Смрт
је прва ствар која је човека уплашила и последњи његов непријатељ.Није чудо да
се баш смрт појављује као један од првих мотива у уметности: Гилгамеш креће у
потрагу за старцем Утнапиштамом након што његов друг Енкиду умре. Гилгамеш, као
одличан приказ човека у освит цивилизације, стоји пред Енкидуом потпуно збуњен:
његов друг изгледа сасвим као да је жив, али у њему више нема живота; изгледа
као да је заспао, али се више никада неће пробудити. Смрт је толико опседала ум
човека, да се развила посебна грана философије која се овим проблемом бави –
танатологија (од грчких речи θάνατος што значи смрт
и λογια што значи реч, наука, смисао...).
Како је историја текла разни људи су на различите начине покушавали да дају
одговор на непремостив проблем смрти: филозофи, научници, уметници,
псеудо-научници... Поједини психолози су мислили да се и религија јавила као
реакција на феномен смрти, што можда није без основа, ако сагледамо древне култове
плодности као вид превазилажења смрти, тријумфа живота. Да не би полудео од
страха и несигурности човеку је била потребна привидна сигурност, убеђење да ће
преживети, или да може да са вољенима који су преминули да и даље остварује
некакав контакт. О томе смо, уосталом, говорили раније, када смо разматрали
појам и личност Бога, односно разлику између природних религија и откривене
вере.
Када
смо помињали Бога као Творца свега што постоји навели смо библијску веру да Бог
ствара свет ни из чега (ex nihilo – уствари из ништа). То значи
да свет није постојао пре него што га је Бог створио ни у ком облику. Стари
Грци, као и читав низ других древних народа, веровали су да је свет савечан
боговима, те да богови (или неки посебан, за то специјализован Бог) само
уређују свет, односно из стања примордијалног хаоса претварају га у космос,
уводе законе и хармониу. То веровање било је корисно и због тога што се владар
представљао као експонент управо тог божанства које уводи поредак у свет и као
гарант система поретка на земљи, па је на тај начин остајао на власти.
Свет, по тим религијама, постоји по одређеним
циклусима, када из космоса склизне у хаос, па онда опет од хаоса настаје космос
и тако укруг. Суштински – ништа се не мења, суштина и јесте у смени живота и
смрти. Међутим, библијска вера говори нешто потпуно другачије.
Свет
најпре уопште није постојао. Уствари, ништа није постојало, чак ни време, па је
глупо уопште рећи најпре. Није било
ништа, никакво постојање. Бог ствара свет не од неке праматерије, не
обликовањем нечега што је већ постојало, већ ни из чега, из ништа. Да се не враћамо на поглавље о стварању света, и како
библијска вера чак корелира са научним открићима, нећемо се питати како је Бог то учинио (чак и научници
имају само претпоставке), већ шта то значи
за творевину? Значи управо само једно: немогућност да творевина постоји без
Бога, сама за себе. Бог све што постоји одржава у постојању. Све што постји не
може да постоји само од себе, јер оно не постоји од увек, него је све у једном
тренутку настало. Дакле, ако све што постоји има почетак, онда може да има и
крај. Другим речима, када се творевина одвоји од Бога она почиње да нестаје и
на крају умире, јер нема живот у себи, него јој се извор суштине и живота изван
ње саме, управо – у Богу. Једино је Бог бесмртан, јер Он је Творац, беспочетан
је. Он је истина: исти је увек и
заувек. Сетимо се: Бог је апсолутно слободан, неспутан, изван времена и
простора. Природа творевине – саткане од времена и простора – окована је у
њеној суштини, у ономе од чега је саздана. Човек је део створеног света, и
поред тога што смо већ навели да је човек круна
творевине, као део створеног света човек је такође подложан нестајању, смрти.
Ипак, да ли је Бог човека створио да би овај умирао?
Наравно
да не. Ако се сетимо библијске приповести о првородном греху, видећемо да Бог
тек са изгнањем из раја човеку говори да ће бити подложан смрти. Добро, да ли
то онда значи да је Адам у рају био бесмртан? Да и не. Не, није био бесмртан,
јер је његова природа створена, тако да по природи није био бесмртан. Али – да,
био је бесмртан, јер је био у заједници са Богом и та могућност да нестане, та
клица трулежности у свему што има почетак није била активирана. Кључ за
активирање смрти био је у Адамовим рукама, у делању његове слободе. Он бира
свет без Бога. А то значи само једно: смрт. Ипак, милостиви Бог не престаје да чини све док нас није узвео
на небо и даровао нам своје будуће Царство, па и даље одржава свет у
постојању и даје нам време живота да одлучимо да ли желимо да Њему окренемо лице
или леђа.
То не значи да Бог на силу одржава свет у
постојању, и то из два разлога не значи. Најпре, Адам није желео смрт, него
живот без Бога, па Бог одржава творевину у постојању, али Адам и његово
потомство пате од оне клице трулежности. Адам једе и тиме узима животну енергију не од Бога, од чије се близине
напајао животном енергијом и није гладнео. У тренутку када узима енергију од
онога што нема живот у себи, Адам продужава живот у смислу да одлаже смрт. Чак
и најновији закључци науке кажу да почињемо да умиремо истог оног тренутка када
се родимо, а живот је – гледано биолошки – само одлагање неумитног краја
живота. То је извор трагедије људског рода. Друго, чињеница да Бог одржава твар
у постојању није очигледна. Чак има и оних који је не прихватају, него овакво
стање ствари око нас сматрају природним, нечим што је просто тако, нечим што је датост, случај или ко
зна шта. Тако да и у том случају Бог не чини ништа против наше слободе што нам
даје прилику да живимо.
Последица пада прародитеља у грех и уласка смрти
у природу је и та привидна (можда и вештачки опцртана) дихотомија између
природног и натприродног (у колоквијалном смислу те речи), сакралног и профаног,
светог и световног. Та подела је заправо страна духу хришћанства. Свето је све
оно што је у вези са Богом; оно има вечни идентитет, јер Бог је вечан и пред
Њиме су сви живи. Јер у Његовом вечном сећању не постоји време, па тако не
постоји тренутак када неко више није жив. Зато се Црква за преминуле моли да
они буду у вечном сећању (вјечнаја памјат, Αἰωνία ἡ μνήμη). Трагедија смрти и јесте управо у прекидању
заједнице, а основ те промене јесте постојање времена.
Шта је, дакле, једини начин за превазилажење
смрти? Заједница са Богом, изграђивање идентитета у вечноме, ванвременоме Богу
и то – у Цркви. Изван Цркве нема спасења, рекао је свети Кипријан Картагински.
Изван Цркве, у (палој) природи стоје само трагедија, смрт, страх... Свети Оци
кажу чак да управо тај страх гони човека у грех, који је увек само очајнички
покушај да продужи живот. Зато и суштина јесте да превазиђемо своју (палу) природу,
да се уздигнемо изнад ње.
Постоји,
наравно, и други пут – пут потпуног одбијања Бога и самим тим и негације своје
сопствене суштине, јер суштина свега што постоји лежи у заједници са Богом.
Пример за то су самоубице које се на тај корак одлучују услед мржње према
животу и ближњима. Још један пример је сатана, ђаво. Он, који је био
најсветлији анђео – светлоносац – одбија
своју суштину и уместо да буде послушан Богу, он постаје непријатељ – satan-ilu. Разлика између њега и самоубице је у томе што
он не може да се убије. Тиме и више мржње акумулира. Управо, то и јесте слика
пакла. За оне који су мрзели Бога и ближње вечни живот, без престанка и промене
(после општег васкрсења), без могућности да се умре, да се не постоји, биће
вечна мука – стање сталне самрти, али не и смрти.
Нема коментара:
Постави коментар