Ви
сигурно мислите да је најбитније – бити велики. Мислите да су само велики моћни
и важни. Онда сигурно нисте чули за бонсаи. Стварно нисте? Бонсаи је јапанска
уметност узгајања минијатурних биљака, које изгледају као право дрво. Али, да
ли сте знали да је бонсаи дрво спасило своју велику браћу? Не знате? Ево како
је то било...
Некада давно један прилично разуздани ветар протутњао
је кроз једну храстову шуму. Била је то чувена шума и људи су јој се дивили;
ниједно дрво нису посекли, толико су је поштовали. А дрва су се ослањала једно
на друго и одолевала олујама и непогодама. Ветар је понео једно семе храста
из те моћне, столетне шуме, подигао га високо – када је оно последњи пут видело
свој завичај – и однео га чак на другу страну планине, где није било ни шуме,
ни траве, ни ништа. Биле су ту само ћутљиве стене. Сирото семе храста је пало у
расцеп једног огромног камена и ту се шћућурило. Мислило је да ће му ту бити и
крај, чак и пре него што је имало прилике да се развије у дрво. И кад
погледате, заиста је тужно кад неко не добије прилику ни да се роди, а већ му
смисле крај. Међутим, преварио се онај блесави ветар, а преварило се и сирото
семе храста. Наишао је један буцмасти облак, приметио семе које се сакрило у
расцепу и исцедио мало своје спасоносне кише баш на голетној страни планине.
Семе је преживело и изникло.
Пошто
није имало земљу која би хранила његов корен, дрво је било веома, веома мало. И
било је веома тужно. Било му је жао што није код куће, у оној густој шуми, где су
сви његови рођаци, а било је тућно и због тога што се разликовало од другог
дрвећа, познатог по својој висини и снази. Оно је било тако мало и слабашно
дрвце. Обилазиле су га усамљене птичице и понекад му у својим кљуновима
доносиле по неколико капи воде. Захваљујући њиховој доброти дрво је могло да
преживи. А због тога што је расло међу камењем корен овог дрвета био је
дручачији, много чвршћи и јачи од дрвећа које је удобно расло на плодној
шумској земљи.
Али
онда су се времена променила. Дошле су тешке сушне године. Најпре се изгубило
малено језеро које је красило храстову шуму, а онда је мало по мало пресушила и
река која је кроз шуму пролазила. Храстова шума била је у опасности. Дрвеће
више није било онако раскошно и весело, све је изгледало много јадније. А и
малено дрво с друге стране планине чуло је шта се догађа и било му је још теже.
Једног тмурног дана скупили су се над голетном страном планине неки црни,
мрзовољни облаци и за тренутак се глуво време претворило у олују. Киша је
падала и падала и процепи између стена претворили су се у безброј малих потока.
Тешко
је било малом дрвету да се одржи на свом месту за време такве олује, али га је
спасао његов необично јаки корен. И оно се досетило! Свом својом маленом снагом
пустило је што је брже могло корење кроз планину. Киша је и даље падала, воде
је било све више и више, мало дрво се скоро давило, али није попуштало. Решило
је да помогне својој браћи у столетној шуми, заборављајући да је и оно само у
невољи. Задњим делићима снаге – дошло је
својим кореном до друге стране планине. Није се планина распрсла, јер са њом се
борило најмање дрво на свету, али пукотина је била довољно велика. Срећа је
била у томе што је оно било смештено више од храстове шуме с друге стране.
Необуздана вода брзо је нашла свој пут и у храстовој шуми појавио се извор!
Сува земља се брзо и халапљиво натапала. Шума је била спашена.
Усамљене
птице су касније огромним, поноситим храстовима испричале ко их је и како
спасао, а они су замолили ове добротворке да малом дрвету пренесу изразе љубави
и поштовања. Мало дрво наставило је да ћутке живи на голетној страни планине,
али – срећно. Птице су после пронеле причу о малом дрвету по целом свету, све
до далеког Јапана, где су били тако одушевљени тим догађајем, да су мало дрво
пренели у најлепши врт пред царском палатом, где је оно својом преданошћу и
мудрошћу надахњивало безброј посетилаца дивног врта.
У
успомену на тај мали храст Јапанци данас узгајају бонсаи дрвеће. Или је бар
мени тако једна птица испричала.
Баш лепа прича.
ОдговориИзбриши