Тиква

Нека сила или, још горе, неко биће као да је запосело Виктора Збрегу. То би било најлогичније објашњење за нелогичну незгоду која му се догодила, али он једноставно није веровао у такве ствари. Иако је био филозоф све метафизике овога и онога, а нарочито онога света биле су му стране.

Ипак, он – блистави антифашиста, човек који је бритко као бријачем обликовао јавно мњење оног најбољег дела народа, изјавио је пред укљученим ТВ камерама да су Жене са црним бесмислени псеудоинтелектуализам. Он, који је под кожом осећао све новодобне феномене као остварење Ничеовог надчовека. Али, његов тако упечатљиви ratio као да га је напустио и просто – одбијао да даље сарађује. Што је најгоре, Виктор Збрега није био у стању да буде начисто са тиме да ли се он уствари слаже са свиме што је изрекао. Нека необјашњива шупљина уселила се у његову нутрину.

Говорничка моћ, по којој је нарочито био познат, моћ пре којом су се његови ривали тресли, а издавачи и уредници ТВ емисија задовољно трљали руке, била је ту, осећао је да га није напустила. Али није био у стању да је активира, ништа је није погонило, нити се могао нагнати да формулише макар једну идеју или став који би требало бранити са пуно вештине, како је можда само он знао.

У најскоријем и, како ће се касније видети, последњем јавном наступу упитан о скандалу који је његова апатична изјава изазвала, назвао је познату активисткињу светом кравом. А никако му се није дало ни да почне да размишља шта се то догађа са њим. Постао је прек и мрзовољан; дојучерашњи пријатељи су га у широком луку избегавали, као да болује од куге, а дојучерашњи непријатељи су са подозрењем неповерљиво пратили новости о једном од стубова културе у нас. Само је једна средовечна новинарка сетно приметила да је нестало оно његово јединствено и невероватно шармантно набирање обрва, које је саговорнике поражавало, а посматраче остављало у неподељеном уверењу у његову апсолутну интелектуалну надмоћ и истовремено изражавало неки господски презир према пораженом саговорнику. Јер, Виктор Збрега не само да је припадао грађанским патрицијима, он је био једна од њихових праикона и један од свега неколико стубова те конструкције.

То је, међутим, разлог из кога он, ултраважни Виктор Збрега, никако није могао припадати обичном, полусвесном плебсу, кога се толико гнушао. Додуше, у тој новонасталој ситуацији његов интелект није могао да нађе времена да се гнуша, нити, пак, да ради било шта друго, јер је сувише био заузет пражњењем шупљине у унутрашњем, дубоко личном животу Виктора Збреге. Мутно се сећао сличног случаја, када се онај Кафкин лик једног јутра пробудио преображен у бубу, али Виктор се није осећао као буба. Једно веома кратко време, можда само тек тренутак, био је у убеђењу како има моћ да само снагом својих мисли управља кретањем Сунца, али га је та мисао напустила исто тако нагло и неочекивано како се и појавила.

Виктор Збрега доживео је блокаду, не само креативну, већ и емотивну, интелектуалну, социјалну – једном речју: искључење. Његово постепено бледење у жижи пажње јавности коинцидирало је уствари са још већим суновратом у који га је усуд, или како се год то што можда и не постоји звало, увалио, јер да су хтели даље да га прате и анализирају, несумњиво да би морали закључити како је онај инцидент од кога је све почело уствари само почетак рушења човека који је био стуб једне вере без доказаног божанства. Уствари, тој религији божанство и није било потребно, јер је сваки њен припадник апсолутно и неподељено обожавао – себе.

Само га је стари углед међу сатрудницима, свеснима и напреднима спасао од повлачења по судовима, од које су Жене одговориле и себе, и своју активисткињу светицу. Ипак, пошто Виктор Збрега више није управљао собом, само је било питање тренутка када ће учинити нешто можда још ужасније и коначно остати раскринкан као реакционарни елеменат. Прилика за то се склопила пред крај његове прве несвесне године. Седео је за помало кривим маленим столом прљавог станичног бифеа, који је личио на сценографију за дипломске омнибусе свежих апсолвената филмске режије с краја осамдесетих, улагао последње атоме снаге (а у снагу је улагао неку безимену, безбојну и безукусну лозу) да докучи шта му је то помутило ум, како да се врати у себе и да ли уопште да покушава, када је најпре почео неприлично гласно и речником који би више пристајао возачу тешког теретњака него филозофу, да се увредљиво и сасвим непримерено изјашњава како о познатим народним добротворима из Алијансе под окриљем ноћи, тако и о њиховим посвећеницима ту, међу нама. Његов нејасни, испрекидани говор чуо је и исправно протумачио неки од млађих посвећеника – приправника. Ипак, најтежи ударац несумњиво је била чињеница да је тај младић у карираној кошуљи и са корпулентном ешарпом немарно пребаченом преко левог рамена, пријаву поднео против – NN лица.

Било је и оних који су и даље веровали да је Виктор Збрега бриљантан филозоф и да је, попут правих јунака, прешао на тамну страну, да је истражи и уништи изнутра. Али, када се након изрицања пресуде Виктор помокрио по судској стражи, којом приликом је из свег гласа певао (боље рећи кричао) неки трештурбофолк антихит, и такви поштоваоци Збрегине филозофије су – заћутали. Медији су полако почели да вести о њему смештају у рубрике у којима су се налазили нови снимци интернет звезда из возила градског превоза.

Али, Виктор Збрега био је човек осуђен на скандале. Када је након две године преминуо од канцера изазваног даривањем специјалних поклона Алијансе под окриљем ноћи, скоро заборављени филозоф још једном је поделио јавност. Најмалобројнији су се и даље од његовог лика и дела дистанцирали. Неки су га још увек сматрали аутошовинистом са израженим комлексом ниже вредности, како то код аутошовиниста и бива. Његови некадашњи пријатељи истицали су његов блистави почетак, а прећуткивали његов крај огарављен попут прегореле сијалице изнутра. Његови непријатељи су својатали његове позне ставове, а извођач трештурбофолк антихита којим је Збрега пропратио судско мокрење изјавио је за ЗабавнуТВ како је веома поносан и на саму песму, али и на управо то извођење. Људи су се и даље разликовали. А он је у последњем свом колико – толико свесном моменту мислио о томе како су, ето, само поклони специјалног даривања и оно што они доносе исти за све и сви су исти пред њима. Нема разлике. „Нема разлике“, баш то је последње помислио филозоф у њему.

Био је то déjà vu Виктора Збреге, познатог филозофа и грађанског активисте, који га је задесио и потпуно скаменио само неколико тренутака пред почетак једног ТВ интервјуа, који ће изазвати велике контроверзе и након кога у животу Збреге више ништа неће бити исто.