Амнезија

Срђан Антић

А М Н Е З И Ј А

Јун 2003.

Лица:

          Предраг, жива легенда културе, писац који је заборавио о чему треба писати

          Сандра, супруга Предрагова, доста млађа од њега

          Душан, Предрагов друг из детињства, директор издавачке куће „Визије“

          Млађеновић, популаран писац петпарачких романа

          Новинар листа „Импулс Дубине“, фан Предраговог имена и дела

          Др Марковић, лекар опште праксе

          Магда, кућна помоћница

          Марјановић, сликар, Сандрин љубавник

          Просјак, Предрагов пријатељ који се покаткад ниоткуд појављује

          Лопов I

          Лопов II

          Полицајац, као и сваки други

Појава прва

Отмено уређена дневна соба. С десне стране су врата која воде на балкон и врата кухиње. На левој страни су улазна врата и степениште које води на спрат куће. На средини зида, између врата стоји полица са књигама. На самој средини сцене има две фотеље и мали сто на коме стоје неке харитије и неколико новина.

Магда паја прашину са књига на полици.

Улази Просјак.

Просјак (од раног јутра пијан): Добро јутро, госпођице лепотице! Шта има ново? Видиш како је дивно јутро, како нас је сунце поздравило још једном...

Магда (прекида га): Ја не знам зашто те господин трпи. Да се ја питам, не би ти овде ни улазио.

Просјак: Прво, ја и Предраг смо пријатељи, па нема разлога да ме трпи; а друго, штета што се ти не питаш, Магдице. И да започнемо дан ваљано, питам те по... (досећа се) чини ми се петхиљадити пут, ето нам малог јубилеја, хоћеш ли да се удаш за мене?

Магда (ради, не гледа га): Не.

Просјак (слегне раменима): Па... и нисам очекивао другачији одговор. Ваљда зато и питам...

Дуга пауза. Магда ради, не гледа просјака. Он гледа чиме се Магда бави, затим претура по књигама које је она управо опајала.

Магда: Добро, шта хоћеш? Да позовем господина?

Просјак: Не, не, па ја сам свратио тебе да видим. Нема потребе да га зовеш. Али, пошто видим да ти сметам, кренућу полако...

Магда: Да кажем господину нешто?

Просјак: Не, можда свратим поподне да га видим, али то зависи од обавеза, знаш...

Просјак одлази.

Магда: Од обавеза... благо теби, с твојом памећу.

Магда и даље ради. Мало касније чује се звук мотора аутомобила.

Улази Душан.

Душан (са „дежурним“ лаконским осмехом на лицу): Добар дан, Магда.

Магда : О, господине Пап, какво изненађење!

Душан: Ето, допутовао сам малопре; ни Швајцарска ни сајам ме нису баш одушевили. Него, да ли је Предраг код куће?

Магда: Ту је, сад ћу га позвати.

Магда одлази.

Душан (разгледа оне исте књиге које је Магда малочас пајала): Гледај ти то! Сартр, Рајх, Јунг, Спиноза... Господин уметник има фин избор. Е па, господине уметниче, од уметности се не живи.

Улази Предраг.

Предраг (Раздрагано): Охо! Сајам је подбацио, ти си се вратио раније.

Душан (Пружа руку): Па, и није било на нивоу. А ја одмах с аеродрома код тебе.

Предраг: Је ли, па јеси ли добио рукопис?

Душан (помало резигнирано): Е... јесам, јесам... (снебива се, гледа у под) него...

Предраг: Па шта је било, шта није у реду?

Душан: Ма...

Предраг: Па, говори човече!

Душан: Шта да говорим? Знаш ли ти шта пишеш? Шта је оно!

Предраг (непријатно изненађен седне у фотељу, чини се да је уморан од оваквих спорова): Хајде да не почињемо опет изнова…

Душан (охрабрен Предраговим одступањем): Хајде да ипак почнемо! Ми штампамо књиге за широке народне масе, разумеш; а ја сам оно једва прочитао до краја. Пола нисам ни разумео! И сто пута сам ти рекао да апстракција није за народ!

Предраг: Јеси ли ти мени донео уговор да потпишем?

Душан: Ма, какав уговор... Слушај, дошао сам с једним предлогом.

Предраг (устаје и сипа им обојици пиће): Какав предлог?

Душан: Да ти мало преправиш оно твоје, па да ми штампамо... схвати, видиш каква је криза, а ти, брате, пишеш све о неким опасним стварима.

Предраг (пружа Душану чашу): „То моје“ је моје такво какво је. А такве какве ти тражиш међу оваквима као ја нећеш наћи.

Душан (потегао из чаше и направио кисело лице): Ух... Опет ракија! Па знаш да пијем само виски!

Предраг: А национално пиће ти не одговара. Е,е...

Душан: Ама, не треба мени отац, него профитабилан писац, разумеш? Треба ми неко кога ћу моћи лако да продам.

Улази Сандра.

Сандра: О, господине Пап! Већ сте прочитали „Брод на сувом“? Зар није диван?

Душан: Да, овај... Па, баш причам Вашем супругу о роману, Сандра.

Сандра: Добро, знам да Пеђа не воли да се уплићем у послове. Ја сам само инспирација. До виђења.

Сандра одлази.

Душан (гледа за Сандром која је изашла): Богами, татице, припази се ти мало с овом твојом лисицом.

Предраг (увређен): Не лупај! Сандра је врло поштена и искрена жена.

Душан: И воли те, јел' да?

Предраг: Па сигурно да ме воли.

Душан (испија чашу): Е, мој уметниче, мој уметниче. Да ти нисам ја, гладовао би ти. Нема хлеба на облацима...

Предраг: Ма, како да не...

Душан (погледа на сат): Аух, ја сам заборавио... види, морам да журим. Треба да се нађем са овим... Млађеновићем. Читао сам га, није лош.

Предраг: Па ти стварно више не бираш с ким ћеш да радиш! Он је дилетант, човече!

Душан (полази): Јесте, тачно, али то се тражи, разумеш! Не воли народ филозофисање него секс, крв, пиштоље, разумеш...

Предраг (задржава га): Али на ручку мораш да останеш.

Душан (излази): Не, не, не могу. Поздрави Сандру, поздрави Магду, ти ми буди поздрављен...

Предраг остаје сам и сруши се у фотељу.

Предраг: О, Боже, какав угњетавач... ко би рекао да ће такав да постане. (дозива) Магда!

Улази Магда.

Магда: Изволите?

Предраг: Хтео сам само да кажем... ако ме неко тражи нисам ту.

Магда: Је ли то све?

Предраг: Да, можеш да идеш.

Магда излази, у исто време улази Сандра.

Сандра (раздрагана је): Дошла сам да ти покажем шта сам купила.

Предраг: Аха... добро. А Душан баш оде, не може да остане на ручку.

Сандра (седа у фотељу до Предрага): Шта је хтео?

Предраг: Ма, не схвата да се стари коњ не учи јахању... (насмеје се) А шта си ти купила?

Сандра (показује му хаљину из кутије): Ево, ово. Најновији италијански модел, а није ни скупа.

Предраг (погледа етикету): Аух! Па, изгледа да је релација скупо-јевтино постала изразито субјективна категорија.

Сандра (овлаш пролази прстима кроз Предрагову косу): Уствари, хтела сам да ти кажем нешто друго. Вечерас ће навратити господин Марјановић.

Предраг (присећа се): Који, онај млади сликар? Да... фин је. Мало досадан, додуше. А одакле се познајете?

Сандра: Упознала сам га на једној његовој изложби још док сам студирала.

Предраг: Но, нек дође, али сумњам да ће уживати у моме друштву. (Устаје и грли Сандру) Него, реци ми, хоћеш ли ти да ми данас одемо на неко романтично место, горе у шуми, на излет?

Сандра (полако се извуче из Предраговог загрљаја): Не могу, драги, нажалост. Треба да одем до града, да покупим још неке стварчице.

Предраг: Па... добро. Видећемо се за вечером.

Сандра (одлази): Ћао, волим те.

Предраг седи сам у фотељи са једном од књига са полице. Чита. С времена на време мрмљајући нешто бележи у свешчицу.

Споља се чују гласови: Магда и Новинар.

Магда: Не можете унутра, рекох Вам да господин није код куће!

Новинар: Молим Вас, морате ме пустити.

Улази Новинар а одмах за њим и Магда.

Магда (узбуђена): Ја сам говорила да нисте ту...

Предраг (одлаже књигу): У реду је, Магда. Дакле, ко сте Ви?

Новинар: Ваш велики поштовалац. Новинар у листу „Импулс Дубине“.

Предраг: Тако млад, а радите у „Импулсу“. (Магди) У реду је, господин ће остати.

Магда одлази.

Предраг: И? Шта желите?

Новинар (видно убуђен): Прво, да изразим огромно задовољство што имам част да радим интервју са Вама...

Предраг (одмахује): Полако, полако! Ко је рекао нешто о интервјуу? Да разговарамо може, а треба да знате да мрзим стенографију, диктафоне и камере.

Новинар (помало снуждено): Да... очекивао сам то. Па, добро.

Предраг: Да чујем шта желите да знате, али (показује на другу фотељу) прво седите.

Новинар (седне): Хвала. Па, видите, желим да знам како успевате да се одржите на том нивоу толико година, да се одупрете комерцијализацији. Предмет сте многих форума и фељтона, баш због тога.

Предраг: Ух, па говори се и о другима. Хвале и Протића, Хаџи-Стојановића, Милојковића... па и младе, ја бих рекао неискусне писце, као... као што је Бобан Млађеновић, на пример.

Новинар: А, не. Ипак сте Ви класа.

Предраг: Видите, ја нисам материјалиста...

Новинар: Не можете, додуше, да порекнете да поседујете известан иметак.

Предраг: То је, знате, релативно. Мислим да је моје главно богатство баш то што се не подајем комерцијализацији. Него, заиста, како то: Ви сте тако млади, а радите у једном часопису који свој кадар регрутује из прекаљених познавалаца културних прилика код нас...

Новинар (скоро поносно): Брзо су ме приметили, знате мој дипломски рад био је есеј о вашим делима, и тако су ме запазили. Ако се сећате, неки делови тог есеја били су и објављени у „Импулсу“. На неки начин, Ви сте мој узор.

Предраг (непријатно му је): Не, не, не говорите то. Не волим да будем некакав прототип.

Новинар: У сваком случају, драго ми је да могу да разговарам са Вама тако... спонтано.

Предраг: А зашто да не? Па, и ја сам човек (смеје се), немам четири ноге или две главе. Мени сва та ... „слава“ заиста смета. Понекад ми се чини да ме се људи плаше, као да сам ко зна шта. (Прене се, погледа новинара) Па, јесте ли скупили довољно материјала за чланак?

Новинар: Ни изблиза колико колико бих желео да пишем о Вама, али за сада је у реду. (пружи Предрагу руку) И опростите, нисам се ни представио; Петар Белић, новинар – приправник у „Импулсима Дубине“. Надам се да ћете увек имати мало времена да издвојите за мене... овај, за наше новине.

Предраг (испраћа новинара који је кренуо): А реците ми, шта се догодило са Миличевићем, досад је увек он радио са књижевницима?

Новинар: Он је на одмору па сам ја искористио тренутак, знате. А сада и није „сезона“ за догађаје у књижевности.

Предраг (значајно): Па, добро, ко зна... можда се појави и неки нови роман, тако изнебуха.

Новинар (обрадован): Ваш?!

Предраг: Да, али другачији од свих претходних; есенцијалнији, много озбиљнији.

Новинар (одлазећи): Ово мора да се објави, мора!

Новинар излази, мало касније улази Просјак.

Просјак (рецитује): Arma gravi numero violentaque bella parabam edere, materia conveniente modis par erat inferior versus — risisse Cupido dicitur atque unum surripuisse pedem.

Предраг (смеје се): Исти као и увек! Изгледа да ти немаш проблема.

Просјак: Не, немам. Имам слободу од свега и свачега. И себе, и људи, и света...

Предраг: Седи. Да наспем по једну?

Просјак: Немој, то би значило да ћеш позвати Магду, да то она учини.

Предраг: Па, добро, ево ја ћу сипати.

Предраг излази.

Док је Предраг у кухињи Просјак седи у фотељи и чита неки рукопис који стоји на столу. Предраг говори из кухиње.

Предраг: Ако си слободан од свега, имаш ли уопште снове? Или си се и њих ослободио?

Просјак: Снове? Слободан сам за снове. Они боје цели мој живот. У најлуђим сновима видим себе као чистача обуће у Јерусалиму, оном новом... А понекад маштам да сам плочник тамо. Мада, не усуђујем се често да сањам у тако живим бојама.

Улази Предраг.

Предраг (пружа му чашу ракије): Ево. За живот без проблема. За живот са великим ж.

Просјак (испија наискап): Живели са великим ж. Само... како човек може да зна да ли је његов живот тако једноставан и прегледан?

Предраг: Их, па познајеш људе око себе.

Просјак: Колико?

Предраг: Потпуно. Зато се пишу књиге, зато се сликају слике...

Просјак: Књижевност, сликарство... све то је потрага за сликом човека. Не знамо ни себе ни друге. На пример, колико ти познајеш људе око тебе? Можда су сви око тебе јер се хране од твога имена.

Предраг (негодује): Ма, дај... откуд ти таква идеја, уопште?

Просјак: Знаш, где год да сам, слушам, а причам само са тобом. А што не провериш?

Предраг: Како да проверим?

Просјак: Шта ја знам како, глуми сенилност, прави се да си забораван, слушај на шта те подсећају.

Предраг (смеје се): И шта, то би ме, као, одвело на неке мрачне стране месеца?

Просјак: Ни говора, тако би само скинуо неке уставе које људи сада имају, знаш.

Предраг: Имају?

Просјак: Свакако да имају. Тешко је борити се са срцем, јер што год жели купује за душу своју. А ако се судбина поигра са човеком, па му удеси зле или погубне жеље... Кад би тако нешто пробао, не би прошло много, а могао би да кажеш да ли сам у праву или не.

Предраг (замишљен): Није ми јасно одакле ти та идеја, али... да се тако, као дете, играм са својим именом, са својим животом, са људима што су око мене.

Просјак: Имао би о чему да пишеш.

Предраг: О чему?

Просјак: О правој суштини. Ти пишеш о бојама, укусима. Мислиш слатко, мислиш црвено, мислиш хладно, а оно атоми и празнина.

Предраг (збуњен): Па?

Просјак: Све се то види, али суштина је оно што у тој празнини спаја милијарде милиона истих, хаотичних и бесловесних атома увек у нову боју и укус. Томе се обраћај. О томе пиши.

Предраг (дуго задивљено гледа просјака): Ти... иако се знамо толико година, још увек ми ниси рекао ни како се зовеш.

Просјак: Па... ако некада будем сматрао да је то битно, сигурно ћу ти рећи. Али, чини ми се да сам и ја заборавио.

Предраг: Знаш, питала ме Магда пре неки дан шта се то с тобом догодило, па живиш тако како живиш сада. И ја сам тек онда схватио да ја то тебе нисам никада ни питао, и да заправо не знам.

Просјак (весело): А питала Магда, је ли? (смрачи се) Ја... нисам се никада уклапао у људе што живе, а не постоје; што остављају децу иза себе само да и даље има ко да умире. Дуго сам се борио са тим, уклапао се на силу, да сачувам живот који сам, као, створио. Знаш како кажу: „Кога убедише упркос хтења, мишљење своје тај не мења“. И једног дана сам престао да глумим. (тргне се из мисли) Реци ми колико је сати?

Предраг (погледа на сат): Па, ево, сад је...

Просјак (одмахује руком и устаје): На крају – није ни битно, ионако сам се превише раскокодакао. Рекао сам ти оно што сам наумио и идем.

Предраг: А кад ћемо се поново видети?

Просјак: Доћи ћу...

Просјак одлази.

Предраг се с лаконским смешком на уснама смешта у фотељу и док се завеса спушта он каже: „Магда, скувај ми чај!“

ЗАВЕСА

Појава друга

На средини собе је сада велики трпезаријски сто. Постављен је прибор за троје. Сандра седи за столом, Магда аранжира постављене судове и јела. Зачује се куцање.

Сандра: То је сигурно господин Марјановић, уведи га и позови Предрага.

Магда одлази, одмах потом улази Марјановић.

Сандра: Господине Марјановићу, тако ми је драго што сте прихватили наш позив.

Марјановић  (грли Сандру): Добро, добро, а сада неформални поздрав.

Сандра (одгурне га): Јеси ли ти нормалан! Он може да наиђе сваког часа.

Марјановић (одаљава се): Хм... а шта он каже?

Сандра: Рекао је да си досадан.

Марјановић: Па, није тебе питао... Знаш, некад се понашаш као да га волиш, некад сам љубоморан на њега.

Сандра: Не лупај.

Марјановић: Онда ми реци сада и овде да си само моја!

Улазе Предраг и Магда.

Сандра (бесно): Пст!

Предраг: Добро вече. Извините што ја мало касним на вечеру, али имао сам неке неодложне послове. Постао сам страшно расејан у скорије време. Но, знате какви смо ми уметници...

Марјановић: Да, да, губимо све и свашта.

Седну за сто.

Предраг: Не знам шта је Магда спремила, али мора да је одлично. Видећете, младићу, наша Магда изврсно кува.

Сандра (са дозом ироније се обраћа Марјановићу): Знате, мој супруг воли та прастара јела, јер је навикао на јеловник наше остареле кућне помоћнице која не уме ништа друго да спреми.

Предраг: Их, па немој тако, Магда је одлична куварица; (Марјановићу) уосталом, уверићете се сами.

Улази Магда.

Марјановић (помало заједљиво): Дакле, шта сте то фасцинантно спремили?

Магда (ставља овал на сто): Лигње. Онако како господин Предраг воли: фриговане.

Предраг (обрадован): Да... предивни плодови мора. Видите, млади мој пријатељу, то је живот. Из тог исконског извора сви би требало да црпимо инспирацију. Најчистију и најискренију.

Марјановић: Добро, ја и Ви се слабо и познајемо; ја сам, заправо, више пријатељ Ваше супруге. Има истине у томе што говорите. Но, видим да се лако одушевите. Кажу да је импулсивност особина правих уметника. Колико траје такво Ваше расположење?

Предраг (сипа бело вино): Траје одувек и заувек. Мене су пре десетак година прогласили дечјим писцем за одрасле због непоколебљивог оптимизма који влада прво мојом личношћу, а онда и свим мојим делима.

Марјановић: А зар није могуће да тај претерани оптимизам помало заслепи, као и претерани песимизам?

Предраг (замишљен): Видите... и јако трагичне личности историје и уметности су покаткад бивале радосне и смејале се. Не, не, ја верујем да светао поглед на свет може само да прошири видике и отвори очи.

Марјановић: И никад не осетите притисак обичног, свакодневног, хладног, вулгарног света?

Предраг (смеје се): Ах, ма не! Можда понекад само на тренутке, јер ја свет уопште не видим тако плитким и прљавим. Знате, одлично се изражавате, јесте ли размишљали о томе да напишете један роман? Могу да Вам нађем издавача... Замислите како би се то продавало „Зашто сам оставио сликање и посветио се књижевности“!

Марјановић (прави се да не чује последњу реченицу): Али, колико сам ја упознат са Вашим књигама, Ви сте увек писали о обичним, свакидашњим људима; како онда...

Предраг (прекида Марјановића): Молим Вас... једимо, лигње ће се охладити.

ЗАВЕСА

Појава трећа

Сцена је иста као и у првој појави. Магда послује по соби, Предраг долази.

Предраг: Добро јутро, Магда.

Магда: Добро јутро, господине.

Предраг: Оно синоћ је било домаће вино, зар не?

Магда: Јесте, господине; пронашла сам га код једног продавца пре недељу дана. Мислила сам да ће Вам се свидети.

Предраг: Па, јесте ми се свидело... синоћ. Јутрос сам, међутим, једва устао. Дуго нисам попио превише. (окреће се) А где је Сандра?

Магда: Госпођа је отишла до града. Мислим да учествује у организацији изложбе сликара Марјановића. И Вама су оставили позивницу, али госпођа ми је рекла да Вас не будим.

Предраг: Добро, ако ми буде мало боље, отићи ћу.

Предраг излази с лева. С десна се чује звук мотора и шкрипа гума. Улазе Душан и Млађеновић.

Душан: Добро јутро, Магда. Је л' Предраг код куће?

Магда: Добро јутро. Ту је, заправо, биће овде за који минут.

Душан: Немој ми рећи да је тек сада устао?! Слушај, па то му се није догодило још од матуре!

Смеју се и Душан и Млађеновић. Улази Предраг.

Предраг: О, здрав... (угледа Млађеновића) Добро јутро. О чему се овде ради?

Душан: Је ли, па шта је то с тобом? Ти си бар чувени раноранилац. Шта се догађа?

Предраг: Па, ето... питам се да ли ме то кошмари мамурлука стижу тек ујутру или је ово стварност.

Душан: Де, де, де. Немој да си покварен. Довео сам дечка да се упознате...

Млађеновић (пружа руку): Господине, ја знам шта Ви мислите о мени и моме раду, али ја Вас и поред тога ценим и поштујем.

Предраг: Па и немаш разлога да ме мрзиш. Душане, да скратимо, што си довео момка? Је л’ у питању опет нека твоја сулуда пословна идеја?

Душан: Видиш... Немој да се љутиш, али твој најновији роман... није профитабилан, брате. Тешко ће то ићи, доста тешко... Друго, ту је негативан публицитет и за тебе и за нашу кућу, еј! Него, можда би Млађеновић могао то мало да модификује, да усклади са трендом...

Предраг: Чекај, чекај. Не говори у загонеткама; ти хоћеш да он буде рецензент?

Душан: Па, не... мислио сам да ви лепо поразговарате, је ли, уметнички, дабоме, па ти њему саопштиш идеју, мислим, која ти је била мотив, а он после... разумеш?

Предраг: Шалиш се, је л’ да? Хоћеш да ОН пише МОЈ роман? Па, не... Не, ти се шалиш! Требало би да полудим, да... да ме клепи нешто по тинтари да пристанем на тако нешто! Ама откуд ти та идеја, човече?!

Душан: Ама, књига је несхватљива! Разуми ме, брате, нико је не би хтео. Ти си постао страшно умишљен! Нисам од тебе очекивао да упаднеш у ту стару замку: мислиш ако је нешто фасцинантно за тебе, па мора да буде и за читав свет?

Предраг: Требало је да се бавиш математиком, био би мање сујетан и промишљен. Ја сам писац! Покушавам нешто да истражим, да отворим очи и да то искуство поделим са људима, а не да их заслепљујем празним, мелодичним причама или да вређам нечију интелигенцију претенциозношћу. Ти... иако се знамо толико година, можеш да помислиш да у мени има нечег таквог...

Душан: Слушај, то што си сада рекао, могу да искористим за рецензију... али да би неко видео рецензију, мора да купи књигу, разумеш? (пауза) Иначе, супер је то, што си рекао, мораћу да искористим. (окрене се Млађеновићу) Је л' да је добро, Бобане?

Млађеновић: Да, да, има...

Душан (прекида га): Има, има... има ту снагу аутентичности. Е, видиш да знаш шта је у тренду! Шта те кошта мало „коељовања“?

Предраг (запањено): Не могу да верујем да си се толико деформисао! Ја ти овде отварам срце, а ти мислиш да се фолирам...

Душан: Слушај, Предраже...

Предраг (одмахује руком, прекида га): Нећеш да штампаш?

Душан: Не могу.

Предраг: Онда је овај и сваки следећи пословни разговор између нас завршен. Добар си пријатељ, али врло лош сарадник, Душане. (Окрене се Млађеновићу) То ти је тако, млади колега, тетошу те док им доносиш новац и тираже, као ти сада, али чим се мало уплаше кад треба да ти пруже подршку и мало да верују... срозавају те, као мене сада. Него, (покушава да мало развесели атмосферу) да попијемо нешто невезано за посао?

Душан (суво): Нажалост, журимо.

Предраг: Магда, испрати господу.

Душан (крене, па се окрене): Ако се предомислиш...

Предраг: Рекох ти: само да полудим па да пристанем на неку такву комбинацију.

Душан и Млађеновић одлазе.

Предраг: Магда, донеси ми чашу и боцу оног вина.

Магда (доноси чашу и флашу и оставља их на сточићу крај фотеље): Изволите.

Магда одлази. Предраг седи у фотељи, светло на позорници постепено гасне, до тренутка кад се више не може да разазна Предрагово лице већ само његова силуета у фотељи.

Улази Магда.

Магда: Господине, ако Вам више нисам потребна...

Предраг (прене се): Ах! Ја задремао. Колико је сати?

Магда: Пола једанаест.

Предраг: Да... Слабодна си, Магда. Видим да Сандра још није дошла... Но, можеш да идеш.

Магда одлази, Предраг опет задрема, с десна се чују гласови.

Лопов I: Је л' има неког?

Лопов II: Мислим да нема... Mа, ту живи неки маторац, а и далеко је од града.

Врата с десна се насилно отворе, улазе Лопови.

Лопов I: Нема никог?

Лопов II: Ух, што си досадан с тим!

Лопов I: Шта ћемо да скинемо?

Лопов II: Па, кеш... и мора да има негде злата; знаш, тај маторац је неки песник, редитељ, немам појма. Ал' има кинту.

Предраг (прене се): Ко је то?

Лопов I: Ето што нема никог! Шта ћемо сад?

Лопов II (удари палицом Предрага по глави): Бежимо, ето то!

ЗАВЕСА

Појава четврта

На средини сцене је канабе на коме лежи Предраг. Он је у несвести. Ту су и Сандра, један полицајац и Магда.

Сандра: Дакле, Ви мислите да су то учинили провалници?

Полицајац: Поновите ми шта је рекао лекар?

Сандра: Да је Предраг добио ударац тупим предметом у главу, да је тако настала она повреда на глави. Он каже да је то можда једна сасвим безопасна озледа, али требало би да се изврше неки тестови...

Полицајац: Битно је да му је стање сад стабилно. Видите, на вратима има јасних трагова провале а испред врата има трагова патика. Неко је прескочио ограду и дошао кроз ваш воћњак. Судећи по тим траговима било их је најмање двојица.

Сандра: Ох, Боже, данас нико није безбедан.

Полицајац: Јесте ли утврдили да ли нешто из куће недостаје?

Сандра: Па, на први поглед све је ту... мада, нисам сигурна, требало би темељније прегледати.

Полицајац: Ја морам да кренем. Кад се Ваш супруг пробуди, позовите ме; користило би ми да ми исприча све чега се сећа. Довиђења.

Полицајац одлази.

Сандра: Магда, погледајте да нешто не недостаје у радној соби, а ја одох да проверим горе. И пожурите мало, немамо цели дан.

Сандра и Магда одлазе. Мало касније Предраг се буди. Има завој са леве стране чела.

Предраг: Ух, каква главобоља! Сувише доброг вина. (Додирне завој који му је на глави) Шта је ово? А, да, неко је био синоћ у кући... и баш ме добро клепио. (Окреће се) А где су сви? Пребацили су ме на канабе, а сад нема никога. Као да су заборавили на мене... (досећа се) Па, то није лоша идеја, шале ради. (Поново легне)

Долазе Магда и Сандра.

Предраг (устаје и држи се за главу): Ах! Где сам ја?

Сандра (притрчи): Све је у реду, напокон си се пробудио.

Предраг: Ко сте Ви?

Сандра: Ма, шта ти је, ниси ослепео. Је л' те боли нешто?

Предраг: Не... не боли ме ништа, али... ко сте Ви?

Сандра (збуњена): Па... твоја жена.

Предраг (узнемирен покушава да устане): Ма, каква жена, жено божја; први пут те видим у животу! Где сам ја, како сам доспео овде?

Сандра (уплашена): Слушај, ако се шалиш, сад је време да престанеш! Нисам навикла на таквог Предрага!

Предраг: Питам како сам се овде... (прене се) Како си рекла, „Предраг“? (уплаши се) А... ко сам ја?

Магда (прилази): Господине, зар не знате ко сте Ви?

Предраг (уплашен, затвара очи): Не... сећам се... црног... Боже, па ја се ничега не сећам!

Сандра (Магди): Забога, позовите лекара! (Предрагу) Боли те нешто?

Магда одлази.

Предраг: Не. Заправо, не ништа нарочито. Мало ме боли глава, али то није страшно... А можда ме је некад глава болела и јаче... Ма, не знам ни да шта се јуче догодило, можда ме је и јуче болела глава! Бестрага, полудећу!

Сандра: Чекај, чекај, смири се! Вероватно је у питању нешто пролазно...

Предраг (гледа око себе): Ма, где сам то ја?

Сандра: Па, код нас, код куће... Ја сам ти супруга, сећаш се?

Предраг: Ама, не сећам се ни ко сам ја, откуд бих се сећао да сам ожењен... ни колико имам година... ни како се зовем!

Сандра: Имаш четрдесет седам година, зовеш се Предраг и по занимању си писац.

Предраг: Писац? Ја? А ти? Ко си ти?

Сандра (уморно): Ох, Боже! Ја сам Сандра, твоја супруга.

Предраг: Слушај, не знам где смо се упознали, али ако ја имам четрдесет и седам година, онда ја нисам за тебе.

Сандра: Немој опет да почињеш! То смо расправили на венчању.

Предраг: Не знам о чему говориш...

Сандра: Говорим о томе да је битно да се волимо, да ја тебе волим таквог какав јеси...

Предраг: Али, како можеш да ме волиш у оваквом треутку, кад не познајем себе? Кажеш ми да сам неки... Предраг, неки писац, а можда сам, заправо, плаћени убица! Тај кога ти волиш више не постоји; ја сам сада само човек са црном мрљом у глави уместо сећања.

Долази Магда.

Магда: Госпођо, доктор убрзо долази, рекао је да ће пожурити.

Предраг: А ко је она?

Сандра: Она? Она је је једна бескорисна служавка. Сто пута сам ти говорила да је треба отпустити...

Магда: А ја сам госпођо сто пута одговорила да ако сам ја једини проблем у овој кући, врло брзо могу да се спакујем!

Сандра: Заиста... каква дрскост! (Предрагу) Знаш, јуче сам те и убедила да је отпустиш.

Предраг (Магди): Ви... дођите овамо. Зашто сам хтео да Вас отпустим?

Магда: Господине, ја не знам ништа о томе!

Предраг: А откад... уствари, прво како се зовете?

Магда: Магда, господине. Како се не сећате, па све ове године...

Предраг: Да, да, то сам и хтео да питам. Колико већ година радите овде?

Магда: Петнаест, господине.

Предраг: И јесам ли био тиранин свих тих година?

Магда: О, ни говора, господине.

Предраг: Па, не знам... (Сандри) Нисам сад толико сигуран у ту „своју“ одлуку...

Сандра: Ради како желиш! Само сам поштовала твоју вољу.

Предраг: Па, драга моја... како рече... Сандра, ја сам још жив, иако се не сећам претходног свог живота.

Сандра: Не, само сам мислила...

Предраг: Но, више нећемо о томе, молим те.

Чује се аутомобил.

Сандра: Магда, погледајте да ли је то доктор стигао.

Магда излази.

Предраг (гледа по соби): А ко је овако средио собу?

Сандра: Ти... давно. Од тада није мењан распоред.

Предраг: Не допада ти се?

Сандра: Па... и ти си сам признао неки дан да је потпуно ван тренда.

Предраг (значајно се насмеје): Да, да...

Улазе Душан, Млађеновић и Магда.

Магда: Господин Пап.

Душан: Је ли, па шта се то догодило, а?

Предраг: А ко сте Ви?

Сандра: Пеђа, ово је твој издавач, а оно је ваш... познаник, твој колега.

Душан: 'Еј, па зар се не сећаш свог друга из детињства?

Предраг: Па, да будем искрен...

Душан: Слушај, чуо сам све још јутрос. И размислио сам о свему што смо разговарали. Све је сређено, ја сам донео уговор, само да потпишеш. Наравно, размисли... да нађемо неки компромис...

Сандра: Душане, али он се и не сећа да је писао.

Млађеновић: Па, зар је то тако озбиљно?

Сандра: Не знам, очекујемо доктора...

Душан: Видиш... грозно... Нико више нигде није сигуран.

Улази др Марковић.

Др (улази, оставља торбу поред кревета и прилази Предрагу): Добар дан! Дошао сам што сам брже могао. Како ми је Магда објаснила, у питању је губитак памћења.

Предраг: А ко сте Ви? Брат од тетке, изгубљени стриц?

Сандра: Ох, Пеђа...

Др: Не, не, стари пријатељу. Ја сам твој лекар.

Предраг: Али, мене ништа не боли...

Др: Can you understand what am I saying now?

Предраг: Да, али зашто...

Др: Какое твое любимое детское воспоминание?

Предраг: Па... не знам... Не сећам се.

Др: Ништа те не боли, али се ничег ни не сећаш... Требало би да те прегледам, молим вас, мало простора.

Сви се одмичу од кревета, Др и Предраг  разговарају нешто, али их ми не чујемо.

Душан (вади мобилни телефон из џепа): Хало, редакција? Вики, Дуле овде. Слушај, мораш нешто да ми откуцаш. Слушај, уговор је у питању... ево, диктирам. (окреће леђа публици)

Др (прилази скупу, Предраг остаје сам на кревету): Сандра, бићу врло искрен.

Сандра: Је л' нешто озбиљно?

Др: Губитак сећања од тако безазленог ударца...

Сандра: О, докторе – безазленог!

Др: Па, добро, није био нарочито јак. Елем, то значи да је оштећен баш неки од центара за сећање... У таквим случајевима памћење се може никад да не врати. Видиш, он и даље говори енглески, сад ми је говорио неке формуле из физике... и то је крајње типично. Не желим ништа прерано да саопштавам, наравно, требало би да га прегледа неуролог, али...

Душан: Али, Ви мислите да...

Др: ... да су могућности да му се врате успомене врло мале.

Сандра: Ох, Боже!

Душан: Па, шта би требало радити сада?

Др: Сада би требало сви да се потрудимо да се сетимо његових навика и да их што верније њему презентујемо, можда на тај начин изазовемо неко сећање... Схватате, он сад све прихвата a priori.

Душан: Ахааа....

Др: Ја идем, али ћу доћи још једном да се договоримо о термину прегледа, треба да пронађем колегу да га прегледа.

Др Марковић одлази.

Предраг: Еј, ви тамо! Шта се догађа? Ако се већ не сећам прошлости, могли би да ми причате о садашњости.

Сандра (прилази Предрагу): Мораће да изврше неке тестове, мораћеш на преглед...

Душан (и даље стоји подаље од Предграга, поново вади мобилни телефон): Ало, Вики? Мало мењамо текст, и то експрес да буде готово с печатом и нек ми неко хитно то достави на следећу адресу... (окреће леђа публици)

Млађеновић (Душану): Зар ово није страшно... такав човек!

Душан: Ма, какви страшно! Замисли како ће књига да иде! „Последњи роман великог Душана Павловића пре трагичног догађаја“! Ха!

Млађеновић: Па, добро, али то је тешко дело...

Душан: Е, зато ћеш ти да га средиш, да га... Како се то каже?... Да га учиниш разумљивијим, онако како треба, је ли...

Млађеновић: Али, зар он није рекао да никад не би пристао на...

Душан: Ма, кад је рекао? Пусти сад то, јеси ли чуо шта каже лекар? Јао, има то да буде глобални тренд! Сви има да купују ту књигу, к'о цигарете... и сви ће бити поносни на себе јер с разумевањем читају капитално дело великог писца. (Окреће се и прилази Предрагу) Нема бриге, бићеш ти у реду.

Предраг: Надам се... овако је... празно.

Душан: Их, празно! Па имаш нас, па ја сам ти друг из основне, па из гимназије... Добро, после си ти отишао на ту твоју књижевност, а ја на економију, али толико година иза нас...

Улази Магда.

Магда (пружа Душану неки папир): Господине Пап, један младић је ово донео за Вас.

Душан (разгледа папир): Ахаа... то је то. Дабоме... хвала, Магда.

Магда излази.

Душан: Кажем ти ја, биће с тобом све у реду. Него, да потпишеш ти онај уговор.

Предраг: Зар ниси рекао да размислим?

Душан (замисли се): То сам рекао?

Предраг: Па пре пет минута.

Душан: Слушај, ти имаш амнезију, не ја. Дошао сам да ти донесем уговор да потпишеш.

Предраг: Дај да видим шта потписујем.

Душан (даје уговор Предрагу, вади мобилни): Ево... Ало, Симићу! Организуј прес конференцију за пола сата. Дабоме, у великој сали, него где другде. Реци само да излази нова књига Предрага Павловића. Е, то је новост, сарадња са Бобаном Млађеновићем. Е, тако... сад долазим.

Предраг (чита уговор): А ко је тај Млађеновић?

Млађеновић: Ја! Ја сам ваш велики обожавалац. И сам се помало бавим писањем.

Сандра (Душану): Како се то понашате, то је превара!

Предраг: Па знам, али ово практично значи да је он коаутор.

Душан: Ма, слушај то је само про форме, због... због пореза, разумеш, то јавност неће ни да зна, није то ништа значајно. Потпиши ти, па да ја идем.

Предраг: Добро... (потписује)

Душан: Ехеј! Чекај, ово није твој потпис.

Предраг: Па пише „Предраг Павловић“?

Душан: Па, пише, видим и ја да пише, али ово није твој потпис.

Предраг: Е, ја не знам боље. До пре двадесет минута нисам знао ни ко сам, ни одакле сам, ни шта радим овде. То је најбоље што могу сада.

Душан: Добро... битно да си ти парафнуо. Е, ми одлазимо. Идемо, Млађеновићу!

Млађеновић: Довиђења господине, довиђења.

Сандра (зауставља Душана на излазу): Шта ово треба да значи?

Душан: Вештице са лицем девојчице, не мешај се и ћути.

Сандра: Какав је то начин...

Душан: Мала, да бих заштитио паре уложене у Предрага пре месец дана сам унајмио приватног детектива. Донео ми је неке дивне фотографије са разних изложби, из разних кафића, хотела...

Сандра: Ма, откуд Ви... како...

Душан: Ништа лично... он је осетљив, а од те осетљивости зависи мој новац. Зато, ћути и све ће бити у реду.

Душан и Млађеновић излазе.

Предраг: Јесам ли ја то познат писац?

Сандра (збуњена, покушава да се прибере): Веома. Ја се не разумем много у књижевност, али знам да те критичари цене. Неки кажу да твоја дела имају елитистички карактер, али то је неколицина.

Предраг: Аха... ето, изаћи ће још једна књига. Мораћу да је прочитам. Изгледа да је овај мој издавач фин човек...

Сандра: Душан? Ви сте другови од детињства...

Предраг: Па ето, коме можеш да верујеш ако не можеш другу из детињства.

Улази Марјановић.

Марјановић: Добар дан. Срео сам доктора Марковића у граду па ми је рекао шта се догодило.

Предраг: Не бих желео да испаднем груб, али морам да Вас питам, ко сте Ви?

Марјановић: Ја? Ја сам... рођак Ваше жене.

Сандра: Далеки!

Марјановић: Далеки, дабоме. А Ви сте мој мецена. Ја сам сликар, знате. Пре годину дана сте изразили жељу да ми помогнете да организујем једну самосталну изложбу у престоници.

Предраг: А, тако... Моја жена ми није рекла да имам и црту хуманости...

Улази Магда.

Магда: Господине, Ваши лекови.

Сандра (прилази Марјановићу): Јеси ли ти нормалан?! Шта ако се сети да ми ниси рођак и да није твој „мецена“? Ако се сети да те чак и не воли превише?

Марјановић: Чекај, полако. Рекох ти да сам срео доктора у граду. Све ми је испричао. Вели да ће код твог драгог амнезија потрајати. Постојали су, још каже, и такви случајеви који се до краја живота нису ничег сетили. Разумеш? Видиш ли up-side свега тога?

Магда одлази.

Предраг: Нисте ми рекли своје име...

Марјановић: Жак Марјановић, господине. Заиста ме чуди да се ничега не сећате.

Сандра: Требало је да синоћ одемо на Жакову изложбу, али ти ниси могао. Изгледа да су синоћ док си спавао у кућу упали лопови и да су те онесвестили кад су те угледали. Ја сам се мало... задржала на изложби, али кад сам дошла брава није била закључана, а ти си имао тај оток на глави. Онда сам позвала полицију.

Предраг: Нечувено! Ја се ничега не сећам.

Марјановић (погледа на сат): Аух, већ је касно. Морао бих да кренем. Навратићу сутра ако Вам буде боље, да говоримо о мојој изложби.

Марјановић одлази.

Предраг: Симпатичан младић. Требало је да ја организујем његову изложбу?

Сандра (снебива се и преломи): Па... да. Ми смо мислили због твојих веза... А и новац је био проблем.

Предраг: Мора да сам одлучио да га спонзоришем истог оног дана кад сам хтео да отпустим Магду.

Сандра: Не... Откуд ти сад то?

Предраг: Чини ми се да не неки велики писац једном рекао да све велике одлуке доносимо у једном дану.

Сандра: Не, не... заправо, то је било доста пре.

Предраг: Аха...

Улази Новинар.

Новинар (бесно): А, ту сте, дакле?

Предраг: Ја сам ту. А Ви сте?

Новинар: Ја сам, господине, најобманутији човек свих времена!

Предраг: Фино... а шта ја имам с тим?

Новинар: Ви?! Ви сте ме преварили господине!

Предраг: А како сам то урадио?

Новинар: До малопре сам веровао да сте човек ретког и јединственог калибра. Преварио сам се. Јесте јединствени, додуше: јединствена варалица!

Сандра: Забога, човече, он се не осећа добро!

Предраг: Не, не, желим ово да чујем. Како сам Вас то преварио, младићу?

Новинар (иронично): „Ја нисам материјалиста, не подлежем комерцијализацији“ рекли сте. А јутрос из поузданих извора, које нећу да именујем, ја чујем да на Вашој књизи ради ко? Бобан Млађеновић! Онај чије књиге користе на пијаци да увијају зелен кад их прочитају; баш тако: кад неко купи поврће, добије и један лист из његових романа.

Предраг (помирљиво): Ви се можда сећате шта сам ја рекао, али се ја не сећам. Све што знам је оно што ми кажу: неко је провалио у ову кућу и онесвестио ме, добио сам амнезију, хтео сам да отпустим кућну помоћницу, постао сам мецена једном младом сликару и потписао уговор у коме због пореских олакшица пише да ће коаутор на мом роману бити неки Млађеновић. А да ли сам стварно писац... то заиста не знам. Као што не знам ни ко су сви ови људи око мене.

Новинар: Свеједно... сад видим како је лако говорити о уметности пуног стомака и познатог имена. Вама то све очигледно мало значи.

Предраг: Напротив. И можда чак и не знате колико нисте у праву.

Новинар: До виђења господине!

Новинар одлази.

Сандра: Безобразник! Како ме је само изнервирао! Упада овако као и ти разбојници синоћ... (уздахне) Идем да видим да ли је Магда спремила ручак, ова збрка ме је тако исцрпла.

Сандра одлази, мало касније улази Просјак.

Просјак (бојажљиво гледа Предрага који се дубоко замислио): Ја рекох да ћу да навратим...

Предраг (дуго гледа Просјака без речи): Јеси видео ово?

Просјак слегне раменима.

Предраг: Ти си био у праву.

Просјак: Знам, жао ми је.

Предраг (дубоко уздахне): Ти си у праву, а ја сам готов. Нема више ничега. Никада није ни било. Био сам исти као дете кад га очара дуга. Шта мислиш, да сам био присебнији, да ли бих наслутио нешто од овога?1

Просјак: Богови нити шта казују, нити шта крију, само симболе и знамења дају... Мислим да би.

Предраг: Како боли ово... Пола моје душе још увек воли све њих, жали што су пошли путем који не води никуда, а друга половина ми говори да се окренем себи, да не марим ни за кога, да се осветим. (пауза) Шта да радим?

Просјак: Не закључуј насумице о најважнијим стварима.

Предраг: Не, ти не разумеш: ја сам пропао и као човек и као писац! Цели се мој свет срушио уз заглушујућу буку. Шта да дам људима, кад немам ни прошлост ни садашњост?

Просјак: Себе! Ако ништа немаш имаш најаутентичније себе.

Предраг: Себе... а ја сам очајник.

Просјак: Знаш, сунце је сваки дан ново. Храброст слаби ударце судбине.

Предраг: Али, кад видим овако нешто... ко зна колико све то траје, тако болесно, тако труло...

Просјак: Не знам да ли ти значи нешто ако ти кажем, али ту си, на корак од спознаје оне суштине која обитава у ономе што ми зовемо празнина.

Предраг (с тешком муком се насмеје): Еј, о чему ми ти причаш у оваквом тренутку! Сваком нормалном човеку та тема сада не би била ни на крај памети.

Просјак: Говорим ти јер смо исти...

Пауза. Предраг само што не заплаче: очајан је и изгубљен.

Просјак: Ја сада идем. Размисли шта ћеш... Верујем да ћеш знати шта даље...

Просјак одлази.

Предраг устаје с кревета. На лицу му стоји мешавина разочарења, туге и беса. Прилази сточићу са ког узима један лист папира на који нешто пише. Лист ставља у коверат и на коверту уписује нечије име. Оде на спрат и после неког времена се враћа с кофером у рукама. Писмо оставља на столу с ког је узео папир и излази из куће.

Улази Магда.

Магда: Господине... (погледа по соби, оде до кревета, примети писмо на столу) За мене? (Отвори писмо и док га чита насмеје се) Да...

ЗАВЕСА

Пета и завршна појава

На кревету седи Сандра и плаче, крај ње седи Марјановић и теши је. По соби нервозно шета Душан. На средини собе стоји доктор Марковић и држи писмо у рукама.

Сандра (кроз плач): Не, не, ово никако није смео да учини.

Марјановић: Но, смири се, смислићемо нешто...

Душан: Де, прочитајте то писмо, докторе. Још га нисам чуо. Мада знам о чему говори.

Др: Ево... „Све је почело као наивна шала и потпуно ми се извукло из руку кад сам видео како човеку ближњи његови могу да забију нож у леђа када се окрене и не гледа их, будући да их воли и верује им.

И кад помислиш да си нашао љубав свог живота, после прве ситуације која би се могла назвати огледалом карактера, осетиш колико си био слеп... сва та осећања у која си могао да се закунеш сад изгледају као лоше режирана представа.

Ни у пријатељство се не можеш поуздати. Изгледа да у неким људима користољубље увек однесе победу над искреношћу. То што неког знаш од детињства често није премиса оданости; напротив, па ти знаш све његове слабе тачке. Бољи непријатељ од пријатеља није му потребан.

А сви, али сви око тебе само чекају да те скину са пиједестала идола на који су те они сами попели. Не желе да виде да си сасвим обичан човек. Забога, па они су те прогласили за полубожанство: лакше им је да те прогласе преварантом и шарлатаном него да признају сопствену глупост.

И на крају тај бесмислени систем супротности и бунцања који зовемо уметност. И моја узалудна борба да у тај дворац таштине унесем мало искрености и осећања. Моја борба је била узалудна јер је била на погрешним темељима. Изгубио сам се... у овом бестежинском друштву, без иједне референтне тачке ја сам веровао да стварам свој универзум, испуњен хармонијом.

Мора да постоји једна котва ван човека.

Зато сам вам захвалан. Нисам ни помислио да се сагнем и узмем камен. Показали сте ми куда да кренем. Због тога вам хвала.

За све остало што вас интересује, а знам да је пуно тога, можете се обратити мом адвокату. Све вас пуно поздрављам. Ко зна, можда се једног дана негде поново и видимо.“

Док доктор чита писмо Сандра гласно зајеца у делу у ком се говори о љубави, Душан се неколико пута накашље док се чита пасус о пријатељству. Незадовољство кулминира и прелази у галаму код реченице у којој их Предраг упућује на свог адвоката.

Марјановић: Ма, то не може тако, па ми смо били обманути! Ми смо преварени!

Сандра: И како смо сви поверовали у ту причу о губитку памћења...

Душан (замишљено): Амнезија...

Док Душан изговара ову реч полако пада завеса.

К Р А Ј

О Амнезији

Постоји прича о комаду гвожђа и ковачу. Наиме, у ковачници једног ковача на доброме гласу постојао је грумен изванредног гвожђа који ковач није користио. Како је то гвожђе било много квалитетније и вредније од оног које је ковач иначе користио, оно се побунило и стално му досађивало питањима: „Кад ћеш ме обрадити?“, „Зашто ме не употребиш?“... Ковачу то досади једног дана и он узме гвожђе машицама, стави га у ватру и, по природи свог посла, почне да га кује. Гвожђе сад стане да се вајка како му је превруће, како му смета чекић што удара по његовом телу...

Судбина тог гвожђа би могла да послужи као илустрација судбине свих људи који који желе нешто само због тога што имају потенцијала да нешто постигну. Али, пут до спознаје истине је дуг и нимало једноставан и удобан. У трајању тог пута они који њиме ходе често се питају да ли им је ту место, и да ли се све одвија онако како би требало.

АМНЕЗИЈА је прича о једном таквом човеку. О човеку који је нешто наслутио, који је нешто осетио, али није могао то да дефинише. Сам је кренуо, без ичије помоћи путем где се сам не иде. Нешто му је привукло пажњу, нешто га је засенило, и за тренутак, нашао се на распутници. Шаренило око њега које га је тако заслепило није му дозволило да види да је пут одавно остао негде иза, на некој раскрсници коју је он прелетео.

Лик просјака се појављује као својеврстан катализатор приче, он је оно што Аристотел зове „хор“, он је прст vis maior-а. Он је чекић који ће зазвечати по гвожђу успаваног дива који ослепљује своје друге, другачије очи, он ће покренути Предрага, познатог писца, човека ког сви цитирају, увршћују у антологије... Ког у исто време неки други сматрају одрођеним од људи, од уметности пер се, и говоре да његово стваралаштво има елитистички карактер.

Ко је Предраг?

Можда се предалеко отишло са карикирањем тог света у коме он живи. Можда је сувише дозвољено клишеу. Шта зна просечан човек о животу једног писца? И зашто баш писац, зашто не политичар, банкар...? Бити писац (за мене) значи тежити ка суштини, покушавати да се искристалише та слика у измаглици коју нам инспирација пружа, да се формулише то што нам је на врх језика кад кренемо у авантуру која се зове „писање“. То што наслућујемо и то што се бавимо каналисањем те слике и енергије даје нам фантастичне могућности за личну трансформацију и приближавање суштини појма ЧОВЕК. Нека ми се опрости ова мала дигресија, ово излагање мог виђења уметности и то што кад говорим о писцима користим прво лице множине.

Елем, карикирање је било алат да се прикаже ред величина у једној бранши (овде: писци и они који то нису, а пишу) се једне, и општи слом свих система вредности који влада у свим аспектима живота и постојања с друге стране.

Да размотримо и конкретну ситуацију у драми.

Да ли писци стварно толико зарађују? Не знам, знам да неки од тога фино живе. А у неким прошлим временима познати писци партиципирали су и у друштвено-политичком животу и иза себе остављали фондове. Да ли заиста постоји оно што се у драми назива „петпарачки“ писац? Закључимо сами: постоје писци који потроше више новца на маркетинг своје књиге (билборди, телевизијске рекламе) него што износи колико нечија цела плата, постоје писци који се хвале чињеницом да своје книге издају од својих пара на тај начин што себи ускрате један пар италијанских ципела, постоје писци који пишу „у тренду“ (који надире са запада) и имају страховиту медијску подршку, постоје писци који за своје стваралаштво кажу „снашао/ла сам се“, постоје...

Толико о покорици ствари, и без жеље да вређам било чију интелигенцију, сматрам да сам и превише простора посветио овом небитном детаљисању, на то су ме нагнали коментари исте једне такве величине, и то је одличан шлагворт за следећи пасус.

Поента АМНЕЗИЈЕ је појава да се од дрвета не види шума, да се са пута скреће на распутницу а неретко и на странпутицу. Тренутак коначног отрежњења је болан, несхватљив, нежељен, али неминован, уколико се жели даље у бољег човека, у бољи свет.

Предраг Петровић је човек који нешто сазнаје, који тим сазнањем схвата где се налази и куда је кренуо. Сукоб у њему самом ствара неодговорено питање: „На ком месту сам ослепео, када и зашто се то догодило“? Конкретно, у драми он сазнаје да су око њега сви претворни, да му нико од људи који су му драги није заиста близак. То је мање битна ствар, то је фенотип суштине коју сам малопре изложио. Исто би било и да је учитељ Гавра Максимовић сазнао да пати од неизлечиве смртоносне болести и да у том тренутку прави нагли заокрет у оно мало живота што му је остало. Суштина приче је реакција на спознају те појавне истине, јаснија идеја где би се Истина (са великим И) могла да налази и престројавање на тај курс. Значи, та прва фаза трансформације, преображаја човека из индолентог у спознајног, сазнајог и делатног.

Можда се драма и превише бави емоционалним реакцијама писца, можда пренаглашава дволичност и прорачунатост других ликова, али то стога што се тежило да тежина тог првог корака који води назад ка живљењу (са великим Ж) прикаже на најреалнији начин.

Шта се после десило са Предрагом?

То је већ нека друга прича. Можда је отишао да живи на Дунаву, на неком сплаву, да пеца по цели дан и игра домине; можда се замонашио; можда је решио да обиђе пирамиде, бугарске манастире, Израел, Сибир, Рио Де Жанеиро... За ову причу даље није битно.

Чуо сам и коментар да драма подсећа на Нушићевог „Покојника“. Па, цели музички систем се своди на квинтни и квартни круг, а људи и даље компонују. Свака хармонија је déjà vu, али свака композиција је дело за себе. У димензионалном свету какав је наш све вруће воде су већ пронађене. Тврдити да АМНЕЗИЈА подсећа на „Покојника“ значи оптуживати сваку романсирану исповест ратних страдалника да подсећа на Дневник Ане Франк, значи тврдити за сваког ко искористи водопад као симбол вечне промене која измиче човековим могућностима контролисања, да је покрао Добришу Цесарића.

И, на крају, сложићу се с тиме да ни моје способности нису на нивоу довољног дочаравања суштине која се кроз дело само назире, вероватно сам и ја у тренуцима буђења. Не очекујем да ова драма неког одушеви и да каже: „Е, то је то, то желим да кажем целог свог живота!“, али се надам да ће се неки од вас макар замислити над проблемом који сам овде изнео, а у драми приказао. Ни у драми нема катарзе, а и ако је има мора се рећи да је половична, стога и ваша емпатија не треба после читања овог дела да вас доведе у стање блаженства, већ у напето стање разматрања и сумирања. Не треба да се дивите драми (као што и нећете), али ја бих био срећан ако је неко од вас због овог дела дошао на идеју да истестира свој живот. На крају, драма је због тога и написана.

Крштење за опроштење грехова

          

            Шта је то – крстити се? То је велико питање и велики одговор, велика тајна и велико откривење, велико одвајање и велико сједињење. Као што су монаси, који напусте свет и оду да живе у манастиру добровољно себе оптерећујући монашким заветима, од свега одвојени и у исто време свему припојени, по речи апостола Павла да се он разапе свету и њему се разапе свет, тако исто и онај који прима тајну Крштења не мења ништа у животу, а мења сав свој живот. Уствари, крштени треба да оно што чини и оно чиме се бави обоји чашћу хришћанина, да сваку активност уцркови, да све што ради – чини управо у сећању на Бога и у вери у Христа, као уд Тела Христовог, то јест члан Цркве. И на то нас позива и сâм Господ позивајући нас на стално бдење (Лк 21, 36); то је стална, непрестана молитва, нова домовина, нови идентитет.

            Ова молитва, ово стално приношење себе Христу, предавање себе, свег свог живота, и кроз себе све творевине, то је оно дисање које нам је неопходно за живот. Али, како је могуће не променити ништа, а променити све? Ученици који су пратили Господа у време Његове проповеди, они који су касније назвали апостолима, када су се примили тешке службе апостолства нису се престали бавити својим занимањима; апостол Павле је правио шаторе, апостол Лука је био лекар... Али, вера у Бога све преображава и све чини приносом, па тако Петар, Јаков, Јован и други апостоли тек кад рибаре по упутству Христовом разумеју да пред њима стоји управо – Васкрсли Господ (Јн 21, 4).

Бити члан Цркве, заједничар Божије вечере, значи бити из света, али не од света, јер је Црква икона вечности. Изграђена је од нас – људи из овога света, али је ствара (чини стварном), одржава и возглављује Бог, па она није од овога света. Та богочовечанска заједница неминовно значи да постоји један крст који ће хришћанин имати да носи на својим плећима. И тај Крст се не може носити без помоћи од Бога. Он се састоји у томе да је човек призван да свет приноси Богу и да тако заједничари у преображавању света и припремању свега за наступајућу славу Божију са Другим Христовим Доласком. Али, тај Крст носи и велика искушења и тешкоће. Тешко је бити хришћанин. Али је лепо. Ни са чим се не дâ упоредити све чинити у славу Божију.

Другим речима – тешко је живети промену идентитета, али Бог нам даје укрепљење и води нас путем ка Њему самом, ако само искажему жељу да се тим путем упутимо – а то чинимо управо крштењем.

            И после тог сталног и сталног и непрекидног и неустављивог сведочења Христа, приношења Христу – причестити се значи ставити печат на свој завет Господу; значи – бити у Цркви. Не значи да ћемо бити достојни те Светиње, јер је један свет, један Господ Исус Христос, него значи да се уздамо му речи Господње, да који једе Тело Његово и пије Крв Његову у Њему пребива и Бог у причаснику. Тако нас, откупљене у Цркви, Бог препознаје као личности, као јединствена и непоновљива постојања, које су слика Божија.

Видимо да крстити се значи – ући у нови живот, живот новог назначења; кроз погружење у крштењској води умрети греху и утемељењу у трулежној и пролазној природи и уздизањем из крштењске бање у име Свете Тројице родити се у Богу, као усиновљени од Оца и браћа Христова. Рукополагањем од онога који врши и крштење новокрштени постаје царско свештенство у народу задобијеном. Добија се, дакле, ново назначење живота, нови смисао. Добија се служба и литургијски чин, што значи да бити хришћанин се не завршава на веома повременим и неповезаним одласцима у Цркву и слављењем славе, већ да је хришћанин сведок Спаситеља у сваком даху будном или у сну. А за тај подвиг ношења хришћанског Крста кроз сав свој живот после крштења хришћанин добија од Бога част да већ окуси вечност и кроз тај укус Бог му обећава неописивост лепоте будућег Царства, где ће сви које смо волели, које волимо и које ћемо волети у љубави бити непрекидно и на најприснији начин сједињени у слављењу Бога.

            Међутим, у живот у Цркви се не уноси све из претходног живота, јер би онда она промена идентитета била само деклараторна – завршавала би се на изговореној речи и ништа више. У крштење се не иде без покајања. У суштини, покајање је пројава наше жеље за Христом, наше глади за животом, а у исто време и нашег сазнања да до тог живота не можемо сами. Колико је покајање спознаја себе, толико је и спознаја другога. У том смислу, покајање је љубав према ближњима. Покајање значи и опраштање; покајање значи и не осуђивати ближњег; покајање значи да кад погледамо ближњег, видимо могућност да га Христос васкрсне, да га Христос спаси и приброји своме вечном стаду. Насупрот томе мржња према другоме, осуђивање, тражење правде (а баш и по њој тај тражилац би први требало да буде осуђен), очекивање сатисфакције, себичност, самољубље, одбацивање могућности да се други спаси (а без тог другог, без бар једног ти моје ја није ја)... све то чини као смо ми приграбили Христов суд, а то – опет – значи да се стављамо насупрот (што се на грчком каже анти) самоме Христу.

Покајање није– као што се на жалост изван Цркве погрешно тумачи – поништавање сопства и понижење личне воље. Покајање је уствари саображавање наше воље вољи самога Богочовека, Који воли све и Који је пострадао за све. Ако бисмо то желели да изразимо земном логиком, можемо покајање можда да представимо покретом којим себе стављамо у исту раван са свима осталима и на тај начин у свемир нашег личног постојања уводимо апсолутну једнакост (не и униформност) свега човечанства.

Једна од препрека које стоје на путу покајању јесте и тај психолошки моменат када ми можда и несвесно себи не опраштамо грехове. Често их онда пројектујемо на неког другог и под фирмом одбацивања зла одбацимо ту особу, а заправо на прихватамо себе. Иако је обучено у хаљину самоосуђивања (што је већ довољно проблематично), то је ипак само једно јако самољубље, далеко од покајања колико и осуђивање било кога другог.

            Велико питање у великој тајни крштења јесте да ли се одричемо непријатеља и прихватамо Христа, а велики одговор јесте у созерцању живота у Цркви, о чему заиста не вреди говорити, јер је то ствар доживљаја, ствар искуства. Велика тајна је у томе што прихватамо смрт у Адамовом (тзв. првородном) греху,а велико откривење је надање да ћемо устати у Христовој слави. Велико одвајање јесте у томе што се одвајамо од света и живота на светски начин, а сједињење је са Христом где скинувши старог човека постајемо држављани будућег Царства Божијег, грађани Новог Јерусалима.

Крштењем ми препознајемо Цркву и Црква препознаје нас, али то није нека уопштена или апстрактна Црква, него увек баш једно конкретно сабрање. Зато су у старини катихумени (оглашени за крштење, који су се припремали за крштење) упознавали своју Цркву кроз догађаје сабрања, просто – ишли су у Цркву. Јер крштење није (само) лични или породични чин, него се тиче целе Цркве, јер сваки крштени учествује у изградњи Цркве – богочовечанске стварности. 

Зато крштење, као ни живот у Цркви није само морални, ни само деклараторни, ни само номинални акт, већ је свепрожимајуће ново одређење, нови смисао, ново рађање, нови човек, који скида Адамове кожне хаљине (смртност, страх, слабост) и облачи се у Христа, постаје део корпоративне личности Христове, не губећи при томе ништа од свога сопства, него у овом животу исказује жељу да у будућем животу буде судеоник изабраних Божијих.

Празничне искре

I

Ко зна чудесност наших живота?

Ево, Он Који зна преврну столове,

рече: Слушајте, али не гледајте

оне и на оне који тешко бреме

на туђа плећа наслажу,

лицемере који траже свуд првенство,

све знају и виде и уснама усахлим

пљују само поруге.

Немојте! Али знајте:

Час је врло близу.

Искушени ако поклекнете

у вечност ћете носити печате.

Издржите, претрпите,

ноћ је тамна, зло је.

Ал и зора та наилази

која све побеђује.

II

Господе, сачувај ме од осуде,

мене, који сам сваке осуде вредан

сачувај да не осуђујем,

ја, који право никакво немам.

Да је по правди, да је по праву,

ја не треба ни да сам жив

ал Тебе молим, у Тебе се уздам

да ћу оправдан бити и крив.

III

Ево, док стојимо под Крстом

на коме Распет столује Цар Славе

питаћу те без речи, јер ме и не чујеш

у сенци Његових руку што се шире:

Да ли су те икад посетиле сумње

Да ли помислиш икада

могао си другачије, могао си боље

да је требало да будеш блажи

Гле – на Крсту висећи нас ради распе се

и твоје и моје понесе слабости

хирургијом духа одстрани нам грехе

од вечности; из времена изведе нас чисте

А ти, што Његову реч обзнањујеш

зашто затискујеш своје срце

и зашто га у камен преобраћаш?

Да ли се икада питаш

како се гаси сујета?

Да ли икада одлучиш

задовољење да не иштеш?

А за Распетим с Крста Висећим

нећу те ни питати

да ли уопште жалиш...

IV

О, зар нисмо сви позвани у радост

Зар нам нису двери свима отворене

Зар нам није Царство завештано

и на земљи и у преисподњи

И свакоме ко хоће да чује

анђеоске речи које брује

које носе жене мироносице

да нас Господ чека да поучи

хлеб да нам преломи,

па да Га познамо

V

У моменту тишине

пред праскозорје

кад анђео одвали камен

и празан показа гроб

видех тај челични мутави одсјај

ко муњу гнева у очима

рекох

кад с гроба отрчасмо

опрости тврдовратост моју

кад глас са двери отворених

промрмља једнако

немирно, несрећно, срце здробљено

рањаво, несрећно, срце самлевено

јер се не меље свака пшеница

за хлеб живота добровољно

Зато и ја – најмањи – просим опроштај

ал не добијам, али не примам

А да могу да полетим

да призовем

све оне који пропуштају радост

изгубљене у тами ноћи и уличног светла

који никада неће ући у светлост

којом отворен испражњен гроб

нас осијава.

Томино неверовање

            Томина недеља, она која стоји насупрот Пасхе, је по много чему јединствен празник. Већ на Васкрс увече чули смо необично сведочанство: Господ улази код својих ученика и апостола кроз затворена врата. Васкрс, чија нас светлост обасјава, доноси све необичније догађаје: Васкрслога Његови ученици не препознају док не разломи хлеб, свештена Писма бивају им јасна, од ученика постају апостоли (= они који су изаслани). Васкрсли Господ се, наиме, ученицима јављао четрдесет дана, све до свога вазнесења, и поучавао их.

            Али, један од апостола, како сведочи Јеванђеље, није био присутан са браћом када би се Васкрсли Христос њима јавио. Био је то Тома. Није примио утеху у виђењу Васкрслога и не верује браћи да су видели Исуса. Када се увери да то није било привиђење, каже, онда ће поверовати. Истини за вољу, Господ је – знајући за људску слабост, страх и маловерје – своје ученике већ уверио да није утвара. Иако је прошао кроз затворена врата и стао између њих, тражи да му дају нешто да једе. Не због тога што је гладан, него да би им показао да може да једе, што привиђење не може.

            У Томину недељу и овај апостол био је са браћом када им се јавио Господ. Васкрсли зна шта је говорио Тома и позива га да дође, погледа ожиљке и увери се. Тома ипак не прилази да се увери, јер је препознао Учитеља и само говори: Господ мој и Бог мој! А Господ му даје поуку да треба веровати и када се не види, те да не буде неверан, него веран. У ових неколико догађаја скупљено је много смисла и много порука за нас данас.

            Најпре – можемо да видимо да је Исус заиста показао ожиљке. Само недељу дана после незамисливо страшног мучења Он нема ране, већ ожиљке. Његово Тело је обожено, на најтешњи начин сједињено са божанством, те се зато ране исцељују. Из истог разлога – наиме обожења, које је и нама обећано и коме се и ми после Другог доласка и васкрсења мртвих надамо – над Васкрслим Назарећанином природни закони, односно законитости грехопадне природе, више немају власти, па Он тако улази кроз затворена врата, па Он тако не мора да једе. Обожени човек је пуноћа и савршенство Божијег наума о човеку. Али, из перспективе наше грехопадне природе то је тешко представити. Зато знамо да се Господ ученицима повремено јављао, али где је Он када није са њим – то је тајна, то је слобода у обожењу, то је оно - већ сада. Ранâ, дакле, нема, али има ожиљака. Важно је да их уочимо. У Царство Божије, дакле, улазимо исцељени, али носимо своје ожиљке као своје ордење.

Ако смо у овом животу били оптерећени неком несрећом, ако смо као свој крст носили болест или шта све може да нас чини несрећнима, то што нам Бог даје као Крст на плећа јесте терен нашег узрастања, да одвојимо свој идентитет од своје слабости, да узрастемо изнад ње, да изградимо свој идентитет на Богу, неусловљени природном присилом.

            Ожиљци на Телу су приказани не да бисмо ми осудили Тому за неверовање, већ да и ми видимо да на Телу ожиљака има, односно да је Исус васкрсао из гроба не у неком другом, новом телу, већ у оном истом које је родила Пресвета Богородица, у оном истом у коме је Господ претрпео муке и крсну смрт, у оном истом које је три дана у гробу почивало... Да знамо да је васкрсење реалност.

У том смислу треба да схватимо и поуку Благо онима који не видеше, а повероваше. Заиста, земним очима, везаним у скученост онога што нама изгледа као емпиријска стварност саткана од једног простора и једног времена – тим, дакле, очима не можемо да се уверимо, јер као Тома нисмо са апостолима. Међутим, тајинствено, тиме што смо продиремо из историје у есхатон нашим постојањем у литургији, која је икона Царства Божијег и будућег века, можемо се не само уверити, већ мистично постати и судеоници великих догађаја које празнујемо. Има много ствари које наше очи не виде, али оне не само да постоје, већ одређују наш живот и нас саме. Као љубав. Љубав је невидљива, чак ју је тешко описати, немогуће дефинисати, компликовано исказати – а сви знамо шта је то, јер сви имамо искуство љубави. То искуство је прва и можда најважнија степеница на путу боготражитељства.

            Тома је тражио и дато му је. А уз Тому, у дане васкрсне радости, и ми смо добили велику духовну корист знајући да је Христос васкрсао.

Терапија

            Врата су се скоро бешумно отворила и ја сам ступио у високи, минималистички пројектовани хол. Иако су зидови били обложени зеленим и плавичастим мермерним плочама, пројектант се потрудио и извео једно чудо које ме је посебно нервирало: у том холу није било одјека. Нервирало ме је просто јер се савршено уклапало у општу слику: живим у свету без одјека, у мутавом свету. То је био мој проблем Годинама већ покушавају да ме лише мог проблема.

            Имао сам заказано у 17 часова и 45 минута. Доктор Милић ме је чекао у својој ординацији на петом спрату увек у истој фотељи, увек у истом положају, увек у исто време. Он је био једнако безнадежно исти као и ја, само се моја непромењивост сматрала поремећајем, а његова стручношћу. Мој поремећај... Или моја болест? Како назвати то стање, када ти је очигледно оно што нико други не види? Радили су ми стотине рендгенских снимака, десетине ЕЕГ-а, сумњали на схизофренију, затварали ме, отпуштали ме – увек уз пластичне осмехе који су ме секли као листићи катане.

            Лифт се полако успињао и из стаклене ауле пружао се поглед на некадашњи Трг краља Александра. Студенти су седели математички равномерно распоређени по клупама, нездраво апатични. А дан је био прелеп и град се купао у сунцу. Тишина је, међутим, била злокобна. Због уредбе о горњој граници нивоа буке у граду забранили су коришћење звонâ и католичка црква – заборављена у уличици иза факултета – морала је, као уосталом и све остале, да умукне.

            Милић се благо осмехивао. „Причајте, Родољубе, све ми причајте“, рекао је кад се утишало седиште фотеље у коју сам се сместио. Тако је том фразом отпочињао сваку сеансу, још од прве. Вероватно је с почетка хтео да тим као пријатељским ставом задобије моје поверење. Емпатија се учи, а др Милић је стручњак. У извештаченом свету он је шампион. Било како било, са том фразом је наставио и касније, јер у случајевима какав сам ја рутина је од велике важности. Знао је Милић шта ради. Али, ни ја нисам био будала. Само, од кад знам за себе принуђен сам да се смирујем. Покушавао сам да сачувам бар по неки слободан избор у свету где је све било унапред одмерено и испрограмирано.

„Шта желите да Вам кажем?“, питао сам смирено.

„Све“, рекао је Милић уз онај укочени, мртвачки осмех. „Како сте провели седмицу?“

„Погледао сам неколико филмова, нисам ишао никуда... Радио сам“, изговарао сам апатично као и сви други.

„Изнајмили сте филмове? То је интересантно...“

„Не, скинуо сам их.“

„О!“ – осмех му је остао исти, узраз лица као учвршћен формалином, очи једнако стакласте; код др Милића се неугодно узбуђење одражавало на гласнице. Глас му је постајао за нијансу дубљи и храпавији. И за нијансу је спорије изговарао речи. „Поново су Вам прикључили интернет?“

„Да“, одговорио сам безизражајно. „Уз све оне мере које сте предложили Ви и социјални радник“, рекао сам.

„То је лепо...“ Пауза. „Шта сте гледали?“

„Најзанимљивији ми је био један стари, са много оскароваца. Зове се Ђавољи адвокат. Играју Кијан...“ Нисам стигао за завршим. Прекинуо ме је.

„Тај филм није добар за вас, Родољубе. Зар Вас систем није упозорио на то?“

„Сервер није тражио приступни идентификациони кључ, па сам помислио...“

„Видите, Родољубе“, почео је Милић смирено, али некако гестаповски непоколебиво: „На жалост, још увек постоје сервери и локације које се отржу контроли. Иза њих стоје збуњени и неретко болесни људи.“ Заћутао је. „Колико већ има како Вам је изречена мера обавезног контакта са терапеутом?“

„Мислите уопште, или везано за Вас?“, упитао сам.

„Мислим уопште, јер то не решава суд. Терапеут и напредак су касније ствар социјалног радника“, рекао је.

           

            Говорио је о мом петљању са судским системом и социјалним службама и све време се смешкао. То ме узнемиравало. Кад сам био клинац била је нека секта... Не сећам се како се звала, имали су кућу у мом суседству, у њој нико није живео, него су се ту окупљали. Суботом је пред том кућом било много аутомобила, са регистарским таблицама из других, далеких градова. А преко седмице они би се размилели из те куће, куцали на врата, делили неке шарене листиће (сећам се да се на њима стално појављивао један лик, који је подсећао на младог Чака Нориса), били су тихи као мачићи и стално насмејани. Комшиница Смиља је једног дана рекла како су они или будале, или психијатријски случајеви, кад могу тако бескрајно да се кезе као да имају фацијалис. Исти такав осмех се петрификовао испод носа мога терапеута: уста згрчено извијена, али очи се не смеју – стакласте су. И то ме и не нервира, сви су такви па сам навикао, али сетио сам се Смиљиних речи и... Стварно, ко може да се без престанка смејуљи? Ако је живот тако удобан, леп и једноставан, ако су сви проблеми решени, па више не постоје, зашто се то не односи и на мене? Зар ја живим на другој планети? То просто – сматрам – није природно. И онда сам намерно, премда непромишљено – што ме је могло одвести опет на неколико недеља у кревет психијатријског одељења – починио нешто што они називају акт интелектуално – емотивног насиља. Када говорите, наиме, о теми која саговорнику није пријатна, можете да будете кажњени. А ја сам у инат (понашање такође забрањено законом) наставио о филму.

„Зашто мислите да тај филм није примерен моме... стању?“ – Бирао сам речи пажљиво и водио рачуна да ми лице и глас буду што безизражајнији, као да питам без правог занимања, само узгред.

„То није предмет нашег разговора. Уосталом, ти филмови су цензурисани.“

„Али, видите, ту се ради о човеку према коме су сви предусретљиви, а они су уствари...“

„То није предмет нашег разговора.“ – Поновио је мало одлучније. „Болесна фантазија је управо ствар због које је човечанство вековима патило. Реците ми, како се осећате данас?“ – вратио је онај исти тон.

„Не боли ме ништа“, рекао сам глупо.

            Да ли сам успео бар да га збуним? А лагао сам. Нешто ме јесте болело. Нисам знао шта. Цело тело, или... Нешто унутра ме јесте болело. Чини ми се да је бол отпочео – и од тада није јењавао, али није био оштар, већ дубок и туп и дало се живети с њим – када су забранили продају кликера. „Противно цивилизацијским вредностима“ – тако је писало у новинама када су кликере уврстили у игре са противником, а игре са противником су стављене ван закона када сам ја био у трећем разреду гимназије. Постепено је то ишло. Прво је реч противник замењена речју опонент, онда су дуги низ година избацивали из школа и игре и речи, са образложењем да предност треба да имају искључиво едукативне и ненасилне игре. Чак су и жмурке постале агресивна игра, јер је најмање један од играча жртва. Педагошки акценат био је на томе да се мора инсистирати на једнаком положају свих учесника у игри. Ако то не би могло да се оствари, на пример ако деца праве дворац од коцкица, па је једно маштовитије и спретније од осталих, не само да би то једно дете било одстрањено, већ би сва морала да пређу на неку другу игру, али више не заједно, већ или појединачно, или у другим групама... бар на неко време, док инцидент са оним које се издваја не би избледео из дечијих сећања. Осамљивали су децу.

            Али то није био крај. Полако је једна по једна особеност стављана изван оквира цивилизацијских вредности. Сећам се, било је то баш некако око моје матуре... Скоро у истом тренутку Савет Федерације донео је одлуку да се у званичном језику – у медијима нарочито – не користе речи отац и мајка, већ један од родитеља, а републичка Социјална служба је донела уредбу да у процедури усвајања деце предност имају истополни парови, са циљем искорењивања дискриминације. И тај један је протестовао испред зграде Министарства. Носио је, сећам се, картон на коме је плавом бојом писало: „Не!“ и стајао и ћутао. Прво су се огласила удружења истополних парова. Рекли су како плава боја његовог „Не!“ шаље јасну дискриминаторну поруку, али и позив на линч оних који мисле другачије. Потом су вести пренеле оштро реаговање Савета Федерације са осудом нарастајућег национализма, који се огледа у чињеници да је оно „Не!“ било написано ћирилицом. Због злочиначких наклоности чији је – како кажу – историја сведок (мада се ни на историју није благонаклоно гледало) избегавала се употреба ћирилице. Углавном, тај човек са картоном је нестао и нико више о њему ништа није чуо, нити се ко интересовао за његову судбину. Људи, пак, са којима сам се ја дружио тада заклињали су се да су из поузданог извора чули како је тај непознати био некадашње дете из дома, и да је тада запао у истополну хранитељску породицу, па је преживео стравична злостављања и... А мој бол је трајао.

            Неколико година касније Савет Федерације наложио је земљама – и то под претњом ускраћивања следовања енергената – да до краја заврше  усклађивање брачног закона, а то је подразумевало да и верске заједнице у своје обреде уврсте оно што република сматра браком. Покушали су чак и да забране реч грех, па су потом предложили да се та реч замени идиомом промашај циља, али то је изазвало још веће згражавање Савета него сама реч коју су хтели да укину. Резултат свега тога била је забрана употребе звонâ. А желели су једно време да верске заједнице или стопе у једну, или – ако то не успе – да их једноставно ставе ван закона, јер је свака врста посебности уствари противљење цивилизацијским вредостима Федерације. Мој бол је постао јачи.

           

            Кад сам завршио факултет већ су и филмови били цензурисани. Легалним путем није се могло доћи до Сталкера, Матрикса, Клопке... Од почетка двадесетих година више се нигде нису штампала нова издања Достојевског, Чеслава Милоша, Солжењицина или Сартра. Старија издања полако су повлачена из општих јавних библиотека. Попер се, међутим, могао пронаћи било у којој библиотеци, као и каснији теоретичари толеранције, они с почетка века. Да се разумемо: ни једна књига није била званично забрањена, али ако би неко приметио да се занимате за поједине писце – социјална служба би моментално реаговала. Ако сте малолетни, служба ће поћи од претпоставке да вас родитељи злостављају, па је агресија (јер све је агресија: и Сартр и Достојевски) реакција на злостављање, или вам они можда усађују склоност ка говору мржње (то је заправо оно што је такође забрањени Орвел давно назвао зломисао). Ако сте, пак, пунолетни и имате своју децу, она ће вам аутоматски бити одузета и послата у хранитељску породицу. А то је тек лутрија... Ипак, ако се одважите да имате дете, са ризиком те лутрије ћете морати да живите. Један мој школски друг, онако весео момак, пред саму матуру дошао је био у школу са једном духовитом блузом: неколико виљушака насликано, а једна од њих искривљена и доле пише: „Ако си другачији не значи и да си користан“. Због онога што је носио транспарент „Не!“ социјална служба се прилично наоштрила. Проблем је лежао у томе што је мој друг у школу пошао годину дана раније и није био пунолетан. Испало је да му је блузу купио отац, па су човека оптужили за зломисао (ту реч не користим ни пред ким, иначе би посумњали да имам један примерак „1984.“ сакривен у подруму) и човек је умро у затвору. Мој друг се од тога никада није опоравио; савест му је изгризла мозак и сад је у некој болници. Никада неће изаћи.

            Надгледали су интернет. Не признају, наравно, али то је јасно као дан. Ја дубоко верујем – али никоме о томе не причам, разуме се – да постоји алгоритам  који прати сваку IP адресу. Ствари које нису биле пожељне  (јер ништа званично није било забрањено, али су последице свеједно постојале) могле су се наћи само ако се зна тачна локација. Као средњошколац сам са неког сајта са рецептима за свадбене торте скинуо једну књигу Маршала Маклуана, неколико интервјуа Ноама Чомског и „Симулакруми и симулација“ Бодријара, па су ме одмах потом упутили код школског психолога. Ни речи о књигама, само сам пола сата одговарао на питање колико се прилагођеним у друштво осећам.

            И онда се догодило оно што ме је по први пут одвело у болничку собу и у магновење лекова за смирење. Била је свадба мога кума. Само што сам био завршио факултет, а у то време се у мањим срединама још смело да свадбу прати и весеље. Стари кум је огорчено причао како је видео двојицу мушкараца обучених само у кожни доњи веш како се у великом парку поред реке љубе пред неком децом. Болело га је што није смео ништа да каже у том тренутку, јер би се то рачунало као говор мржње, па би сигурно одлежао нешто, а требало је сину свадбу да спреми. Мислим да је потом опсовао државу. Неко од присутних је рекао како је ипак та држава донела мир после много векова ратовања, да макар то треба поштовати. Ја сам онда рекао да мир постоји само онда када га сви желе, а када је неко натеран на нешто, онда то није мир, него златни кавез у који се стављају птице којима су покидане канџе. Понело ме је мало пиће и... Убрзо се појавила полиција, јер је неко наводно пријавио прегласну музику, а ја сам знао да је неко од сватова био цинкарош. Рекао сам полицајцу како могу да се опкладим да лаже за ту пријаву. Можда сам рекао и још нешто, кажем – понело ме је било пиће помало. И тако су ме везали, потом одвезли на психијатријско одељење. Сутрадан се појавио социјални радник. Ту сам био две недеље. Наложено ми је да чим се вратим у Ниш контактирам ту-и-ту особу у социјалној служби. То није био предлог, то је била изречена мера. А у Нишу су се сетили и оних књига које сам био скидао, активиран је мој предмет из средњошколских дана (нисам ни знао да су бележили сваки мој одговор)... и од тада су ми стално за вратом.

            Нисам имао доказа, али сам осећао да ме прате. Отказао сам број мобилног телефона, јер су ионако сви престали да се друже са мном у страху да се моја куга не прелије и на њих. И изгледа да је управо телефон био начин на који су ме пратили, јер сам због тог отказивања броја провео три недеље на институту, где су ме кљукали антидепресивима. Бар су рекли да су ми то давали. А телефон сам отказао јер сам почео да одлазим у Пантелејску цркву. Саборна и она на Булевару биле су сувише пред очима света, а градске власти су редовно наплаћивале казне црквама и верницима за веће празнике због пренатрпаности објекта. Највећи дозвољени број људи у једном објекту одређивао се према површини и запремини зграде. Неретко су социјални инспектори ометали и литургију, наплаћујући казне за непоштовање уредбе о пожарном обезбеђењу, а то посебно у Саборној, јер је она већ горела почетком века. Никада се није сазнало зашто. Углавном, због свега тога људи су у Цркву ишли криомице, и то најчешће изван града.

            А неки калуђер нам је причао да ће све то проћи и да се стрпимо, да издржимо. После су тог истог старца ухапсили по оптужници за дискриминацију, јер је неком приликом пратио владику, када је овај изговорио ону чувену беседу „Потребан је разлог“ о духу православља и заборављеном Виктору Франклу, неком психијатру из двадесетог века. Говорио је владика – и то се још препричава – како човек има потребу да осмисли свет око себе, да не остане нем прем животом... Али је рекао и како није у духу православља да жене буду свештеници. Владику нису смели, али је зато старац одлежао. А миран је био старчић... на улици никад човек да не каже да је калуђер, пошто су тад мантије већ биле забрањене (дозвољавали су је само патријарху, али да не напушта двор).

            Доктор Милић се заиста збунио на тренутак. Опет је кашљуцнуо и поглед му је склизнуо доле, прелетео преко белешки.

„Узимате терапију редовно?“, упитао је.

„Да.“, рекао сам.

Подизао сам таблете, али их нисам пио. Изгледао сам омамљен, јер сам извежбао да тако изгледам. Нисам смео да их бацим – неко би приметио, него сам само садржај капсуле избацивао, а празне капсуле пио. Почео сам да из хобија вајам склуптуре од глине (др Милић је био нарочито поносан што сам прихватио тај његов предлог), па сам садржај капсула убацивао у воду за мешење глине. Правио сам отровне скултпуре. Нико ме није био провалио.

„Јесте ли се уклопили на послу? Немате нападе?“, питао ме је по милионити пут.

Никаквих напада није ни било, све је лаж. Често сам мењао послове. Не зато што ми се могло, него што... Добро, можда мало удела има и то што ми се могло. То је мој начин да узвратим ударац. Према ономе што чини систем, то што ја чиним је тек цртица, али ја нисам Роберт Де Ниро у улози инсталатера у филму „Бразил“. Ја сам један збуњен, обичан човек.

            Први пут је било због једног... па не, мислим... човек ми се набацивао. Питао ме је једном: „Шта би било кад бих те ја сада пољубио?“ Устао сам и изашао без речи. Знао сам да бих само за оштрије изговорену реч заглавио бар месец дана у болници. Нисам ни тренуо те ноћи и покушавао сам да нађем начин да се избавим одатле. И од раног јутра наредног дана почео сам упадљиво да се чешем – око уста, по врату, по грудима, онда по бради и темену – па све поново укруг. Сви су приметили, али нико није реаговао.  И око један поподне – срушио сам се. Одглумио сам мало лудила – социјална служба је слаба на то – и већ су ми тражили нови посао. То је њихов посао: да случајевима нађу посао. А следећи пут сам се нашао у магацину са људима какав сам и ја, само њих нису провалили. Пред државом су били чисти као суза, а обојица су знали исто што и ја. Познавали смо се из Цркве. И онда је технички директор, један политикант који цели живот живи за ону најгору од свих партија, почео да сумња: много се та двојица друже са мном. И нисам људе хтео да доводим у опасност. Срушио сам се још једном (исто после чешања, али већ на паузи за доручак, око пола десет, да би сви видели) и спасио добре људе великих непријатности. И десило се то још пар пута: једном због безобразног послодавца, а једном зато што су ме запослили у фотокопирници пореске службе; нисам могао да поднесем чињеницу да радим за државу. Сад сам опет у магацину, али сâм. Тако је можда и најбоље. Остале из предузећа видим ујутру у седам, па тек у три поподне поново.

„Не, све је у реду сада. Посао ствара рутину која помаже да се преживи...“, и опет сам претерао! Малочас сам желео да га збуним, а сад ме је понео неки матраг и прорадила је искреност. Како глупо! А знам да најбољи утисак остављаљ кад одговориш једном краћом реченицом, без наклапања. Ако причаш – отвараш Пандорину кутију. Терапеут се или прими на причу, или му будеш сумњив – у сваком случају добићу још материјала за скулптуре, а можда и непланирани одмор на одељењу. Боље да ћутим. Можда ће прећи преко мог блебетања.

„Мислите да је неопходно да човек има рутину? Мислите да човек мора да преживљава?“, није прескочио. Сад треба да се некако ишчупам... Једном сам изгубио личну карту. Проблем је ту била моја историја, али и чињеница да сам за годину дана изгубио већ три личне карте (Стварно не знам шта ми је било те године... да др Милић стварно жели да ради свој посао и да се ја у њега као терапеута могу поуздати, можда би закључио да ја то одбацујем идентитет, који не доживљавам као свој, већ осећам да ме друштво у њега смешта као у Прокрустову постељу... Ништа се од тога није догодило, само су ми променили неке таблете.) и знао сам да ће се у полицији заинтересовати када дођем да пријавим нестанак још једне исправе. Зато, кад сам писао изјаву, написао сам како сам оправљао кров гараже, лепио сам изолацију, а пошто је било лето био сам скинуо кошуљу у којој је била лична карта, а онда је пламен лампе којом се топи изолација захватио рукав скинуте кошуље... Направио сам најбудаластију могућу фацу (што ми није тешко пало) док је необријани службеник преда мном читао моју изјаву и – добио ново парче пластике.

„Па мислио сам с обзиром на моје стање...“, рекао сам оном фацом из полицијске станице.

„Не, па ја мислим да Ви одлично напредујете.“, рекао је Милић. Зар сам се тако лако извукао? Добро је да не постоји машина која чита мисли, тад бих стварно награбусио. Милић је ћутао. Јесу ли му то очи постале стакластије? Зашто није завршио реченицу? Увукла се нека страшна и недефинисана слутња у мене. Онда је зевнуо и... или уздахнуо некако кратко... или оба? Да устанем?

            Он се некако завукао у наслон фотеље, као да га је нешто приковало за намештај, али нешто унутар њега самог. Можда сам га позвао по имену, не сећам се. Ипак сам устао. Он је и даље стакласто зурио у неку замишљену тачку, а његови прсти су почели да добијају неку чудну воштану боју. Сад сам већ викао, дозивао сам га по имену. Није имао секретарицу, никога осим мене није било у ординацији. Никог нисам познавао у тој мутавој згради. Нисам знао ни да ли у њој уопште још некога има... Притрчао сам до телефона, позвао сам хитну помоћ. Да ли је жив? Чини ми се да јесте... Срчани удар? Откуд ја то знам, доктор је он, ја сам само случај. Адреса. Сачекаћу код њега.

            Онда сам се некако смирио. Ништа се није променило (можда је само мало попустио стисак Милићевих прстију у наслоне фотеље). Отишао сам до прозора и отворио га. Лагани шум саобраћаја. Прешао сам на другу страну и отворио врата ординације. У ходнику – ништа, савршена тишина. Кад сам се вратио пред фотељу Милић је био клонуо. Био је жив, дисао је тешко, некако испрекидано и млитаво се просуо по фотељи. Као да се смањио... као да га је појела фотеља, па није више онако кочоперан, к'о да је прогутао штап. Болничари су брзо дошли и питали ме да ли ћу и ја са њим. Рекао сам да сам ја само пацијент док су му снимали рад срца.

            Било ми је жао тог несрећника. Не кријем да сам пред очима имао слику како седим поред њега у санитету, како му псујем све чега могу да се сетим (а сетио бих се још како), како га гледам онако пластичног док му живот виси о концу због зрнца згрушане крви које се негде завукло и испречило. Признајем. Али то је био само тренутак, само слабост... Изашао сам са њима, сишао лифтом са њима и пошао. Чудно... Ко зна да ли ће Милић преживети. Јесам ли ја то добио борбу против... система? ...живота? Да ли је нови терапеут добро или зло? У неком филму сам чуо да је од ђавола кога познајеш гори само ђаво кога још увек не познајеш. Милића сам већ био провалио, а он мене није... Ко зна кога ће социјална служба сада да нађе. Можда Милић и преживи.

            Улица је шуштала. Људи су ћутали. Све је било исто. Солидарност.

(7. VIII 2011.)