Несаница

            Зашто покушавам да начнем ову причу? Застрашујућа је белина папира преда мном, а срце се стегло, и шта из њега да изађе? Шта да кажем о њему уопште? Да, боли ме душа због њега. Он неће да сарађује...

            Ево, опет говорим о себи, уместо да рекнем неку о њему. А ваљда и мора тако, јер и он кад мене гледа – гледа мене, али својим очима. Тако сам ја – ја, а он – он. Ја сам због њега ја, он ме чини мноме, а ја, опет, њега чиним да он буде он. Зашто, за име света, покушавам да започнем једну страшну причу? Зашто му све то не бих рекао? Али, зар нисам? Можда ме није чуо. Можда ми није поверовао, можда ме није озбиљно схватио, а можда сам ја – не по први пут у своме животу – био неуверљив. И зато, изгледа, хоћу да папиру и читаоцу предам ову причу. Без обзира што је не говорим њему лично – а много сам му је пута говорио – ја ипак њоме њега чиним њиме. Да, за мене он је посебан, јединствен и једини.

            Ја ћу признати већ на самом почетку да сам се често понашао као баобаб кога нису стигли да почупају и немилосрдно, бескрупулозно и себично креће у освајања и нове покоре.

            Готово је. Већ миришем на злочинца. Као, ја бих све променио, све бих исправио, само како ћу? Као, сувише је времена прошло, и једно велико парче живота проживљено је овако... Како сад, после свих тих и толиких глупости, да се правим да сам нови човек? Негде сам прочитао овакву реченицу: „Сувише дуго је овако, да би било другачије“.

            Дуго сам се и пред собом оправдавао: заиста то није моја кривица! Па зар сам ја бирао прилике које су ме сачекале на земљи када су моја плућа по први пут удахнула слатки ваздух и када је моје грло по први пут закмечало? И стварно – нисам; ergo, не могу бити крив што је све још пре мене постављено наглавце и наопачке. Нико ме није питао да ли ја хоћу да угледам сунце. А и пре тога, све су други већ закували. И моја ће младост исто тако проћи: изменићу се до непрепознатљивости, да они који тада буду млади неће моћи да верују како сам и ја некада био еластичан, агилан и колагено насмејан без сувишка коже. Ја то, дабоме, знам. И шта сад да се ја ту кидам око нечега што ме је, дакле, дочекало и не могу да га променим?

            Ето, тако сам се оправдавао. То самосажаљевање језиво је исто колико је језив и проблем због ког је оно настало на ободима душе. А најјезивије је то што се и данас још понекад служим истим тим оправдавањем. А шта је истина?

            Истина је да истина никада није једноставна, а опет јесте једноставна. Она сасвим антиномично има два лица, која се не потиру, иако се међусобно често искључју. Моја истина је да мене све то погађа. Верујем да је унутрашња површина мога желуца упропашћена и да изгледа као месечева поршина, или као дрезденско поприште. Опада ми коса. Испод перути имам болне, црвене печате који пламте. Често добијем аритмију. Од дувана сам добио хроничну опструктивну болест плућа, а од алкохола који сам попио за своје младе године, почињем полако слабије да памтим. Као да покушавам да се самоказним.

            А она права истина, она која ће једном, можда, одговорити на питање да ли је све било истина, ту истину не знам. Знам само да иако ја не знам да ли јесте или није, осећај кривице ми скраћује и отима сан понекад и ноћима заредом. У мраку тада покушавам да разазнам ствари, напрежем се и мада сам свестан да су игре светлости и сенки само привиђења (на крају, како преко дана нисам видео фонтану у соби, и одакле она, уопше, ту?), ја им се препустим. Можда је то стање... онај полусан, оно кад си пијан од умора, а здраво заспати не полази за руком. Онда се појави та шарена фонтана и из ње изађе много чудна риба. Онако, окер жута, к'о у цртаним филмовима, са неким петрол плавим... уствари, можда пре азур плавим вертикалним штрафтама на боковима, онако прилично подсећа на новчић кад се убацује у аутомат, са великим очима – стварно баш слатка риба – изађе, дакле, и каже мирно: „Пиши у име истине, у име свега што памтиш и пре рођења, пиши за сведочанство себи, да се сећаш одакле си дошао. Пиши у име свега што се збило и онога што се одиграло.“

            Ја онда приђем фонтани и са једног њеног зида узмем фино зарезану графитну оловку, али жути, крути папир (подсећа на папирус) као да је натопљен уљем и не дâ ми се да запишем неке дивне, важне речи које су ми на језику, а знам да ће оне убрзо ишчилити из сећања. Ако су уопште и постојале неке речи, ако све није био немушти производ моје уобразиље. Понекад ми се чини да те речи заправо долете до мене и ја само треба да их забележим, док их неко други говори (можда она окер жута риба?), па оне уопште и не стижу до мог мозга, до мог сећања, осим ако бих успео да их прочитам, када бих претходно успео да их запишем. Али, преко проклетих листова оловка клизи не остављајући трага, а и сами листови се понекад распадају...

            Много ме муке стане онда да се отргнем и од фонтане, и од жуте рибице и од писања и од... свега. Кад следећег тренутка отворим очи окрвављене од несанице и аветања, фонтана неће бити ту. Један... два... три! Проклета окер риба је, на сву срећу, стварно нестала. Или је одлучила да оде.

            Останем у мраку, останем без мастила, останем без папира у овој суровој, форсираној неспаваној ноћи. Храбри немају савест, смели презиру одговорности. На кладионици расту квоте да ћемо преживети. Значи, почели су да типују на то да ћемо пропасти. Срећа да су изумели мобилне телефоне – сетим се у мраку. Моћи ћу да пишем без светла, без мастила и папира. Пишем 300, 700, 1200, 3400 карактера. Пишем у екстази. И не успем да запамтим поруку, да је сачувам у меморију телефона. Ујутру, уређај је стерилно чист од моје ноћашње инсомничне одисеје.

            Можда све почиње и полази од тога што соба обично буде глува, сама и хладна. И онда, пре него заспим ја отворим непроветрене фијоке и из њих извучем збирку најразличитијих артефаката музеја моје прошлости. Преврћем све те ствари које су већ толико пута испревтане и тако остављене за друго вече. Отцепци прошлости се ређају пред мојим очима. Да ли је то зато што желим да сањам оно лепо што сам некада доживео, или стога јер се јежим од осећаја déjà vu-а? Наилазим на све и свашта: познате предмете, познате рукописе, фотографије познатих лица, времена и места. Али како миришу женска писма! Као да жене генерацијама уназад развијају и с колена на колено – с мајке на ћерку преносе ту тајанствену вештину израђивања писама мушкарцима. Ма колико да је писмо старо, ма колико да је испресовано – као цвет рунолиста у хербаријуму –  кад се отвори коверат и папир се извуче, седеф ће се дискретно пресијавати исто као и некада, и полако, неприметно, тај чудни опојни, слаткасти мирис, тако карактеристичан, почеће да голица мозак. Можеш принети хартију уз саме ноздрве, али мирис нећеш осетити ни снажније, ни јасније. А биће ту. Летеће као звездана прашина око носа и неуморно ће подсећати на први пољубац, на прве женске груди, на прву топлоту тела, на бескрајну шетњу у трену једне зимске ноћи, на некада популарну „јеж“ фризуру и на још стотину лептирова у стомаку и још хиљаду дрхтаја.

            Можда је све то борба против очајања, против безизлаза кривице. Јер, страшно је кад видиш звер како се помаља испред тебе, како лагано устаје и загосподарује простором. А ти си беспомоћан и немаш ништа у руци чиме би је обуздао, макар примирио, ако не баш отерао. Отварају се дубоке јаме деформација и стидних тајни, чуваних са руменим образима. Све су то путокази кроз страшну шуму душе. Ти путокази показују правац где се налази она страшна, нема, потмула истина, која је, и тако саката, одговор на многа питања, можда чак и она почетна и крајња.

            А он све ово не зна. Мислим да никада чак није ни наслутио. И он, додуше, има своје несанице: рачуна, пише, брише, гужва папире – све ћутке. Понекад, кад се јако замисли, кад одлута у мислима веома далеко, може се видети како му се усне ситно, ситно мичу. То он сам са собом говори. Решава нерешиво и уклапа неуклопиво. И зачудо – врло често успева у томе. Међутим, оно што је вредело у струци, у свету мера и материјалâ, сметало је у животу. Увек је нешто запињало – сећам се. Изгледа да је он себи сâм био најбољи саговорник. Рекло би се – машина. А ја осећам кривицу, што мора да значи да и он бол осећа. Можда рачуна само механички, а уствари о томе са собом разговара? Изгледа да је тај његов унутрашњи саговорник, тако нем за околни свет, био страшно гласан и глагољив изнутра: он никада није умео да слуша другог, а да не одлута погледом у неку недогледиву даљину. Дуго сам се био питао шта то има у његовим наочарима, шта се то у њима види, па сам их једном чак и метнуо на нос, да проверим. Ништа, само мутно од диоптрије у плусу.

            Никако нисам успевао да га схватим. Али сам га ипак некако осећао и тако разумевао. Нисам знао шта он унутра то говори, али сам осећао да није пријатно. Нешто није било у реду. Мислим да сам тада највише од свега желео да ме он разуме, макар да ме саслуша. А време ми је цурило као песак кроз прсте, већ сам каснио са одласком и требало је да сам већ на путу. Нисам могао. Нисам могао, јер сам морао да му се оправдам, а то није било могуће. „Глупе ли ситуације!“ – помислих једне ноћи. Ја дрхтим као тинејџер, тресем се као отровани пацов сламајући се и давећи се у његовом болу, а он опет уклапа потребе и могућности, производ и доступан материјал. Но, није време које ми је одлазило било проблем: годинама уназад ми смо се гледали са чуђењем. Он није схватао зашто ја морам тако, али је разумео да не могу другачије. А и ја сам то исто осећао кад је он у питању. Међутим, и поред свега ја сам се осећао као лупеж који долази по ноћи (зар зато ноћу аветам?) да раскопа и украде. Ипак сам ја због њега ја, а он је он због мене.

            И онда сам се само пустио. Престао сам да се батргам, престао сам да покушавам. „Решиће се само од себе“, мислио сам (показаће се да сам много пута касније у животу посегао за таквим решењем, што није особина којом се поносим). Каква кукавичка предаја! Стварно сам лопов. На крају – десило се управо оно чега сам се прибојавао. Он је био повређен. Потмуло је јечао. Чудо једно како све може да изгледа повређен човек. Човек, дабоме, бива другачије повређен него пас, или шаран, или храст. Углавном, био је ужасно повређен, као да је и он све разумео, као да је и он унапред све тачно знао, само се трудио да ту мисао угуши у себи. Ту смо изгледа исти он и ја: мислиш – ако негираш, ако не мислиш о проблему, он ће нестати, сâм ће се од себе решити, околности ће га натерати да се реше. И тако, док ти се неумитност приближава уз тутњаву, ти се попут осуђеника на смрт надаш да ћеш погубљење избећи, да ће те у последњем часу помиловати. Али, није тако.

И после тог почетног удара он је некако спласнуо. Далеко од тога да је бол уминуо; не – он је још јачи и дубљи био, само га није надимао, већ му одузимао тонус. И још више је ућутао, као да је успео да и оног унутрашњег себе натера да умукне. Ћутао је и ћутао. Ја сам испрва испрекидано, трапаво покушавао да се оправдам. Мрсио сам неспретно о овоме и ономе, тако и толико да ни мени више није било јасно шта ја хоћу да кажем и чему све то. Његово ћутање ме јепоражавало. Да само није било тако! Лакше је бити роб него слободан, лакше је мрзети него волети (што је парадокс, јер волети јесте у природи човека, а мрзети није), лакше је бити мртав него жив. Да смо се бар мрзели, све би било лакше. Али у том случају, нити бих ја био ја због њега, нити би он био због мене он. Било би нам лакше – то сигурно; али нестали бисмо, престали бисмо да постојимо. А за човека је ипак најважније да буде човек, јер на другачији начин не би могао да постоји, и то у свакодневним стварима, а тек у жудњи да се разуме шта је то што јесте и зашто је оно. Ако би престао да буде човек, преживео би катастрофу – то да, али изгубио би интегритет. Слушао сам једном да ће неку будућу катаклизму преживети само бактерије и бубашвабе. Што се мене тиче, то значи да ће свет престати да постоји: људи чине наш свет, ја не постоји без ми. А овде смо били уздрамани управо ми: и он и ја.

Отишао сам и оставио га у непомичном ћутању. Али и ја сам се променио: наш неми разговор се продужавао без престанка, јер сам и ја добио једног унутрашњег саговорника. Тај је покварењак увек држао његову страну и без престанка ме осуђивао не уважавајући ни један једини мој аргумент. Нисам се љутио – можда је и био у праву. Уствари, радовало ме је што после тог слома, тог земљотреса ми нисмо остали изломљени; били смо – напротив – залепљени на један чудан начин. Несанице су постале стална стварност и скоро увек ми се догађало да последњи тренутак инсомничног магновења, тамо пред зору кад бих обично заспао исцрпљен, ја размишљам о њему. Почело је и то да ми он буде прва мисао кад отворим капке изнад отежалих подочњака, премда сам у потпуности и неподељено уроњен у свој живот, који је тада био посебно неумољив и немилосрдан. А он не знам како је спавао. Не знам ни да ли је спавао.

Време је пролазило и ми смо се некако залечили. Остао је тај јаз који нисмо успели да савладамо, о неким стварима (управо – о једној јединој) више нисмо говорили, али смо постојали. Нашли смо начин (или се начин сâм нашао), и постојали смо можда и садржајније него икада пре. Рекао сам раније да је лакше умрети, а да је теже живети; да је лакше мрзети него волети. Још увек мислим да је тако. Али, када се све сведе, није ствар само у томе да нешто буде лако. Не треба мешати утеху и удобност и сматрати једно за друго. Јесте лакше умрети, али је радосније живети. Залечили смо се и често смо скупа ћутали. Или смо почињали неодређене реченице, које се чак нису завршавале ни са три тачке: једноставно би се изгубиле у неговорењу, утихле би у ћутању. Једном сам га поздравио и кренуо окружен својим животом. Ништа више није било као пре, нити ће кад то моћи поново да буде. Али може се рећи да смо сада постојали на један нов, неустајали, свеж начин. Ваљда је све у сагледавању ствари, а свако има свој став и своју перспективу. Он и ја исто тако. А ја сам и даље ја јер постоји он. А он јесте он због мене. То је једино битно. На несаницу човек навикне, мени чак и згодно дође: у њој утапам осећај кривице. Једино тај осећај још никако да прође.

(V 2007.)

Два'ес'девети

Много дана већ узалуд прође
не питавши за знање ни име,
тупо, пусто, све у измаглици
оставивши безначајне риме.

И нек трепти срце све лаганим ходом,
све док својој будућности ступам,
што птицу мрежом хвата и отвара небо -
за што пролазнике упорно ја питам.

Шаренило ваше, о људи незнани
(а ја силно желим с вама пријатељство)
још до јуче мамило ме и још кушаће ме
као старо, болно, камено проклетство.

Како да се мирим са пустињом својом?
Како? У њој нема одјека ни жара,
ни ветра ни цвећа, шапата, бокала -
ланац сâм са зидом само разговара.

Нек останем путник, без капе, са штапом,
ципелом зјапећом и молитвом слеглом;
самоћа унутра нек је - ако је то цена,
док не склопим очи и смирим се једном.

(IV 2004.)

Дух Који надахњује

После изгнања наших прародитеља Адама и Еве из раја, човечанство се нашло у промењеној природи. Обично људи мисле да је рај био неки простор где је Адам пре ко зна колико хиљада година имао плазма телевизор и ко зна какве све не погодности које живот данас може човеку да понуди. После греха – мисле многи – Бог је Адама избацио из тог посебног простора, другачијег од остале природе. Али, биће да ипак није тако.

Док Адам није сагрешио, био је слободан. Никакву сенку није имао на себи и све му је било лепо и приступачно. Није било сумње или страха у њему. После греха, Адам се скрива од Бога! Покушава да се повуче, да се склони, да није ту где јесте. То му се догађало и после; тај исти немир обојио је целокупну творевину и Адам више нигде није могао да нађе онај мир какав је имао пред лицем Божијим. А природа зависи од човека, она је управљена на човека. Бог каже прародитељима: Рађајте се и множите и напуните земљу и будите господари... Бог ствара свет, али жели да човек са-ствара, зато и зове Адама да даје имена животињама, а не говори му просто која ће како да се зове. Зато је првородни грех погодио и природу. Она је остала збуњена, остављена сама себи, без господара и – да тако кажемо – уплашена.

Тако се човечанство нашло у природи која је негостољубива, опасна по живот, непријатна. Мало по мало, притиснути тешким невољама, трудећи се само да преживе и ништа друго, људи су заборавили Бога. (Зар то не би могло да се каже и за данашње време?) Не сви, јасно. Остало је једно мало племе које се сећало Господа, призивало Га и славило Га. Од таквих је био Мелхиседек.

А Бог није желео да напусти свој народ. Јер онда су сви народи били Његови. Као и данас, уосталом. И зато је позвао Авраама, обратио му се. Из Библије видимо да се Мелхиседек обраћао Богу, али видимо и то да се Бог обратио Аврааму. И кроз целокупну старозаветну историју је тако: Бог се обраћао увек преко једне одређене, посебне личности. Били су то најпре праоци: Авраам, Исак и Јаков. Јаков чак добија од Господа име Израел – што значи човек који гледа Бога. Потом је Бог своју вољу своме народу обзнањивао преко пророкâ и судијâ – најпре Мојсија, па онда свих осталих.

Поред овога, знамо да Бог понекада своју вољу објављује и преко анђела. Посебну улогу у старозаветном откривењу игра Анђео Господњи, о коме смо нешто већ рекли. Осим у ретким извештајима који су изузетак, анђео је антропоморфан (= има изглед човека). Смисао овога Божијег обраћања преко једне личности је наглашавање монотеизма. Стари Израил био је, наиме, окружен великим цивилизацијама, које су све биле многобожачке. Израил је и економски и културно умногоме зависио од великих цивилизација, какви су били Египат, Вавилон, Персија... Јевреји су били мали народ и обични људи су често пристајали за страним божанствима. То је разлог да Стари Завет стално и стално и опет потенцира монотеизам.

Можемо то овако да илуструјемо. Срби су мали народ. И културно и економски зависимо од великих сила. Бар 80% од свега што свакодневно користимо (одећа, техника... чак и храна) потиче из Америке, ако не по производњи, онда је тамо дизајнирано или пронађено (фармерице, патике, бејзбол качкети, рачунари, мобилни телефони... чак и сленг). Америка је Вавилон данашњице. Стари Јевреји били су у још тежем положају, јер су били и физички и културно још ближи народима који су им у верском погледу били најдаљи могући.

            Међутим, када се испунила пуноћа времена рађа се Христос. Преднајављени Месија јесте Онај Који ће изабрани народ Божији повести у велику будућност. Раније смо већ говорили о томе како се Он рађа без греха. Међутим, ипак треба да се вратимо мало на то и покушамо да објаснимо шта то тачно значи – без греха.

Да ли се деца рађају у греху? Ако се подсетимо 50. псалма, који има веома значајно место у богослужењу, видећемо речи: У безакоњима сам зачет и у гресима роди ме мати моја. Под утицајем пијетизма многи су почели ове речи да тумаче моралистички, као да се односе на полни чин, у којем је човек зачет, па чак и на сами порођај. Ипак, у питању је нешто сасвим друго. У питању је људска природа као таква, та сенка која се још од Адама наткриљује над потомством прародитеља. Можда је и сва суштина првородног греха управо у томе, што је Адам желео свет без Бога, желео је да живи не само противно Божијој заповести, него као да Бога нема. Ако раскида пупчану врпцу између свог живота и Бога, Адам мора да нађе други извор енергије, да би могао да настави да постоји. Излаз је пронађен у – храни. Једењем (од) створене природе Адам се напаја храном. Последица је у томе што се донекле (или чак веома значајно) мења људска природа.

Једна је људска природа онаква, каквим је Бог човека створио. Он није бесмртан сâм по себи, али јесте по Божијој благодати. Пошто је у сталној и најприснијој вези са живим Богом, смрт је нешто непознато за човека. Сада, када је Бог удаљен из човековог живота, природа човека је пала, грехопадна. Она је смртна, трулежна, пропадљива, слаба, подложна страстима и новом паду у грех.

Из перспективе те природе делују наизглед логичне речи Томаса Хобса: Homo homini lupus est. Из перспективе те природе може се рећи да је хришћанство неприродно, да је пост неприродан, да је све што има везе са вером у Христа надприродно, јер нас управо призива на подвиг (двиг = уздизање) изнад наше грехопадне природе. Јер ова друга, пала природа карактеристична је по себичности, саможивости, слабостима, а Црква нас кроз своје Тајне води ка првој природи, оној која је уствари права људска природа, у којој је човек био пре грехопада.

            Управо зато Христос око себе окупља заједницу. Ако се у Старом Завету Бог обраћао народу преко посебно издвојених појединаца, Он се сâм у Новом Завету обраћа заједници апостола и народа. Управо та новозаветна слика сачувана је у Цркви до данас: као некада око Христа апостоли данас око епископа седе окупљени презвитери, а око свих њих окупљен је народ Божији. Та структура је важна не само у погледу хијерархије, већ суштински, јер она изражава природу Цркве као Божије заједнице.

Данас постоје организације које су клерикалистичке – у којима народ Божији скоро да нема никакву функцију, где је његова улога пука формалност. С друге стране, као реакција на такву организацију, јављају се егалитаристичке групе, где нема клира, него су сви у заједници једнаки. Уствари, и једни и други „промашују тему“ и потпуно занемарују оно што је у структури Цркве суштинско: у средишту свега је Христос, око Њега апостоли, а око ових народ, којем они проповедају. Икона Христова је епископ, око кога су презвитери, а око њих народ, којем они проповедају и у име епископа предстоје конкретним локалним литургијским заједницама.

А ту заједницу гради Дух Свети. Исус обећава својим ученицима Духа Утешитеља, и Он долази доносећи им дарове језика. Од обичних рибара, људи једноставних и необразованих, Дух Свети чини непоновљиве проповеднике. Дух Свети је Тај Који раздељује дарове Христове свима нама – свакоме по мери. Али сви ми заједно – и само сви ми заједно – чинимо оно делотворно јединство, које има привилегију да загази у вечност Царства Божијега када је окупљено на Евхаристији.

Дух Свети гради Цркву од нас. Али не од нас појединачно, него од нас заједно. Дух Свети Цркву гради не од наших способности, знања и вештине, јер да је тако – због наше лењости, себичности и грешности Цркве одавно не би било. Али, Он је гради од нас – из овога света – па Црква ипак није од овога света. Ми смо материјал, а Дух Свети јесте везивно средство, које Цркву гради, и чини је Невестом Христовом.

Дух Свети је Животодавац, Он је надахњивао пророке и писце библијских текстова. Али, Он их није – да се тако изразимо – опседао. Сваки акт историје спасења јесте богочовечанско дело, јер сваки указује на Христа – Богочовека. Библијски писци нису били само руке које су држале писаљке, нити су пророци били само уста која су говорила, већ су надахнути Духом Светим оно ванремено што им је откривано изражавали језком свога народа, свога времена, своје културе.

Тако и данас Дух гради Цркву кроз њене Тајне. У Духу Светоме се крштавамо, миропомазујемо; у Духу Светоме се кајемо и исповедамо; Дух Свети окупља сабрање и дели благодат свештенства кроз полагање руку епископа; литург призива Духа Светога на предложене дарове, да учини хлеб часним Телом Христа, а вино у чаши часном Крвљу Христа.

Ми – сами за себе – тонемо у палој природи. Дух Свети узвисује нас као Цркву, као догађај сабрања у Духу Светоме, да се приближимо Христу; Дух Свети низводи Божанску реалност и вечно Царство Божије у нашу историју, те Црква постаје икона велике Будућности. 

Dementia

Не одлази у ноћ магле и паучине
Јер ја нисам чуо реч твоју, кажи је
Са свих страна нападају из ваздуха десетари
У мраку, у углу, у уму видиш ствари

Зашто не допирем до тебе кад те молим
Варка је да си свет обухватио погледом голим
Варка је да си чуо што није изашло из мене
Изађи на светло, нек мру успомене

Ти мислиш да се сећаш, то је шупљина
Истина се откида, пада у море са хридина
Певачи изгубили глас, јече, запомажу
Птице са висина стрељају и лажу

А ти се смејеш и окрећеш на плач
Из каније кожне тамне кратки прети мач
Све се мути и гаси део по део
Опсена пустињског песка: нестаје човек цео

Страх те савладава, поклекао си
Ноћ пада, питаш се да ли заиста јеси
Никад сванути неће, то није до тебе
Укруг, укруг, укруг, док душа зебе

Не одлази у ноћ магле и паучине
Зашто не допирем до тебе кад те молим
Ти мислиш да се сећаш, то је шупљина
А ти се смејеш и окрећеш на плач
Страх те савладава, поклекао си...

Писмо из '55.

            Ако неко некада и нађе ово моје писмо, молим само да се има у виду: не само да ме никада пијаног нико није видео, него ја никада и не пијем преко мере. Достојанство које сам од оца наследио као безмало једину породичну имовину, достојанство које сам у рату очувао и потврдио – то за мене нема цену и никако га не бих доводио у питање. Зато никоме и нисам рекао шта се догодило. Ја знам да сада једни говоре како је у питању срчана слабост, да ми је позлило од премора; други кажу да сам био пијан, трећи да се у мени појављује дух мога змајевитог стрица, несрећног вечитог младића кога су се сви клонили. Нека им буде, ја на говоркања нећу одговорити ни овако, ни онако.  Свако мисли и верује шта хоће – за то смо се борили.

            Седамнаести је јануар 1955. године, два дана је прошло од догађаја. Имао сам времена да размислим и одлучио сам све да запишем. Писмо ћу склонити негде. Оно ће најпре мени бити доказ да нисам полудео. Уосталом, чим сам се у зору освестио, био сам исти као и пре, као и до сада. Знам исто што сам и раније знао, у исто верујем као што сам и пре веровао. Само ту ноћ не могу да објасним. Нека ми, дакле, остане овај папир, да у тајности забележим све док је сећање још свеже, да ме касније не ваарају заблуде у сопственом памћењу. Јер ја сам човек који чврсто стоји на земљи и... Да питате било кога о Милораду Војкановом, сви ће да кажу исто: поштен, озбиљан. Бар би тако рекли пре те ноћи. Свуд око нашег села има нешто... не знам шта је то, али људи верују да у нашим шумама нешто има. Пре десетак година је, истина, и било – ја сам, као припадник КНОЈ-а, јурио банду све до '47. Али после тога... Знам да ћу себи кроз двадесет година изгледати, као писац овог писма, расуто и збуњено, али морам да подсетим да ми се за мојих тридесет година живота није десило ништа слично. Пролазио сам, рецимо, стотину пута кроз Мириловачку шуму, где су целе чете хајдука, и то оних из турског времена, и вилинска кола пресретали ноћне путнике, а ја никада ни шум нисам чуо. Знам да је немогуће, али ја први сумњам у сопствена чула и ја први не могу да сумњам у сопствена чула. Цели рат сам прошао – гладан, по врућини, по хладноћи, неиспаван, скоро без престанка у покрету, жедан, покисао... – и никад ме ухо ни око нису издали, никад рука задрхтала, никад нога поклекла. Ни касније, у КНОЈ-у, по темнићким и левачким шумама, увек у потрази и увек на опрезу, никад нисам дозволио ничему и никоме да ме обмане. И онда сад ово... И бар да сам се променио, бар да се самном десило нешто што... да је некако утицало на мене да другачије... да ми се можда нешто... Уосталом, треба да изнесем шта се заправо десило.

            Иако сам столар, радим као шеф једне смене обезбеђења у нашој фабрици. Ове две недеље ми држимо трећу смену, од десет ноћу до седам преподне. Као што је познато, у ова наша три села једини ко има сат је мутнички поп. Ја, као шеф смене, дужим један часовник, али га не износим из фабрике – тако ми је сигурније. Ми време знамо по осећају и никада не грешимо. Ако зими у планини немаш осећај за време, ако не умеш да осетиш кад да кренеш назад из планине, више никад нећеш ни да дођеш, ни да кренеш – има да те донесу. Пошао сам, као и увек зими, око пола пет. Зими треба мало више да се дође до фабрике, а и ја више волим да дођем мало раније, него да закасним. Већ неколико дана је стегао мраз каквог давно није било. У селу – нигде нико.  Ни краве се не чују, као да је глуво доба. Такво је и времен, немаштина је, морам да признам. Ја знам да има и међу мојим друговима оних који негодују због тога и питају се где су циљеви наше борбе. Али, ја ипак мислим да није исто као пре рата. Ако је немаштина – сад је немаштина за све, а не једни да имају, а други да немају. То треба да се запамти. Ако имамо циљ, онда борба вреди, нема смисла да се стално преиспитујемо зашто никако да дођемо до циља. И сви треба да знају да борба тражи жртве.

            Ко да буде поштеђен? Ево – ја на пример. Рањен сам три пута. Оскудица после рата однела ми је два детета. И шта би сад то требало да значи, да ја хоћу да дигнем руке од изградње ове наше земље? Па нисмо ми деца, па се мало играмо, а кад нам достади, ми све оставимо. Ником није лако, то се осећа у тешком зимском сутону, лебди сеоским сокацима. Свака кућа је дала по неког, или по нешто. Неке су дале све. Али, живот се наставља и не смеш да гледаш уназад, иако је тешко... А јесте тешко. Ја сам свашта видео у рату и... Добро, и моја жена је свашта прошла. И Бог јој је дао разум, да уме да се снађе. Једном, чини ми се '44. да је то било, мој стриц Драгутин стрељан, а она како да ми то јави, него писмом. Међутим, чича Драгутина су стрељали наши (после су видели да су погрешили, али...), па она то није смела тако да ми напише. „Не брини“, каже у писму, „за нас, ми смо сви добро. И чича-Драгутин је сад много боље. Боловао је кратко од коске, али је онда отиш'о код твоје тетке Станојке и ујке Првослава, па је оздравио одмах“. Било ми је јасно, јер тетка је умрла још '38, а ујка-Првослава су Немци стрељали '42. Али, од како смо изгубили Борку и Слободанку, некако ми се променила. Око Божића ми прича како би она купила материјал, да им сашије хаљине кад пођу у школу. Ја – ћутим. Нешто ми се срце стегло, па ништа не умем да одговорим. „Зорка“, кажем јој често, „имамо два сина, за њих треба да живимо, да их изведемо на прави пут“. Она ништа. После неки дан ми прича како је сањала да се Борка и Слободанка удају у исти дан. И момке је сањала, и покојног кума Светолика (њега су наши стрељали, јер га је оклеветао један доказани издајник, за кога се после показало ко је и шта је) како игра, а музиканти свирају. И џемпере им, сирота, плела. Шта да кажеш? Зато ја мислим да не сме да се гледа у прошлост. Ако само то гледамо, онда човек мора да полуди. Прошлост је тако замршена, да ако хоћеш сваку страну да размрсиш, треба ти цели живот. А како да одредиш које вреди, а које не вреди да се размрси? Ја увек мислим – или сви, или нико; или све, или ништа.

            Кажу да је доктор што је вратио Зорку с болесном децом побег'о из вароши. Не кријем да ми је било тешко, ни један метак ме није тако болео. Не знам шта сам све причао, не памтим то поподне. Знам да је био висок снег, као ове зиме. И тај тешки зимски сумрак је притискао фабрику. А о мени се знало од рата, јер ја сам увек био на линији, строго на линији и ништа нисам избегавао. Не знам, кажем, шта сам био говорио, али лекар збрише. Уплашио се, ваљда. А испао је глуп. Прво је – како сме комуниста (знам да је био члан још пре рата, као болничар) да бежи од одговорности? А друго – ја њега никад нисам ни кривио, нити сам тражио да се позове на одговорност. Лекара има мало, много раде, попусти пажња, све попусти... Па и они се жртвују. А он – збрише. После је добио службу у Смедеревској Паланци, јавили су ми неки другови што сам служио с њима у КНОЈ-у. Како сад обавља дужност и како су му пацијенти – не знам, не распитујем се. Али стварно је испао глуп; и то није он млад човек, њега је наша болница послала тек после рата да заврши медицински факултет, а он је био болничар ваљда целих десет година пре тога. Зна шта је пракса и... Не знам, мени се чини да се обрукао што је побег'о. Ја истина не знам шта сам све причао оног дана, али далеко од тога да сам мислио да му нешто...

            Уосталом, ја сам увек на линији. Ја не критикујем другове као неки. Када је лекар нестао из вароши, мене су сменили са места шефа обезбеђења наше фабрике. Кажу после да су сумњали да сам полудео. Искрено, мислим да није у реду што су на моје место поставили Марчетића. Не због тога што су мене смакли на шефа смене, не због мене, него што су на место шефа обезбеђења довели човека који је члан партије постао тек '49, а и рат је провео сумњиво. Ја не гледам уназад и тамо где ме друштво распореди, радим из све снаге. Пре рата, док су народну судбину кројили жандари и индустријалци, успевали су и они што се гурају и лактају. Наше друштво је другачије. То што мени није позната Марчетићева морална квалификација, то је једно; не мора да значи да он квалификације нема. Има ко о томе брине. У то ја верујем.

            Не знам сад шта је ово: време ми пролази, не могу да престанем да пишем, а никако да почнем да излажем оно што хоћу. Бојим се да ме не одведу у болницу. Ја не волим болнице још од како сам први пут рањен. Имамо лекара у фабричкој амбуланти (добар човек, само много пије, баш много) и он ми је оног дана отворио боловање. Не знам, очекивао сам да ће неко из фабрике да дође... Али, боље да не долазе, можда ме стварно отерају у болницу. Уствари, ја сам добро. Мишићи ми још по мало подрхтавају, као да ме је неко испребијао тојагом. Ето, мало се сломљено осећам, али није то ништа. За време рата, а нарочито те три године после, у КНОЈ-у, осећао сам се као да сам згажен. Од умора. А и трезвен сам. Зар ово писмо које пишем није доказ за то? Јасно је да никоме то не могу да испричам, али ето – мислим сâм о томе и покушавам да анализирам све што се десило. Друг Сушић, наш генерални, увек каже да је анализа најважнија. Добро, и ја сâм признајем да није баш уобичајено да човек сâм себи пише писмо, то је истина. Али ово је ипак лична ствар. Овакве ствари се не износе пред колектив. Ни Зорка не зна.

            Да се вратим на главно. Пошао сам око пола пет. Не волим да журим. Од наша три села, која су развучена дуж пута и уствари су потпуно спојена, фабрика је удаљено једно пет, пет ипо километара. Моје село је у средини, моја кућа у сред села. Значи, ако анализирамо, до шуме сам прешао село ипо. Ишао сам полако, мало због снега, мало што сам бирао где да станем. Прве и последње ципеле сам задужио кад су ме примили у фабрику, а шеф магацина каже да не зна кад ће следеће да дођу, па ја гледам да попричувам ово што је остало од њих. И онда их не износим из фабрике, него онако сељачки: дебеле вунене чарапе, па онда наши прости грађени опанци од сирове свињске коже. Није то лоше, наш народ то вековима користи. Није се имало раније, и док су били Турци, а и после – порези и газде, сељак је увек у оскудици. Ако је могао пре, може и сад, још неко време док изградимо земљу. Јер нама нико не жели добро, то ми је причао друг Ћулибрк, мајор, у време када сам напуштао КНОЈ. Добро, није само мени, било је ту још другова. Нашој земљи нико не жели добро – ни на истоку, ни на западу. Ми морамо сами да изградимо нашу земљу и наше друштво. И ја рачунам да је то циљ према коме ми идемо, па онда можемо комад пута баш и у опанцима. Јер, живот је борба: видиш циљ и идеш на јуриш, заузимаш, наступаш под ватром. Не гледаш до циља да л' је узбрдо, кроз воду, кроз трње – то те не интересује. Видиш само циљ и мељеш све, и себе и све около, да дођеш до њега.

            Ал' опет, за зиму опанак је ништа. Кожа нештављена малтене, вуна се брзо напије, сокак разгацан, па је снег к'о блато. Мора да пазиш. Милиш по путу такорећи. Оно, код нас су људи јаки, ретко ко да болује дугачко од нечега, али опет чуваш здравље, да оно чува тебе. Мрклина нека по селу, нит' се шта види, нит' се шта чује. И к'о за инат никог нисам ни срео. Да сам неког видео, или још важније – да је мене неко видео, да сам са неким застао да прозборим реч – две, да бар неко може да посведочи да нисам био пијан ни блесав. Воле људи да попричају самном. А наш народ није сладак. Још народ памти муке из рата, а некима ни мир није био сладак. Но замном се не вуче никакав реп. Рат сам прош'о, а нисам осрамотио име. И после рата, знам да се поједини плаше, па ме зато заговарају по селу, али сви знају да сам ја увек пратио наређења и никада нисам сеирио, кад је то могло, а према појединима које смо гонили можда је и требало. Иначе, наши сељаци избегавају сваког ко има везе са партијом. Ја им не замерам: једанпут су и наши наше село палили. Моја кућа је, рецимо, баш тад нестала. И кућа, и штала, све. Зорка је са сином (тад смо само Алексу имали) остала на ледини и то смрзнутој. Али снашла се. И не замерам ја. Прво – све куће у селу су биле оштећене, а неке и потпуно упропашћене, јер село су пре тога палили прво Немци, па после четници. А друго – рат је рат; кад би човек знао где ће да падне, он би сео. Свашта се уи рату деси, деси се и да човек погреши. Уствари, неко – не знам ко, али тај ће да се излане сâм, то је питање тренутка – слаже да код нас у селу неко крије четничког војводу Јанка. После причају људи да је тај абар пуштен јер су неуки сељаци чули да партизани пљачкају (све се плашим да су им четници писали признанице) – што се показало као нетачно за време рата – а сматрало се да ће наши кад се уплаше кад чују за Јанка и да ће побећи. Јанко је велика легенда био, четници су умирали за њега. Ја сам тог човека видео само једном, пре рата, на неком вашару у Алексинцу. Велики човек, рука му као понеком нога, грлат, натмурен. Признајем да је он нападао Немце пре него што смо ми овде и оформили одред, али зашто је после остао уз своју комадну, кад се видело да четници иду путем издаје? Он је био на линији која је била против народа, ту нема да се премишља, и он је према томе издајник. А неко (е, њега ћу ја да нађем) је мислио да ће наши да се уплаше да ће четници да дођу и спасу Јанка из обруча. Али, наши на брзину одлуче да запале село. И ко је ту крив? Ја мислим – та будала што је измишљала. Неки су после причали да су наши потпалили да би казнили село што крије Јанка. То није тачно. Сви знају да смо ми за време рата кажњавали само своје. Уосталом, да сам ја био на месту комаднира тог одреда (ја сам тада био око реке Уне), можда бих и ја исто поступио. Не знам. Углавном, људи као да су мало огорчени. А није у реду: и моји су страдали, и толико су страдали, па шта сад да радимо? Али, мене моји сељаци гледају другачије.

            И баш те вечери никог да не видим... Да не верује човек. Јесте зима загудила, јесте био мрак, али још се рачуна дан, још није баш ноћ. Него, можда због датума. Ево шта је било: прошле године, иако је исто била цича зима, организовали су наши сељаци игранку 14. јануара увече. Ја мислим да је то исправно, јер зима је за сељака пасиван период, а и мислим да је у духу комунистичког уређења да се поштен човек мало разоноди. Међутим, неко нас опањка да се то овде слави српска Нова година, она православна. Ја, на пример, друговима милиционерима не замерам, они раде што им је наређено, а ни то није лак посао. Ипак, да су се огрешили о два – три старца, домаћина, то је тачно. Ја нисам својим очима видео шта се десило, фабрика мора да се чува – наше је, али слушам после шта људи говоре. Ето, вероватно се људи због тога затварају тако рано. Наш народ овде уме да буде злопамтило. Занемарује циљ.

            Тако размишљајући – а можда сам баш о тој игранки мислио – ја изађем из села. Сад ми остаје до фабрике шума, поток и брдо. Заврнута је наша Маква: није високо брдо, али је кратко, стрмо с које год стране да јој приђеш. Причао један инжењер да кад буду пошли аутобуси по нашим селима, мораће до нас да стижу изокола, с друге стране обилазећи Макву. Не могу, каже, наши аутобуси да је савладају. Тако он каже. А Швабама изгледа није сметала, још су и топове вукли уз њу. Е сад, не знам кад је то почело. Сећам се да су ми последње сеоске куће остале иза леђа и како се променила тишина. У селу је тишина некако напета, напрегнута (то сам први пут осетио после првог откупа), а у шуми је глува, неспутана, непромењива. Сећам се како сам ушао у шуму, а не могу тачно да се сетим о чему сам размишљао. Знам да нисам ништа предосећао. Мој покојни деда Марјан (Зорка би рекла: „Бог да му душу прости“; тако сам га једном споменуо пред неким друговима из одреда, а она то лупи као „добар дан“ да је рекла. Никад је ударио нисам, али тад сам је мунуо у слабину, кад баш лупа свашта. Он ју је, истина, волео као да му је рођено дете, али опет... Шта да прости, ко да прости? Ако ће да прости, што не погледа на свакога што пишти као пиле, нејак и недужан, а копни и нестаје.) увек је причао како човек осети језу пре таквих ствари. Причао је како је пуно тога видео, али није пуно причао шта је видео. Углавном, то човек предосети и има неку језу, а не зна зашто ни због чега. А ја не знам да ли сам осетио. Не памтим шта сад размишљао, а знам да сам био свестан, сећам се, чини ми се, сваког корака. Изгледа, према томе, да ништа нисам размишљао. Можда је то за радног човека и боље: свако има свој посао и према томе се управља, нема шта да мисли изван тога. Што ћу ја, на пример, да мислим како чита онај са радија. Њему је посао да прави то што ми слушамо у канцеларији, он нема шта да размишља колико сировине је допремљено код нас у фабрику, где све одлази материјал и како ми у фабрици формирамо цену. Он не размишља како сељак исхрани једно теле. Он користи то сељаково теле, а сељак у дому културе користи радио програм. Па ваљда сам и ја тако почео и... Изгледа да стварно нисам размишљао. А и шта има да гледамо уназад. Наш циљ је напред.

            Али ништа се више не сећам јасно. Памтим како идем, идем, идем. Снег скрчи око мене и онда – чујем. Лепо чујем музику! Ево, као сад да видим слику, смо сад ми је већ мало мутњикаво... Зато и треба што пре да запишем, јер ми какав смо народ, ко зна у шта може да се претвори овако засађено сећање. Чујем музику!... Не знам, сигурно се нисам уплашио, али како се нисам зачудио? Прво – весеља се код нас не праве у ово доба године, још неки дан су неки некрштени дани, то Зорка боље зна. Друго, ко води музику у сред ноћи и то кроз целац снег? Али, ево, то ми сада пада на памет. А те ноћи... Знам да сам пошао на време, па сам изгледа хтео да сачекам ту музику. Е сад, да л' сам ходао, ил' сам стајао – то не знам и не знам где се више сад ово дешава. Али лепо видим – са једне стране долазе сватови! Реко' би' да ови неки напред поскакују уз музику, али не видим да скачу, него као да су заустављени у поскоку, као да их неко насликао, па се они тако насликани крећу. И музиканти к'о скаменосани. Нико ни да трепне; прсте, колико се сећам, не покрећу, а музика само јечи. Брзо неко коло, а фрула пишти као парњача. Кум насмејан, али некако ледено. Рекло би се да је то кум, не познајем човека. А игра као неки Давор Рајић што ми је у Нашицама '44. спасио живот, па смо после хтели да се побратимимо. Младожења блед, блед, неко црно одело носи, а само му образи румени, па и то некако као да су га мазали, као печат да му је ударен у образ. И млада... Дугачак неки вео иде за њом, лети, лебди, некако као провидан, беличаст. Она нит' се смеје, нит' говори. Уста јој модра, а очи... Знам да сам видео негде те очи. Позната ми је, као да је одавно знам, а нисам је дуго видео. А ја би' да се насмејем, да ми буде драго, али некако сам одузет, да се макнем не могу. Они пролазе полако поред мене, али не видим да корачају, као да некако клизе. Сад се не сећам да ли је остајао траг иза њих у снегу, или није, не знам ни да л' сам уопште то био запазио. А млада ме гледа. Не знам што. Они иду, а она држи те очи на мени... и не знам шта ми каже тим погледом. Гледа ме као да ме зна, као да ме познаје целог живота, као да је одрасла уз мене, гледа ме и нешто ми прича погледом, али ја не разумем шта. А ја бих нешто макар њој да кажем, али не могу. Није то било магновење, ја сам био свестан, није ми се вртело у глави, само се све око мене изгубило, утопило се у ону бесну музику, у оно како клизе они сватови и млада ме гледа. И то је трајало... не знам колико. Не сећам се да су замакли од мене толико да их не видим. Топло ми, а тело почиње да ми подрхтава, као да се ослобађа, као да сад могу да им притрчим, али не дâ ми се да пођем за њима. И најчуднија ствар: као да сам још ту, као да су и они још ту, али не видим, не видим ништа и не чујем ништа. Али, осећам да су ту, као да сам затворио очи, као да сам окренуо главу у неки амбис, у неки бездан. И онда сам као из неке даљине чуо како неко виче: „Ево га, друже Милоје, ево га поред потока!“

            Разбудио сам се тек поподне, око један и још док очи нисам отворио познао сам да сам у амбуланти. То ми је остало из рата – чини ми сеи у најтврђем сну сам знао где се налазим. И опет чудна ствар: разбудио сам се, али као да нисам. Очи нисам отворио и уопште се не питам шта ћу ја у амбуланти, уопште ми није чудно ни то, а ни што се не сећам кад сам то заспао. Мени је то изгледало као да сам трепнуо: пре трептаја пролазила свадба уз Макву, а после њега сам у фабричкој амбуланти. И онда – не знам зашто – сетим се стрица. Кажу да је '42. у наше село долазио неки доктор, Фолксдојчер из Војводине, и да је боравио код мога шурака Милоша. А Милош прича да је Шваба био много љубазан и фин. И тако, распитивао се о селу и људима. Некако су дошли и на то да му Милош каже да је мој стриц био последњи змајевит у селу. Змајевит – то је човек другачији, који не припада у овај свет. Свашта га напада, што људи не виде, па он може да буде и опасан. Мој стриц није био опасан. Него, Милош каже да се Фолксдојчер смејао кад су му објаснили шта је то змајевит човек. Рекао је да не постоје змајевити људи, него да је то нека болест у глави, а пошто у свакој генерацији постоји по један (мада ето, од мог стрица тога више нема) то је – каже Фолксдојчер – наследна, генетска болест. Па ми је драго да су отац и деда отишли код стрица да оздраве, што би Зорка рекла. Не знам шта би било горе да сазнају: да је стриц стварно био змајевит, или да је био болестан, и то у главу. Чини ми се баш да сам то размишљао, како је срећа загрлила оне што су рано отишли тамо, са те друге стране, ако тамо нешто истина има, јер ово овде је само мука и борба и тешкоће и сагори човек кад зна и оно што му није посао да зна. А нисам ни ја стар кад се погледа, али много сам прошао и свашта видео – и ово и оно, рат сам преживео и зато могу да говорим о животу.

            Отворио сам очи и ћутим. Око мене бригадир, пословођа, шеф смене код пећи – неки Стајић, наш фабрички лекар Митровић, шеф друге смене обезбеђења Лазић и прве смене Давидовић варошанин. „Шта ти се“, кажу „десило? Ти си озбиљан човек, ако си пио није требало да претерујеш.“ Ја их гледам као да неком другом говоре, нит' се љутим, нити шта; а чини ми се – још видим, само мало блеђе, очи младине што ме прате, што ме гледају и... „Нисам ништа пио“, одговорим им. Видим да ми не верују, али то ме не дотиче. Доктор Митровић каже да ме оставе да се одморим, па камионом да ме пребаце до села. Још каже како ће боловање да ми отвори. После... не знам, можда сам стварно изгледао као да спавам, а наш Стева (он је и болничар, и ватрогасац, и спасилац кад притреба, а једну плату прима) прича са Димитријем шофером, кад је требало да ме возе у село. Каже да су ме нашли у зору, једно километар ипо од пута, све уз поток. Лежао сам, кажу, поред потока мокар, одело ми се било заледило (у униформи су ме довезли у село), а доктор Митровић је рекао да нисам дуго лежао – видео по температури тела ваљда. Нико ме не пита како сам прошао тај километар и кусур по потоку, нико ме не пита где сам тумарао сву ноћ. Они су видели да ме нема, па су око девет послали камион. А Зорка им каже да сам ја отиш'о и каже и кад. Они се врате и око три ноћу Марчетић нареди да пођу да ме траже. Око шест су ме ваљда нашли. Нико ме ништа не пита, нити ја шта говорим. Ћутим, гледам, али нисам стегнут, нисам уплашен. Осећам се некако као да сам зуб дош'о да извадим. То је било јуче. Ноћас сам спавао нормално, само ме Зорка мало нервира што стално нешто као да би закукала, а као и не би. Шта има више да кука? Све су сузе искукане за много веће и битније ствари. Друго – ни ја не могу да објасним себи шта се десило. А можда нема шта ни зашто да се објашњава: било и прошло, а нема за шта да гледамо у прошлост. Зашто да се окрећем уназад?

            Можда ми се замантало у глави, можда стварно имам проблем са срцем – ко то зна? Да сам видео то нешто – јесам. Зато ово и пишем: не да бих објаснио себи шта је то било, него да забележим да јесте било и како је било. И то је што је. Ништа другачије ја сад не верујем, ја сам исти као и пре. Не тражим објашњење и не интересује ме шта ме тамо одвело. Ако ме буду другови склонили с места шефа смене обезбеђења – молим! Ја сам ионако столар по струци, мајстор. Зар се наша земља не изграђује? Зар је мало столара потребно? А и то је борба. Ја нисам као поједини који само критикују другове, а и то не смеју јавно, него само преко чашице.

            А Зорки ништа нисам рек'о. Скоро и да не причамо, ни она мени не каже шта су јој рекли ови из фабрике кад су ме донели. Она зна да нисам пио. Она зна да не пијем. И то је доста што зна, за свадбу нећу да јој причам – не смем. Она је слаба и све ми слабија изгледа како дани одмичу. А ја сам друго, ја се не осврћем. Ја идем напред, јер имамо јасно постављен циљ: нашу земљу којој нико не жели добро. Само ћу ово писмо сад да склоним.

(10. VIII 2011.)

Ружа

Цвет
на њиви
по пољу тражим
Слутим
ливадску лепоту
неговања на њиви
Лутам
тражим отворен цвет
да ко пчела
испијем му сок
уснама гризем латице
да ко пчела испијем га свог
и не одем
у сумрак ил свитање
Тражим
цвет један да се уз њега
склупчам, свијем и одморим
свако јутро и свако вече
наново да миришем
опојни његов мирис
ноћу да га чувам
дању да га пазим
Трагам
преко даљина ноћи
и гужвама боја
и пустолијама где орлови
где соколови гнезда вију
један чудесни и лековити
посебан цвет један тражим
што се само по мирису и латици позна

Далеко
на сунчаним пољима
где се крв и руже
свег живота и до смрти друже
неко чека...

Запис

Можда се једном вратим
можда те једног јутра сачекам
сасвим изненада
с букетом јоргована

Можда се једном вратим
у сумрак кад певају славуји
можда ти мирисом обојим зору
можда и скупим снагу да ти кажем

Можда се једном вратим
можда и будемо странци
само ако заборавиш
све што смо заједно хтели