За
седми рођендан сам од деде добио бицикл. Сјајно! Само, невоља је што је мој
бицикл дошао у кутији, а то је значило да треба узети алат и склопити поклон у
возно стање. Ни то није проблем. Проблем је мој деда. Пошто је он купио бицикл,
заинатио се да одмах ту, пред децом, сâм склопи тај
бицикл, а још је био проблем што су алат и мајсторисање и мој деда потицали са
две различите планете – тако каже моја бака.
Тата
је уздахнуо. „Добро, остави сад, то ћемо сутра ти и ја“, рекао је. „Ти имаш
госте и заузет си, а ја и онако ништа не радим. Очас ћу ја то!“, брундао је
деда са тихим узбуђењем. Ја мислим да је мој деда имао лептириће у стомаку
сваки пут када би у руке узео неку алатку. Одједном би се сплео, као да су му
руке везане, и све би ишло наопачке: кад заврће, оно би се одвијало; кад лепи,
оно би се одлепљивало. Јао, једном сам се тако обрукао због њега! Кад смо били
трећи разред коначно сам скупио храбрости да питам Наташу да јој понесем торбу
до куће. И негде на пола пута образи су ми тако горели – што је и разумљиво,
ако знамо да сам био заљубљен у њу још од првог полугодишта другог разреда – а
у стомаку су мо се разројили неки тако немирни лептирићи, да сам се нехотице
сетио свог деде како мајсторише и одједном дрекнуо: „Радапцигер!“. То је Наташи
– опет сасвим разумљиво – било чудно, па није хтела да разговара са мном скоро
цело тромесечје.
А
сви који га познају слажу се да је мој деда веома паметан човек, чак јако
окретан и сналажљив. Само, кад се дође до мајсторисања, и поред најбоље дедине
воље да нешто поправи, испало би као да је хтео нешто сасвим супротно. Кад он
нешто узме да оправи – тако каже моја бака – то се сасвим расправи.
Него,
вратимо се бициклу. Уз рам, точкове, ланац, гувернал и остале делове дошла је и
књижица, илустровано упуство за склапање бицикла. Делови су били обележени
бројевима по редоследу којим их је требало монтирати. Деда се чешкао по бради,
грицкао врх графитне оловке и нешто неразумљиво х-мкао. „Добро... значи, ово
иде овде, онда прво ово, па оно... затим ово... или оно тамо? Хммм...“ Моји
другари су јели кифлице и пили сок у паузи између две игре, и видео сам како
сви кришом посматрају мог деду, јер је цело суседство знало колико је сплетен и
тврдоглав са алатом.
Кад
је проучио упутство кренуо је да саставља бицикл. Заборавио је да тата има
госте, па је стално баш од њега тражио алат. „Тринаест окасти... крстасти
шрафцигер... имбус кључ... гедора седамнаестица“, заповедао је деда озбиљан као
Никола Тесла. „Тата, шта ће ти гедора за бицикл“, питао је тата свог оца
очајно. Деда је притезао, уклапао и – склопио бицикл.
„Ево га!“, узвикнуо је.
И
заиста – пред нама је стајао бицикл небеско – плаве боје са широким гумама и
равним гуверналом. Уф, како је био добар! А видео сам да се свидео и мом
друштву. „Па... да га испроба?“, упитао је тата бојажљиво. „Него шта!“, рече
деда гласом капетана дуге пловидбе. „Види ти како је то јак и чврст бицикл“,
каза деда и лупи својом не тако малом шаком по седишту и у том тренутку... У
том тренутку бицикл се једноставно распао! Предњи точак је отишао на једну,
задњи на другу страну, звонце се откотрљало (нашли смо га тек после три дана
детаљне претраге дворишта), гувернал се закуцао једним крајем у земљу попут
копља које је неко бацио. А нашим двориштем завладао је тајац.
Деда
се чак ни тада није збунио. Окренуо се према мени и мирно рекао: „Уствари,
сутра ћу ти купити други. Ономад су имали само ову боју, а то и није
одговарајућа боја за таквог момка“, рекао је. „Мени се свидео“, промуцао сам.
„Тим боље, сутра ћеш имати два бицикла“, каза деда убедљиво. И стварно,
сутрадан је донео један тегет бицикл, али овај је већ био склопљен, а тата је
тог јутра саставио и онај небеско – плави. Тати је требало само пола сата за
тај посао, али је деди рекао како се мучио целог јутра и како је то био неки
страшно компликован бицикл.
Нема коментара:
Постави коментар