Шта
је то – крстити се? То је велико питање и велики одговор, велика тајна и велико
откривење, велико одвајање и велико сједињење. Као што су монаси, који напусте
свет и оду да живе у манастиру добровољно себе оптерећујући монашким заветима,
од свега одвојени и у исто време свему припојени, по речи апостола Павла да се
он разапе свету и њему се разапе свет, тако исто и онај који прима тајну
Крштења не мења ништа у животу, а мења сав свој живот. Уствари, крштени треба
да оно што чини и оно чиме се бави обоји чашћу хришћанина, да сваку активност
уцркови, да све што ради – чини управо у сећању на Бога и у вери у Христа, као
уд Тела Христовог, то јест члан Цркве. И на то нас позива и сâм Господ позивајући нас на стално бдење (Лк 21, 36); то је стална,
непрестана молитва, нова домовина, нови идентитет.
Ова
молитва, ово стално приношење себе Христу, предавање себе, свег свог живота, и
кроз себе све творевине, то је оно дисање које нам је неопходно за живот. Али,
како је могуће не променити ништа, а променити све? Ученици који су пратили Господа
у време Његове проповеди, они који су касније назвали апостолима, када су се примили
тешке службе апостолства нису се престали бавити својим занимањима; апостол
Павле је правио шаторе, апостол Лука је био лекар... Али, вера у Бога све
преображава и све чини приносом, па
тако Петар, Јаков, Јован и други апостоли тек кад рибаре по упутству Христовом
разумеју да пред њима стоји управо – Васкрсли Господ (Јн 21, 4).
Бити члан Цркве, заједничар Божије вечере,
значи бити из света, али не од света, јер је Црква икона вечности. Изграђена је
од нас – људи из овога света, али је ствара (чини стварном), одржава и
возглављује Бог, па она није од овога света. Та богочовечанска заједница
неминовно значи да постоји један крст који ће хришћанин имати да носи на својим
плећима. И тај Крст се не може носити без помоћи од Бога. Он се састоји у томе
да је човек призван да свет приноси Богу и да тако заједничари у преображавању
света и припремању свега за наступајућу славу Божију са Другим Христовим
Доласком. Али, тај Крст носи и велика искушења и тешкоће. Тешко је бити
хришћанин. Али је лепо. Ни са чим се не дâ упоредити све
чинити у славу Божију.
Другим речима – тешко је живети промену
идентитета, али Бог нам даје укрепљење и води нас путем ка Њему самом, ако само
искажему жељу да се тим путем упутимо – а то чинимо управо крштењем.
И
после тог сталног и сталног и непрекидног и неустављивог сведочења Христа,
приношења Христу – причестити се
значи ставити печат на свој завет Господу; значи – бити у Цркви. Не значи да
ћемо бити достојни те Светиње, јер је један
свет, један Господ Исус Христос, него значи да се уздамо му речи Господње,
да који једе Тело Његово и пије Крв Његову у Њему пребива и Бог у причаснику. Тако
нас, откупљене у Цркви, Бог препознаје као личности, као јединствена и
непоновљива постојања, које су слика Божија.
Видимо да крстити
се значи – ући у нови живот, живот новог назначења; кроз погружење у
крштењској води умрети греху и утемељењу у трулежној и пролазној природи и
уздизањем из крштењске бање у име Свете Тројице родити се у Богу, као усиновљени
од Оца и браћа Христова. Рукополагањем од онога који врши и крштење новокрштени
постаје царско свештенство у народу задобијеном. Добија се, дакле,
ново назначење живота, нови смисао. Добија се служба и литургијски чин, што
значи да бити хришћанин се не завршава на веома повременим и неповезаним
одласцима у Цркву и слављењем славе, већ да је хришћанин сведок Спаситеља у
сваком даху будном или у сну. А за тај подвиг ношења хришћанског Крста кроз сав
свој живот после крштења хришћанин добија од Бога част да већ окуси вечност и
кроз тај укус Бог му обећава неописивост лепоте будућег Царства, где ће сви
које смо волели, које волимо и које ћемо волети у љубави бити непрекидно и на
најприснији начин сједињени у слављењу Бога.
Међутим,
у живот у Цркви се не уноси све из претходног живота, јер би онда она промена
идентитета била само деклараторна – завршавала би се на изговореној речи и
ништа више. У крштење се не иде без покајања. У суштини, покајање је пројава
наше жеље за Христом, наше глади за животом, а у исто време и нашег сазнања да
до тог живота не можемо сами. Колико је покајање спознаја себе, толико је и
спознаја другога. У том смислу, покајање је љубав према ближњима. Покајање
значи и опраштање; покајање значи и не осуђивати ближњег; покајање значи да кад
погледамо ближњег, видимо могућност да га Христос васкрсне, да га Христос спаси
и приброји своме вечном стаду. Насупрот томе мржња према другоме, осуђивање,
тражење правде (а баш и по њој тај
тражилац би први требало да буде осуђен), очекивање сатисфакције, себичност,
самољубље, одбацивање могућности да се други
спаси (а без тог другог, без бар
једног ти моје ја није ја)... све то
чини као смо ми приграбили Христов суд, а то – опет – значи да се стављамо
насупрот (што се на грчком каже анти)
самоме Христу.
Покајање није– као што се на жалост изван
Цркве погрешно тумачи – поништавање сопства и понижење личне воље. Покајање је
уствари саображавање наше воље вољи самога Богочовека, Који воли све и Који је
пострадао за све. Ако бисмо то желели да изразимо земном логиком, можемо покајање
можда да представимо покретом којим себе стављамо у исту раван са свима
осталима и на тај начин у свемир нашег личног постојања уводимо апсолутну
једнакост (не и униформност) свега човечанства.
Једна од препрека које стоје на путу покајању
јесте и тај психолошки моменат када ми можда и несвесно себи не опраштамо грехове. Често их онда пројектујемо на неког
другог и под фирмом одбацивања зла одбацимо ту особу, а заправо на прихватамо
себе. Иако је обучено у хаљину самоосуђивања (што је већ довољно
проблематично), то је ипак само једно јако самољубље, далеко од покајања колико
и осуђивање било кога другог.
Велико
питање у великој тајни крштења јесте да ли се одричемо непријатеља и прихватамо
Христа, а велики одговор јесте у созерцању живота у Цркви, о чему заиста не
вреди говорити, јер је то ствар доживљаја, ствар искуства. Велика тајна је у
томе што прихватамо смрт у Адамовом (тзв. првородном) греху,а велико откривење
је надање да ћемо устати у Христовој слави. Велико одвајање јесте у томе што се
одвајамо од света и живота на светски начин, а сједињење је са Христом где скинувши
старог човека постајемо држављани будућег Царства Божијег, грађани Новог
Јерусалима.
Крштењем ми препознајемо Цркву и Црква
препознаје нас, али то није нека уопштена или апстрактна Црква, него увек баш
једно конкретно сабрање. Зато су у старини катихумени (оглашени за крштење,
који су се припремали за крштење) упознавали своју Цркву кроз догађаје сабрања,
просто – ишли су у Цркву. Јер крштење није (само) лични или породични чин, него
се тиче целе Цркве, јер сваки крштени учествује у изградњи Цркве –
богочовечанске стварности.
Зато крштење, као ни живот у Цркви није само
морални, ни само деклараторни, ни само номинални акт, већ је свепрожимајуће
ново одређење, нови смисао, ново рађање, нови човек, који скида Адамове кожне хаљине (смртност, страх, слабост)
и облачи се у Христа, постаје део корпоративне
личности Христове, не губећи при томе ништа од свога сопства, него у овом
животу исказује жељу да у будућем животу буде судеоник изабраних Божијих.
Нема коментара:
Постави коментар