Ресавском (узбрдо)

Никад више сигурности у несигурности:

неизвесност је једино извесна.

Не бојим се кише -

и сâм постајем облак.

Можда је све пред очима maya.

Никако да прође вече што се вуче;

да ли ће сутра уопште да дође?

Ако сутра нестане,

шта ћу када осване?

Питам се: имам ли куда да пођем?

Можда руке заиста лелујаво тону у клупе.

Много људи, а мало идеја.
Превише муке, премало љубави.

Живот је једнако стваран,

то је оно што боли,

слика да окружују нас без врата зидови.

Можда смо заиста заробљени.

Стога безгласно шапућем мисли,

и та се тишина пење у небо.

"Сети се, сети се" -

и ређам имена ближњих

на уснама непомичним.

Плаше ме и сан и буђење.