После XIII

Спавати. Пробудити се. Устати. Гледати кроз прозор људе што миле под сунцем под теретом посла. Седети. Устати. Спаковати се. Погледати око себе. Узети торбу, забацити је на раме. Ходати ужурбано до станице. Трудити се да нико не види одлазак. Досађивати се и стрепети на станици. Ући у воз без карте. Дати кондуктеру нешто „да не пише“. Гледати људе што улазе и излазе, како путују станицу, две. Гледати лица старих људи, што старачки ужурбано улазе у воз и показују жуте легитимације пензионера железнице уз које имају неколики попуст на карту  коју увек уредно плате или на станици или, где на станици нема никога, код кондуктера. Слушати њихове ситне, исецкане, исте разговоре испуњене именима синова, кћери, унука... Слушати њихове притужбе на време и огуглалу равнодушност на политичке актуелности. Слушати са колико једноставности, са колико присности и топлине изговарају имена својих ближњих док о њима говоре. Посматрати њихове смежуране, старачке руке како се крше или држе какв црни цегер из средине седамдесетих на коме белим, сада већ искрзаним и једва читљивим латиничним словима пише: „Успомена из Матарушке бање“. Гледати њихова згрчена тела, која као да су се сјединила са њиховим испегланим, равним и тесним оделима тамно плаве боје; која изгледају као да је из мишића ожилављених дугогодишњом суровом работом испијена и исцеђена свака кап свежине и живости, па се сада удови не покрећу него одапињу механичким, увежбаним покретима који се понекад и не дотакну мозга и свести.

Разабирати од брзине куће које пролићу крај пруге. Опазити њихове искривљене прозоре са неједнаким окнима, са опалом и изгребаном фарбом. Спазити натрулу „Шкоду“ из 1974. која се распада поред амбара прекривена испуцалом цирадом коју је ветар одавно исцепао. Видети кокошке где трче по дворишту, између ораха и храстова. Гледати људе по пољима како миле под сунцем под теретом посла. Видети пијанца како дрема испред продавнице преко пута рампе.

Вратити се испитивању воза. Гледати масне, улепљене, олињале, истањене и до крајњих граница прљаве тапацирунге на седиштима која је некада красио црвени и зелени плиш и сомот. Сажаљевати једва провидне прозоре чије је једино средство за чишћење летњи пљусак. Посматрати прашњаве, рахитичне решетке за пртљаг које више нису поуздане ни себе док држе. Гледати зидове купеа од давно беле пластифициране иверице, сада пожутеле, улепљене осушеним соком и лепком од налепница. Приметити са смешком да се по возовима и не лепи никаква друга пропаганда осим политичке, јер изгледа нико више нема циљну групу у овој специфичној групи што путује сваког дана без броја. Приметити такође да се поред налепница са бомбастим и одлучним паролама типа „ДА ЖИВИМО БОЉЕ“ лепе још само сличице оне сјајне фудбалерске генерације с краја осамдесетих која је већ избледела као и те сличице, и да се редовно још увек лепе сличице што се добијају  уз тврде, безукусне и јефтине турске жваке, налепнице са исто тако јефтиним мотивима, неукуснијим од саме жваке која је, ваљда, главни артикал. Приметити још да се  све ређе срећу и креативни печати по зидовима вагона од стране многобројних путника, пре свега оличени у графитима и потписима: „Миро, волим те“, „божа-лесковац-PFC“, „Даница + Милан forevr“...

Одмеравати пажљиво сапутнике. Снимати како пију устајалу воду из својих пластичних флаша од коле или оранжа, са којих се спрала етикета па само облик или боја говоре о томе од чега је та амбалажа. Уочити њихова озбиљна лица којима си дају на значају. Опонашати те фацијалне експресије. Играти се једне велике игре. Испитивати како тобоже незаинтересовано гледају кроз прозор, а упијају сваки звук који дође до њих, и сваки украден поглед који отму од околине док, као, намештају косу или поправљају крагну на кошуљи. Не осуђивати их ни у ком случају. Сетити се да смо сви ми сапутници. Досађивати се у возу. Читати новине. Дремати. Допутовати. Устати. Изаћи из воза на станицу. Удахнути.

 Шетати по широкој улици. Гледати људе што миле под сунцем под теретом посла. Не мислити упорно о цурама које носе кратке и уске мајице, а и не знају шта те мајице значе. Видети људе који се окрећу за цурама које носе кратке и уске мајице, а и не знају шта значе те мајице за којима се окрећу. Не осуђивати њих; ми смо сви, сви смо свако.

Ходати. Ходати дуго. Наточити воду на уличној чесми под зрнастим хладом младог, ониског дрвета са ситним, тврдим листовима. Сести на клупу. Испити воду. Осећати како се умор из ногу претапа и прелива у асфалт тротоара око клупе. Осетити угибање дрвета на клупи под теретом уморног тела. Дисати у хладовини. Посматрати људе како пролазе идући ка неком циљу. Бројати колико њих за тренутак застане крај уличне чесме да хладном водом убрза и скрати пут ка своме циљу. Удубити се у лица пролазника што застају крај воде. Гледати их у крупном плану док жедно гутају течност што извире из обрађеног каменог стуба.

Пити воду још једном. Ући у воз. Дати кондуктеру нешто испод руке. Отклацкати се уморно до куће. Изаћи из воза. Провући се до куће да нико не примети долазак. Доћи. Бацити торбу. Истуширати се да се скине онај мирис прашине из воза. Стајати после освежавања на балкону. Гледати људе што миле... Лећи. Спавати...

пролеће 2002.