, Вавилон,
Персија... Јевреји су били мали народ и обични људи су често пристајали за
страним божанствима. То је разлог да Стари Завет стално и стално и опет
потенцира монотеизам.
Можемо то овако да илуструјемо. Срби су мали
народ. И културно и економски зависимо од великих сила. Бар 80% од свега што
свакодневно користимо (одећа, техника... чак и храна) потиче из Америке, ако не
по производњи, онда је тамо дизајнирано или пронађено (фармерице, патике,
бејзбол качкети, рачунари, мобилни телефони... чак и сленг). Америка је Вавилон
данашњице. Стари Јевреји били су у још тежем положају, јер су били и физички и
културно још ближи народима који су им у верском погледу били најдаљи могући.
Међутим,
када се испунила пуноћа времена рађа
се Христос. Преднајављени Месија јесте Онај Који ће изабрани народ Божији
повести у велику будућност. Раније смо већ говорили о томе како се Он рађа без
греха. Међутим, ипак треба да се вратимо мало на то и покушамо да објаснимо шта
то тачно значи – без греха.
Да ли се деца рађају у греху? Ако се подсетимо
50. псалма, који има веома значајно место у богослужењу, видећемо речи: У безакоњима сам зачет и у гресима роди ме
мати моја. Под утицајем пијетизма многи су почели ове речи да тумаче
моралистички, као да се односе на полни чин, у којем је човек зачет, па чак и
на сами порођај. Ипак, у питању је нешто сасвим друго. У питању је људска
природа као таква, та сенка која се још од Адама наткриљује над потомством
прародитеља. Можда је и сва суштина првородног греха управо у томе, што је Адам
желео свет без Бога, желео је да живи не само противно Божијој заповести, него
као да Бога нема. Ако раскида пупчану врпцу између свог живота и Бога, Адам
мора да нађе други извор енергије, да би могао да настави да постоји. Излаз је
пронађен у – храни. Једењем (од)
створене природе Адам се напаја храном. Последица је у томе што се донекле (или
чак веома значајно) мења људска природа.
Једна је људска природа онаква, каквим је Бог
човека створио. Он није бесмртан сâм по себи, али јесте по Божијој
благодати. Пошто је у сталној и најприснијој вези са живим Богом, смрт је нешто
непознато за човека. Сада, када је Бог удаљен из човековог живота, природа
човека је пала, грехопадна. Она је смртна, трулежна, пропадљива, слаба, подложна страстима
и новом паду у грех.
Из перспективе те природе делују наизглед
логичне речи Томаса Хобса: Homo
homini lupus est. Из
перспективе те природе може се рећи да је хришћанство неприродно, да је пост
неприродан, да је све што има везе са вером у Христа надприродно, јер нас управо призива на подвиг (двиг = уздизање) изнад наше грехопадне природе. Јер ова друга, пала
природа карактеристична је по себичности, саможивости, слабостима, а Црква нас
кроз своје Тајне води ка првој природи, оној која је уствари права људска
природа, у којој је човек био пре грехопада.
Управо
зато Христос око себе окупља заједницу.
Ако се у Старом Завету Бог обраћао народу преко посебно издвојених појединаца,
Он се сâм у Новом Завету обраћа заједници апостола и народа. Управо та
новозаветна слика сачувана је у Цркви до данас: као некада око Христа апостоли
данас око епископа седе окупљени презвитери, а око свих њих окупљен је народ
Божији. Та структура је важна не само у погледу хијерархије, већ суштински, јер
она изражава природу Цркве као Божије заједнице.
Данас постоје организације које су
клерикалистичке – у којима народ Божији скоро да нема никакву функцију, где је
његова улога пука формалност. С друге стране, као реакција на такву
организацију, јављају се егалитаристичке групе, где нема клира, него су сви у
заједници једнаки. Уствари, и једни и други „промашују тему“ и потпуно
занемарују оно што је у структури Цркве суштинско: у средишту свега је Христос,
око Њега апостоли, а око ових народ, којем они проповедају. Икона Христова је
епископ, око кога су презвитери, а око њих народ, којем они проповедају и у име
епископа предстоје конкретним локалним литургијским заједницама.
А ту заједницу гради Дух Свети. Исус обећава
својим ученицима Духа Утешитеља, и Он
долази доносећи им дарове језика. Од обичних рибара, људи једноставних и
необразованих, Дух Свети чини непоновљиве проповеднике. Дух Свети је Тај Који
раздељује дарове Христове свима нама – свакоме по мери. Али сви ми заједно – и
само сви ми заједно – чинимо оно делотворно јединство, које има привилегију да
загази у вечност Царства Божијега када је окупљено на Евхаристији.
Дух Свети гради Цркву од нас. Али не од нас
појединачно, него од нас заједно. Дух Свети Цркву гради не од наших
способности, знања и вештине, јер да је тако – због наше лењости, себичности и
грешности Цркве одавно не би било. Али, Он је гради од нас – из овога света –
па Црква ипак није од овога света. Ми смо материјал, а Дух Свети јесте везивно
средство, које Цркву гради, и чини је Невестом Христовом.
Дух Свети је Животодавац, Он је надахњивао
пророке и писце библијских текстова. Али, Он их није – да се тако изразимо –
опседао. Сваки акт историје спасења јесте богочовечанско дело, јер сваки
указује на Христа – Богочовека. Библијски писци нису били само руке које су
држале писаљке, нити су пророци били само уста која су говорила, већ су надахнути
Духом Светим оно ванремено што им је откривано изражавали језком свога народа,
свога времена, своје културе.
Тако и данас Дух гради Цркву кроз њене Тајне.
У Духу Светоме се крштавамо, миропомазујемо; у Духу Светоме се кајемо и
исповедамо; Дух Свети окупља сабрање и дели благодат свештенства кроз полагање
руку епископа; литург призива Духа Светога на
предложене дарове, да учини хлеб часним Телом Христа, а вино у чаши часном
Крвљу Христа.
Ми – сами за себе – тонемо у палој природи.
Дух Свети узвисује нас као Цркву, као догађај сабрања у Духу Светоме, да се
приближимо Христу; Дух Свети низводи Божанску реалност и вечно Царство Божије у
нашу историју, те Црква постаје икона велике Будућности.
Нема коментара:
Постави коментар