Панчевац

Камен с душе мора да је пао у Дунав

И отпливао већ до Црног мора.

Глава ми је лака и корак гибак;

Од прошле тешко ће ноћ бити гора.

Ескапизам, ко пилула, и самоћа

Зачињу глупу песму у мени.

На живот гледам из угла воћа:

Зрим, дакле падам и губим на цени.

А опет – није ми жао.

Не могу да кажем ни да се кајем.

Тај прохладни, слатки ваздух што ми се дао

Кроз ноћ ме вуче да ходам, да не стајем.

Ко да ме нека крила носе

Па не осећам ноге.

Ка стану јурим, душе ми босе,

Свећу да палим, прозбе да говорим многе.

И ко да три срца у мени бију,

Док крај ме звижде сва ноћна кола,

И то за песму, свећу и самоћу;

Заспаћу тешко, ал без трунке бола.

И спаваћу лако и неудобно

На тврдој постељи од пода.

Ништа сањати нећу у соби где је тамно и врело.

Искаћу да се самоћи и ово на душу не дода.

Јер, где ће сама, изгубљена,

Ко два трага ретке птице?

Нису за њу ноћна лутања,

А ни моје глупе трице.