Како мој деда измишља

- Е, каква је то шума! – рече мој деда сасвим једноставно.

- Каква шума, деда? – погледали смо га зачуђено.

- Па та... та Шарена шума.

- Деко, опет измишљаш – рече моја сестра.

- Ма какви! Имао сам је уцртану на карти, али сам карту изгубио. А пут сам заборавио – каже он тако мирно, да му човек мора поверовати – А баш сам мислио да вас одведем тамо. Штета.

- Штета – уздахнух.

- Али могу да вам причам о њој, то нисам заборавио.

- Причај, причај! – узвикнуо сам како би и сваки петогодишњак.

- Ух, што је тамо било добро друштво! Много сам ја од њих научио.

- Ма од кога? – сестра је зашкиљила.

- Како од кога? Од Велимира. То је највећи мудрац у шуми. Њега сви увек послушају. Он је заиста врло паметан.

- А ко је Велимир? – упитах.

- Велимир, пуж са једном чарапом. Знате, пужеви имају само једно стопало, што им уопште не смета и баш се вешто њиме служе, па зато имају само по једну чарапу. Елем, он је увек говорио да је најгора ствар на свету – брзоплетост. Све треба радити натенане, промишљено. И баш због непромишљености је имао много мука са својим најбољим другом.

- А ко је то био? – сестра и ја гракнусмо скоро углас.

- Ех, ко... – уздахну деда озбиљно – Шаљивџија каквог свет још није видео: Папагвин Пингај.

- Какво је сад то име? – упитасмо.

Страно. Родитељи су му били странци: његов отац био је стари морски вук, бродски папагај Летило Крештић, а мајка славна бaлeрина о којој су писале новине од Кине до Енглеске, Лили Пин – Гвин. Јасно, Папагвин Пингај је сувише неозбиљан да каже било шта о својој породици, али ми је Велимир, пуж са једном чарапом све лепо испричао. Летило и Мими су се срели у Марсеју... Или је то била Венеција... – присећао се деда – И одмах су се заволели, без обзира што је он био папагај, а она пингвин. Папагвин се тако испилео на великом прекоокеанском броду, али га није држало место: наследио је немиран дух свога оца и љубав према позорници од своје мајке. Још као пиле прикључио се неком циркусу, али када је једном дошао у Шарену шуму, пожелео је да тамо и остане. Каква је то шума!

- А како он изгледа? – упитао сам радознало.

- Е, то је тек занимљиво: крушкаст је као пингвин, али је зелено-црвен као папагај. Више воли да се гега, него да лети и уопште је врло пристојан, осим што је понекад сувише брбљив и брзоплет. Због тога, а и због мене, и дан данас има црну флеку на репу који је некада био црвен као залазак августовског сунца на пучини океана.

- Па шта се догодило, реци нам? – брзо изговори моја сестра.

- Кад сам први пут дошао у Шарену шуму Велимир је мислио да је најбоље да ми шуму покаже Очијућко Лукавић, лисац, иначе шумско шуњало и велики љубитељ пилића, ћурића и уопште пернате живине. Сад, поред тога што је био шуњало, Очијућко је био и велики зевзек, па сам касније сазнао да су се он и Папагвин Пингај тако као такмичили ко је од њих двојице већи шаљивџија. Стигли смо били, углавном, до једног шупљег дебла (а тек сам касније сазнао да је врх тог дрвета био омиљено место за смишљање вицева Папагвина Пингаја) наговори лисац мене да припалимо један бусен маховине на том дрвету, да тобоже истерамо пчеле и тако помогнемо меди Момчилу да дође до меда. Међутим, како је стабло било шупље, пламен брзо сукне навише и – ватра опрли ватрено црвени реп Папагвина Пингаја. И ето.

- И још увек је тако, још увек му перје није израсло? – упита моја сестра сумњичаво.

- Сигурно да јесте – одговори деда уверљиво – Али, Велимир ми је рекао да код ретких врста, а Папагвин Пингај је то свакако био, перје се обнавља са новим бојама.

- И да ли се Папа... гвин наљутио на тебе? – промуцао сам ја страно име.

- Не, какви! Тај је знао шта је добра шала. Сигурно још увек зна.

- Сигурно... – рекох ја као одјек.

- Ако се сетим којим се путем долази до Шарене шуме, сигурно ћу вас одвести тамо, да упознате то чудно друштво – заврши деда брундајући.